Унутрашње стање Србиново краси вера у Исуса Христа, истинога и јединога. У једном другом, овоземаљском смислу, ту је и непорециво кошаркашко умеће

Црква Преображења Господњег у Беочину (Фото: Будимир Свилар)

Сваки човек и сваки народ поседују неке изражајне одлике свог унутрашњег стања, без којих не би био то што јесте. Унутрашње стање Србиново краси вера у Исуса Христа, истинога и јединога, којом се спознао, пронашао и остварио, запечативши кроз своје мученике и крстоносце своје име и себе на месту где ништа не бледи.

У једном другом, овоземаљском смислу, ту је и непорециво кошаркашко умеће, али које ни близу не би било такво да се не изражава из нечега што почива у унутрашњости српског бића.

Зар до своје пуне величине један народ не долази разумевањем сопственог унутрашњег стања, онога које му је Божјим промислом дато? И не само разумевањем, већ незаборављањем тог разумевања? Чиста љубав.

Силе које Србина вуку да занемари и заборави да је једном разумео своје унутрашње стање, испунивши своју величину, веома су јаке и трајне. Подруштвљавање наше вере (и кошаркашког умећа које се у малом одвија на сличан начин) као једна од њих, тим је опаснија, јер долази кроз „безболно“ и неминовно прихватање савремености, у разним слаткастим облицима (лажног) човекољубља, културољубља и прогресољубља.

Те силе желе да Србинову веру записану у унутрашњем стању, претворе у пуко оспољење – обичаје, манастирски туризам, сујеверје и „ваља се“, нешто општеприхватљиво и лако, а без суштинске тежине и одговорности и истинске љубави, пре свега према Богу, али и ближњима. Можда чак и без Христа самог.

У широком захвату тих сила, подруштвљење кошарке се, нажалост, одиграва у смеру од соја ка броју (негирањем суштине игре која, макар таква земаљска, има свој поглед ка горе, а претварањем у спорт) идолопоклонством и масовним тренирањем, а не промишљањем и изражавањем датог умећа, што је најшири могући аутопут у безличност.

Позабавимо се знаковима времена и не препуштајмо забораву своје унутрашње стање.

Нека ми је просто грешном.

Categories: Српско православно стање

Tags: Будимир Свилар, Срби, кошарка, православље