Слободан Антонић: Ко је наш непријатељ

Када бисте им рекли да је Србија (полу)колонија атлантске „невидљиве империје“, те да њихови главни непријатељи нису мушкарци, њихова браћа, очеви и пријатељи – гледале би вас бело и мислиле да сте будала

Слободан Антонић (Извор: Јутјуб)

Овог пута не пишем о украјинском рату НАТО империје, већ о другој врсти рата – културном. Заправо, о успеху који у њему засада постиже империја.

Недавно сам прочитао приказ једне београдске изложбе у Политикином „Културном додатку“[1]. Погледао сам и снимак промоције, на ком је приказана и сама изложба (овде).

Изложба је, заправо, перформанс три млађе уметнице. Прва је, у једној од соба галерије, пет сати трчала у круг. Друга је, по свим просторијама, радила склекове. Трећа је „пуштала да у њено име говоре црне флеке по зидовима“ (Политика). То су све радиле у знак протеста против система.

Али, против ког система? Кустос изложбе употребио је речи „капитализам и патријархат“ (овде 8:19), и „репресивни друштвени системи у контексту женског искуства“ (4:47). Али, ништа више од тога.

Известитељка из Културног додатка, пак, некако је заборавила на „капитализам“, већ се сва усредсредила на протест против „патријархата“. „Предмет тог покуса јесте испитивање односа учесника према систему који све контролише у свакој пори друштва, па и свету уметности, користећи полуге хијерархије и патријархата“.

„Реагујући на ерупцију енергије“, наставила је Политикина ликовна критичарка, „публика је могла само да наслути да иза презентованих  ‘гестова, интервенција, ескпресија’ стоји цела филозофија. Јер, шта је уметност до вечита запитаност, нама занимљива са женског аспекта константне подјармљености“.

Та „константна подјармљеност“ жена изгледа да је управо суштина тог злог система. Реч је о општем месту у нашем „прогресивном“ новинарству. Јелена Диковић, коју Википедија представља као „једно од најзначајних имена штампаног новинарства у Србији“ (овде), пише: „Живимо у патријархалном и конзервативном друштву у којем се девојчице од малих ногу уче да ћуте и да трпе, да буду поданице својим мужевима, да слушају оца и брата, јер су они нешто, а оне су ништа“ (овде).

Јелена Диковић (Фото: Luca Marziale/Danas)

Ја за живота нисам упознао ни једно женско живо биће у Србији које је тако васпитавано, укључујући и све моје бабе са села – мора да је до мене.

Али, феминистичка идеологија је нормализована као саморазумљив, „научни“ поглед на свет на нашим факултетима (писао сам о томе овде). Један од професора с ФПН сведочи да је тамошње Одељење за новинарство „упориште радикалног феминизма на Београдском универзитету“ (овде). Његовом докторанду је, рецимо, више пута одбијена пријава дисертације о споровима око абортуса – јер ту не може бити ништа спорно. И самом професору је Годишњак ФПН одбио текст на ту тему, с рецензијом од само три реченице, а чија је суштина: „Мрзи жене“! (текст је доцније објављен овде). А предмет Студије рода постао је обавезан за све студенте новинарства на ФПН (овде).

Занимљиво је да и саме уметнице, да се вратимо на изложбу, ако се пажљивије погледа текст из Политике, не пристају сасвим на свођење система на феминистички „патријархат“.  „Женски принцип и одупирање патријархату“, каже уметница која ради склекове, „често се чита у мојим радовима, али ја никад не наступам из тог угла, осим можда подсвесно“. Јер, „систем потчињава човека, био он женско или мушко“. Сасвим тачно!

„Нагласак на диспаритету међу половима не занима ни Антонијеву“, каже се у Политици и за другу уметницу, ону која прави црне мрље по зидовима (а мрља „посматрача гледа ‘право у очи’, захтевајући од њега да се интуитивно суочи с оним што у њему изазива општа репресија“).

Међутим, новинарка напомиње да уметничино „полазиште ипак јесте женска енергија, упоредива с природном непогодом: ‘Она прети одмаздом, због предуге контроле, баш као и природа. Одмазда можда и није права реч, јер једино што и жена и природа желе јесте да буду онакве какве су, понекад и деструктивне, што им се мора дозволити“, каже уметница.

Дакле, на прву лопту одбија се феминистичка хистерија око паритета (овде). Али, истовремено се понављају и афирмишу неке друге општеместашке јавке феминизма – попут „одмазде“ и „деструкције“ које се женама, јел’ тако, „морају дозволити“.

Или, како то лепо рече наша знаменита инфлуенсерка Биљана Лукић: „Свим женама које трпе насиље у кући имам да поручим – пре или касније он мора заспати“ (овде).

Па кад жена прикоље мужа на спавању, умота га у фолију и залије омекшивачем, или пак кад успава мужа, исече га моторном тестером, а ноге и гениталије скува у лонцу (овде) – онда се само слегне раменима уз коментар: „Ко зна шта је он њој све радио?! Јадница…“

А која друштвена решења имају у виду уметнице? „Оне би да се свет ресетује“, објашњава сарадница Културног додатка. Ресет би подразумевао „да се укину поделе, као механизми тлачења, да се индивидуализам елиминише“. Како оне то тачно замишљају – није нам објашњено.

„Ресетовање света“, „укидање индивидуализма“ и „укидање поделе“ (рада?), мене асоцира било на Швабов Велики ресет, било на враћање на архаичну родовску заједницу. Нисам баш сигуран да би се уметницама иједан од тих светова превише допао.

Шта је „Велики ресет“: Како моћници замишљају будућност света

Уз то још, свака од њих има и своју додатну визију:

„Свет добија шансу да буде по мери човека, да буде искренији“ – „али, то се неће десити без корекције моралних образаца“, уверена је уметница која трчи.

„Будимо присутни и осећајмо живот свом снагом, одупирући се капитализму, актуелном носиоцу присиле“, прокламује уметница с црним мрљама.

„Ако било шта сматраш својим, па и уметнички рад, отвараш простор такмичарству а ово лактању, на шта систем рачуна, добијајући од појединца максимум“, објашњава свој антииндивидуалистички став уметница са склековима.

У Политикином тексту се не помиње какве визије има кустос. Али, на другом месту се вели да кустос ради „на артикулацији идеја колективизма и равноправности, те једнаке расподеле јавних добара у односу на комуникацију различитих врста – човек и машина / човек и биљка“ (овде).

Дакле, решења су: „корекција моралних образаца“, „осећати живот свом снагом“, „ништа не сматрати својим“ и „једнака расподела јавних добара између различитих врста – човека и машине, и човека и биљке“

„Корективне мере“ (Фото: Промо)

Баш паметно.

Оно што је свакако најлепше јесте то да, према Политици, уметнице на неки тајанствени начин и успевају у овим својим циљевима. Известитељка Политике, наиме, завршава текст знаковитом реченицом: „Све врсте својатања и подела укида изложба ‘Корективне мере’, коригујући систем својом појавом“.

Како су то трчање у круг, склекови и црне флеке успели да „коригују систем“ обичном читаоцу Политике остало је до краја нејасно. Али, ваљда је та „цела филозофија“ (Политика) толико изнад свих нас, да није ни чудо да људски ум једноставно до тога не може да добаци.

Ово све је тек још једна илустрација огромне дезоријентисаности и тешке теоријске неписмености нашег мејнстрим уметничког света – поготово новијих генерација. Они виде да је систем дубоко погрешан, али о том систему не знају ништа, нити имају идеју како против њега да се боре.

Они су на нивоу Табашевићеве Еме (види овде), или, још боље, прола из Карлајловог описа генералног штрајка у Британији (1842): „Милион гладних радника је устало, сви су изашли на улице и – тамо стајали. Ко је узрок овим протестима, ко ће да помогне? Наши непријатељи су – ми не знамо ко; наши пријатељи су – ми не знамо где? Како да некога нападнемо, да у некога пуцамо? О, када би тај проклети зао дух који невидљиво цеди наш живот, када би само хтео да поприми бар један облик и стане наспрам нас – као сиркански тигар, као Бехемот хаоса, као сам нечастиви…“ (овде  14-15). Али, непријатељ се не види, и проли одлазе кући, а да ништа нису урадили.

Слободан Антонић: Политика књижевности – случај Табашевић

Пошто су идеолошки уредно препариране, наше средњокласне интелектуалке понављају као папагаји: „патријархат“, „систем“, „капитализам“, вртећи тек пар малоумних фраза. Још смо и срећни што за главног непријатеља нису прогласиле „српски национализам“, СПЦ, „руски малигни утицај“, „несуочавање с прошлошћу“ и „десницу, која је у Србији у успону“.

Када бисте им рекли да је Србија (полу)колонија атлантске „невидљиве империје“ (овде), полупериферијска земља (овде) у канџама транснационалне суперкласе, те да њихови главни непријатељи нису мушкарци, њихова браћа, очеви и пријатељи – гледале би вас бело и мислиле да сте будала.

Слободан Антонић: Разумети шта смо

Зато оне трче у круг и фиксирају флеку на зиду, све уз аплаузе Политикиног „Компрадорског додатка“. А о томе ко је будала свакако ће коју реч имати да кажу генерације из једног новог света за који се многи од нас боре, а који изгледа да се управо рађа…

Текст је пренет уз дозволу редакције Правде

Опрема: Стање ствари

(Правда, 18. 6. 2022)


[1] Драгана Н. Јовановић, „Како поправити систем“, Политика, 26. фебруар 2022, Културни додатак, год. 65, бр. 46, стр. 6.



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

19 replies

  1. Srecom, citaoci „Stanja stvari“ su na vreme obavesteni o individualizmu, coveku i biljkama, a vremenom ce doci i do nekih drugih stanja stvari o kojima su vec obavesteni :))))))))))))))

    8
    5
  2. @Фоо фигхтер

    Ви сте очигледно интелигентни, али су Ваши коментари често сувише криптични чак и за умнију публику овде, а за „обични свет“ да ни не помињемо. Ваше поруке би лакше допрле до циљне публике да су писане једноставнијим језиком. Мислим специфично на неколико коментара које сте поставили испод текста „Милош Ковић изабран за редовног професора: Наша деца неће учити „НАТО историју“?“.

    Философија не мора да буде замумуљена; ако сте читали некада David Stove-а на енглеском, рецимо „Against the Idols of the Age“, знаћете о чему говорим. То је написано толико духовито да сам се на више места гласно смејао. Као када би неко са још више смисла за хумор него Слободан Антонић писао философске есеје. Ја нисам философ па ће можда Вама моја наклоност према Дејвиду Стову деловати приземно наспрам Хегела, али такву критику прихватам унапред.

    Ако сте објављивали радове или есеје, било би и лепо и корисно да поставите некако линкове, барем за нас овде које би занимало да прочитају шта још имате да кажете осим коментара на СтСт. Јесте да би сте се тако „одали“, али кад сте већ рекли да људи треба више да читају Вас, онда треба и да знамо ко сте Ви а и да то буде у некој погодној форми, а не овако копајући по коментарима. И молим Вас, на ћирилици. Пребацити тастатуру са једног писма на друго, треће, четврто је тако тривијално да је срамота да било ко овде пише на ошишаној латиници.

    За крај: Foo Fighters, The Hives? Па то је цинци-линци музикица. Од некога са таквим интелектуалним капацитетом би се очекивало да слуша неку захтевнију класику, нпр. Баха, Вивалдија, Бетовена, или Малера. Или савремени прог-метал, нпр. Opeth, Dream Theater, Meshuggah; у сваком случају нешто што мало више активира вијуге и у звучном а не само у вербалном делу мозга.

    Свако добро.

    17
    6
  3. Hvala na komplimentu za „kripticnost“.Ako imam neki kompleks, to je da suvise jednostavno pisem :))))) Kada bih pozvao mog najboljeg druga da napise par recenica, sajt bi se srusio :))))) Komentari ispod „Kovica“ su krajnje pojednostavljeni, preterao sam sa zagradama i ubacenim recenicama, mozda predjem na fusnote :)))) Foo fighter nije po bendu, vec po onome po cemu je bend dobio ime! Mator sam ja da istrazujem nove bendove. Nije Bah zahtevan, naprotiv. Neko vece slusah Hajdna – kompoziculjak, nista bolje od mog omiljenog Joy Division.Ovo o cirilici, latinici, sisanju sam vec objasnjavao.I Vama svako dobro!

    9
    5
  4. Дубодолином

    Дубодолином
    Пловим
    У небо
    Не гледам

    Дубодолином
    Пловим
    Кормило
    Не требам

    Дубодолином
    Пловим
    Добру се
    Не надам

    Момчило

    12
    1
  5. Клица

    Глупост
    Урла
    Пуцају
    Опне

    Празнина
    Буја
    Загушује
    Глобус

    Умрежене
    Метастазе
    Глођу
    Срж

    Нада
    Тихо
    Клија
    У трулежи

    Мимчило

    11
    1
  6. Отровани

    Отровани
    Испрепадани
    Дресирани
    Поткупљени

    Псују
    Бога
    Пљују
    Увис

    Поносно
    Плутају
    Бујицом
    Фекалија

    Момчило

    11
    1
  7. @Фоо фигхтер

    Није Бах захтеван… не знам баш, за некога ко се по сопственом признању пали на The Hives? То је мало као кад би неко ко живи у дашчари са само четири зида и земљаним подом рекао да је Гаудијева „Саграда Фамилиа“ обична зградица. Прво што након Баха нико није користио фугу као музичку форму, јер изгледа нико нијебио способан да склопи нешто такво, а друго што је након Баха требало два ипо века да композитори поново почну да користе неке од акорда/хармонија које је Бах користио (ово сам чуо од човека који је предавао на музичкој академији, нисам толико стручан).

    Нема потребе компликовати ствари које треба да буду једноставне. Чувени конструктор Лотуса, Колин Чепмен, је рекао, са одличним смислом за иронију, simplisticate and add lightness.

    9
    3
  8. @Mark Eugenikos

    Ovo sto ste primenili na The Hives i Baha, primenite na filozofiju i tog zabavljaca kojeg ste citali! Nikada nisam cuo coveka da voli „umetnicku muziku“, a da ne voli Baha! To je opste mesto! Filozofija je suprotnost jednostavnosti. Ona ne pita o nepoznatom, vec o onome sto svi i to dobro znaju, u Vasem slucaju Baha, pa procitajte Adorno: „Filozofija nove muzike“. Posle mozemo popricati o muzici sfera, ritmu kao smestenosti i plesu kao nacinu kretanja u svetu mesta, a ne prostora, suprotno eticko-mehanickom kretanju.O muzici koja se cuje i koja se ne cuje, o muzickoj mimezis! U pesmi The Hives:“Main offender“, glavni (gadni) lik se potpisuje kao Mr. Fitzsimmons – to mi je sledece nadimak (nikom ni reci)

    P.S.

    To sto neko zivi u dascari, nema logicke (ali ima veze sa kapitalistickim vrednostima) sa time da li moze da kritikuje Gaudijeve „Orgulje“ (koliko znam i njegove gradjevine su trebale da sviruckaju). Diogen je ziveo u buretu, a znacajan je do beskraja!

    Ako hocete nesto da kazete o muzici, a utisak je da vam nesto lezi na dusi, iskoristite bilo koju priliku! Bilo je sada o Beogradskom sindikatu, mogli ste da nakucate sta zelite. Ja cu Vas, naravno, pobiti, ali ostajemo prijatelji na netu 😮

    4
    2
  9. @Фоо фигхтер

    Нећемо причати о музици, јер је музика за слушање а не за причање. Причати о музици је као и причати о сексу… чему?

    4
    1
  10. @Mark Eugenikos

    Zapravo, muzika i slusanje nisu odmah povezani.Kao sto napisah, pravila se razlika izmedju muzike koja se cuje usima i koja se cuje umom. Pitalo se da li se muzika sfera cuje, ritmu,meni drazem, pripisivao se poredak sveta.Nista u filosofiji nije precutkivano, ukljucujuci seks!

    5
    2
  11. Велики поздрав за нашег доброг професора Антонића, он је академски „секач“ општеместаш и издајника.

    Клинике које познајем (од рецимо 1996 до 2002 тог годишта) уопште не падају на те глупачке приче матријархат и овакве „перформансе“ иако се то њима највише гура на факултету. На то падају више ове наше миленијалац мученице што су догурале то 30 и имају и пса и мачку, значи од 1993 до 1983 годишта, ваљда дотле иде наша несрећна миленијал генерација. Оне још увек верују да су младе :о)

    Младе Српкиње, поготово Бањалучанке и Херцеговке и иначе стара Црна Гора, плус лепотице из Беранa или рецимо Ваљевчанке су праве лепотице националисти и жустрије су од многих мушкараца по питању тих „гендр ролс“. Оне су у фазону, „ја ћу да ти будем напирлитана сваки дан, имаћу каријеру индипенднт вумен :о), али ако си ти опасна глава, бићу код куће стално, ма какав посао :о)
    Једино су Ужичанке и старе и младе критичне, тешке комуњаре па можда половично падну на ово. Новосадски „Круг двојке“ такође, мада оне су углавном неке депресивне полу-дебељуце. Слатке, али депресивне.

    Срећом, па смо лепа нација по дифолту па ова накарадна идеологија ружних и маторих баба код нас никад неће у потпуности заживети. Верујете ми, идеологија се одржава углавном тамо где су већина носате Ћифуткиње и неженствене и пегаве Англо-Германке и Фламанке.

    11
    1
  12. @Милован

    Изгледа да сте у праву у вези Ужичанки, и ова Јелена Диковић је из Ужица. Саклони ме од тих из малих средина што се уобразе, такви су највећи сморови.

    Иначе код нас у Ваљеву се каже „Ваљевке“ а не „Ваљевчанке“ али опраштам Вам. 🙂

    8
    1
  13. „Јелена Диковић је из Ужица“- Брате мој, јесте, хаха, слатко се смејетем сад кад видим то на викију.
    Јелена да се не мршти и среди мало била би топ :о).

    Хвала брате, само исправи, неписмена сам коњина. И мени логичније звучи Ваљевке. Жив био.

  14. @Марк Еугеникос

    Радосно ми је срце и светао ум када Ви сведочите да је @стање ствари у Ваљеву пронашло градину своју, јер убеђен јесам да је овај најврснији и најванреднији србски сајт оно зрно, у Ваљево бачено, што без вишеструка плода остаје… Но, и редак род ваљан је, тек да је достојан Онога који род са Љубављу дочекује и чијом Промишљу @стање ствари засађено јесте…

  15. @Mr. Fitzsimmons

    Како сам апсолутно без слуха, утемељен сам на речи и ритму – давно сам( код Светог Јована Дамаскина може бити) сам пронашао задивљијуће слово о најпрвим песмама које саме биле утемељене на речи и ритму. Сад, у коментару, не бих смео да кажем како им је име, ни било што о њима, јер сав бивствено важан смисао свеколике приче код мене је несвесно запретен и скривен, чак и непамћењем, те бих Вас замолио, без ако, да оно што знате о тим песмама овде, овде и овде поделите…

  16. @Милован

    „Јелена да се не мршти и среди мало била би топ :о).“ Уф, не знам баш… и да се среди, изгледала би као рагбиста са бабурастим носем. Није то моја дефиниција женствености, али то је већ ствар укуса. Добро је да немају сви укус као ја, јер би већ давно изумрли као врста.

    @Зоран Николић (Ваљево)

    Ако сам добро разумео, публика СтСт у Ваљеву је недовољно бројна у односу на значај уваженог сајта? Могуће, не пратим такве податке нити бих знао где и како да их пронађем. Знам да мој кум редовно прати СтСт, за друге ближње нисам сигуран јер углавном не причамо о томе ко шта чита. Иначе ја сам из ваљевског краја, два сата пешке од центра, али се традиционално сматрамо Ваљевцима. У садашњем селу смо од 18. века, а пре тога смо били у једном од суседних села, од када и постоје било какви записани подаци.

    Да се још надовежем на Антонићев текст, где он цитира Јелену Диковић па онда коментарише:

    Диковић: „Живимо у патријархалном и конзервативном друштву у којем се девојчице од малих ногу уче да ћуте и да трпе, да буду поданице својим мужевима, да слушају оца и брата, јер су они нешто, а оне су ништа.“

    Антонић: Ја за живота нисам упознао ни једно женско живо биће у Србији које је тако васпитавано, укључујући и све моје бабе са села – мора да је до мене.

    Питао сам тату каква су његова искуства и запажање. Одговор је, у време пре II Светског рата отац јесте био неспорна глава фамилије, али се то односило и на мушку и на женску децу подједнако и није било систематске дискриминације женске деце. Сви су морали да раде и да слушају јер је то био услов опстанка заједнице. Када су женили и удавали децу, врло често су старије жене из фамилије проводаџисале, и увек се гледало каква је фамилија потенцијалног супружника: да су здрави, да нису пијанице или коцкари, колико су имућни, итд. Али ово је важило подједнако за све.

    Пошто савремени новинари у Србији много воле факт-чекирање, питам се питам се да ли је неко факт-чекирао Диковићкину бајку о патријархалном друштву? 3@Ye6авам вас, наравно да није. Факт-чекирање је само за смрдљиве реакционаре, не и за НАТО подизвођаче радова; такви могу да лажу до миле воље.

    4
    1
  17. @ Марк Еугеникос

    Нека, брате мој, само држи захтеве високо, нека се оне теби прилагоде. А за Јелену ћемо овако :о)

    Tesna koza Glava otpada👠💋📈
    https://m.youtube.com/watch?v=y8QrPQQr7QQ

    4
    1
  18. Ето, неки коментатори на сајту су својим коментарима доказали да јесмо патријархално друштво. Било би добро да се са више поштовања односимо према женама. Неки мушкарци нису ни свесни свог става.

    3
    4
  19. Поштована Слађана, слободно ме прозовите, знајте да Вас поштујем зато што знам да сте национално свесна Српкиња и због тога нормална жена. Сигуран сам да сте и лепотица, као и све Српкиње.

    Јесмо патријархално друштво, не дао Господ да икад постанемо супротно. Онда би нам командовала горе поменута Ужичанка и неталентована екипа око ње, сигуран сам да то не желите себи.

    Другарице из текста тј. та екипа миленијалаца се тек сад (30+ година) сетила да „мушкарци су свиње“. Па, њихову врсту мало познајемо од раније са рејвова и свирки, кад им се свиђало да будемо свиње. Да не будем некултуран.
    Некако магично све постану троцкистичке феминисткиње кад градом почне да шета конкуренција 2000 годиште.

    Узгред, сви ми мушкарци смо џукеле и несавршени због биологије, али то не значи да нисмо способни да будемо добри мужеви и још бољи очеви. Жива била!

Оставите коментар