Ћути образован свет, задовољно ушушкан у своје материјалне и духовне привилегије и синекуре. Не би да се замере ни цркви ни било ком другом носиоцу ауторитета и силе
Владан Вукосављевић (Извор: Јадовно 1941)
Ако сам и у заблуди па не видим за српски народ и цркву повољне аспекте давања аутокефалности расколницима и то на овако подмукао и преваран начин, скровито и без објашњења, онда је моја заблуда дубока и усковитлана као набујали Вардар.
Сваки могући напор сам уложио да видим ишта добро у томе и нисам успео.
Замислио сам шта би могли да кажу када би устали из гробова ктитори наших светиња, цркава и манастира, наши безбројни мученици страдали за веру и српство, свештеници, младићи и девојке, жене и деца, стари и млади, поклани, спаљивани и черечени, невине жртве Турака, Бугара и Арнаута током трагичних векова.
Не бих да напишем који одговор ми се причинио. Груб је за осетљиве уши данашњих мекушаца.
Владан Вукосављевић: Крај историјске СПЦ коју смо наследили од предака
Унео сам у размишљање и корективе новог доба, свежијег историјског искуства, реалних историјских и политичких околности тамо на терену, у Старој Србији и свуда у свету. Опет ми се не да другачије да закључим.
Запажам и одсуство сличних погледа у претежном делу наше интелектуалне и политичке елите, са и без наводника.
„Ту кнезови нису ради кавзи…“ стара је и позната епска инкантација, симболички снажна и тужна и онда када је настала и сада.
Углавном ћути образован свет, задовољно ушушкан у своје материјалне и духовне привилегије и синекуре. Не би да се замере ни цркви ни било ком другом носиоцу ауторитета и силе. И нису ради кавзи. Ето нове добре прилике да се обнови раскинута веридба власти и опозиције и да се у брак уђе са одлучном намером да се и друга отворена питања српске судбине решавају „братски, хришћанском љубављу“ и уз благослов Васељенске из Вашингтона.
„Ал’ је рада сиротиња раја…“ каже даље српска Илијада. Као и увек, најоданија српству и светосављу, оштрих чула за неправду, ћутљива али јуначка када куцне час.
Захтев Сабору СПЦ: Поништите одлуку о аутокефалности тзв. МПЦ!
Видећемо шта ће сада „сиротиња раја“ да каже. А данас је то сав онај бројни тихи, обичан, паметан, вредан и богобојажљив, крштен свет, који поштује традицију и слави славу, религиозан ни мање ни више него његови преци 1804. или 1912. или било када, који можда и не зна шта су томоси, канонска јединства, васељенске и друге заврзламе али зна и инстинктом осећа и разумом препознаје шта су били и остали интереси српства од Светог Саве до данас.
Ако и та тиха, сржна већина у Србији, у наредним недељама прећути или благослови овај потез своје цркве или оцени да је допуштен по било ком основу, онда ћу и сам да се приклоним таквом ставу и трајно заћутим на ову тему.
Против духа саборности се не може и не ваља ићи па нека нам судбина испоставља рачуне по заслугама.
То је закон наше историје и нашег опстанка.
Од воље Вам браћо Срби.
Праштајте…
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Владана Вукосављевића)
Прочитајте још
- Уредништво Борбе за веру: Шта би са српским интелектуалцима? (28. 5. 2022)
- Уредништво Борбе за веру: Проф. др Зоран Чворовић више није сарадник „Борбе за веру“ (26. 5. 2022)
Categories: Преносимо
Ако ћуте данас, интелектуални кнезови нека заћуте заувек! Ако данас немају ништа да кажу, онда суштински неће имати никад!
И ово би требало додати оној одредници о „полуинтелектуалцу“ С. Јовановића: ЋУТИ КАД ЈЕ НАЈПОТРЕБНИЈЕ ДА ГОВОРИ!
Господин Вукосављевић је проговорио гласом људи које екуменисти унутар СПЦ не желе да чују, и не само да не желе да чују, ти људи им сметају. Поставља се питање откуд оволики мук међу српском елитом? Да ли постоји права српска елита, слободна и независна у свом промишљању? Да ли је жеља да буду виђени у друштву ових главара, прихваћени и награђени, толико јака да су спремни поништити своју савјест, ако је имају? Ако је Сабор СПЦ једногласно донио ову срамну одлуку, то значи да иза те одлуке стоји неки моћан центар. Знају ли великодостојници ко је исконски непријатељ СПЦ и православља? Да ли заиста има толико наивних који мисле да се у вијековима српског и православног страдања нешто промијенило? Српски патријарх рече да воли Хрватску и Зегреб? Питам га да ли је за вријеме свог службовања у Загребу обишао и одржао опијело на парцели 142. на градском гробљу Мирогој? Да ли је обишао и служио опијело на неком другом српском стратишту заједно са овима које воли? Да ли би то можда била хришћанска порука љубави, покајања и праштања? Зна ли патријарх разлог за смијех у Хрватској кад им се помену српска страдња од њихове руке? Како то да хрватски крем де ле крем – ХАЗУ, Јасеновац, тај ужасавајући некрополис уграђен у темеље хрватске државности, назива српским митом? Превише непријатних питања и нерашчишћених рачуна из прошлости.
А има и онога: Ови што говоре, боље да ћуте.
Да уобличимо захтеве и уз благослов при сусрету, целив руке и “ Христос Воскресе ! “ однесемо и предадемо парохијском свештенику – у мојем случају оцу Горану, или било којем оцу из Покровске Цркве, Храма… Најрадије бих захтеве предао игуману Михајлу Јовањском…
Хвала Стању ствари што брани интересе нас верника ових дана и не само верника. Ово је шире и веће питање од цркве. Хвала вам што преносите реаговања господина Вукосављевића, он је једно од ретких видела које сија и ових дана.
Не треба бити интелектуалац, ствари су једноставне :
Комунисти су направили републике са правом на самоопредељење и одцепљење. Те републике су се одвојиле и постале независне, опште признате државе. Те државе желе да имају своје цркве.
СПЦ је то схватила и повукла паметан потез. Честитам.
Те криминалне одлуке комуниста ми на Балкану смо скупо платили крајем прошлог века. Данас их плаћају Руси и Украјинци.
То нису смислили Ватикан и Запад.
То је био начин владања комуниста.
Ко је(су) кавгаЏије?
Све скоро,
Добро,
А — «онда ћу и сам да се приклоним таквом ставу и трајно заћутим на ову тему.
Против духа саборности се не може и не ваља ићи па нека нам судбина испоставља рачуне по заслугама.
То је закон наше историје и нашег опстанка.
Од воље…»
Спорно фиНиширање
и нема везе са ставом који је позИвао на оСтанак на Истини уТемељен.
Обавезује (са)зЗнање.
«Јер кад незнабошци не имајући закон, сами од себе
чине што је по закону, они закона не имајући сами су себи закон: они доказују да је оно
написано у срцима њиховијем што се чини по закону, будући да им савјест свједочи»
(Римљ. 2,14)
Под Законом смо, опет, (без)условно претпостављени Законици.
Какви год да смо, с(а)в(ј)есни (око) тога или не.
«Да нисам дошао и говорио им, не би гријеха имали; а сад изговора
немају за гријех свој.»
(Св. Јеванђеље по Јовану 15:22)
Карта нам је купљена.
На име.
Св. Игњатије Брјанчанинов пише да не треба да покушавамо да својом немоћном руком зауставимо отпадништво, него да упознамо дух времена и да се склонимо. Навикли смо да се склањамо у цркви, сад само треба да видимо где ћемо се убудуће склонити. Једноставно и врло болно. Можда смо само ми непоправљиви размажени конформисти. Има и тога али је проблем превасходно у томе што су ова искушења перфидна и што ми сами имамо довољно слабости. Али ћутати о неким стварима више није људски. А правдати исте је већ монструозно.