Може ли сећање на Александра Дерока макар скренути пажњу на наш традиционални идентитет, који се полако „топи“ пред надирањем великог ресета цивилизације

Александар Дероко (Извор)

Премда Србија није у рату субјективни осећај многих Срба као да демантује такво чињеничко полазиште. Све док се ЕУ понаша као војни савез, НАТОВ alter ego, не може се не учествовати у једном, према географским параметрима – локалном рату у којем је евроатлантско човечанство више од посматрача. Хтели или не, налазимо се усред једног рата те је разматрање на неке мирнодопске теме помало незахвално. Из тог разлога приказ новог споменика Александру Дероку у Београду чекао је разрешење наговештених дилема. У односу на тему рата и мира посве парадигматичан и у нашем случају катарзичан јесте један други споменик – Константинов Славолук на Римском форуму. Овај тријумфални споменик има две стране – ратну и мирну: на првој приказане су сцене битке на Милвијском мосту а на супротној – Константиново обраћање сенату и грађанима и подела новца у част победе и мира. Ратна страна окренута је ager-у (селу) а мирна – главном форуму „вечног“ града. Довођење села у везу са ратом темељи се на његовој улози обезбеђивања војних ресурса – регрута, хране за војску и животиња за вучу тешког наоружања. На то указују неки топоними те у Браничеву и Хомољу наилазимо на села која су се звала или зову Бикиње, Бикотинце, Кобиље… Град је повезан са миром који се у њему објављује, након чега обично отпочиње нагли урбани и уметнички развој. Pax Romana образац је релације града са мирним периодима сваке државе. Некадашњу улогу Рима данас играју Брисел и неки други европски градови.

(Извор)

У данима фактичког мира а привидног рата, као последње у низу новијих обележја код нас, подигнут је споменик академику Александру Дероку. Премда је као један од 1300 каплара био учесник Великог рата, бронзана фигура знаменитог архитекте, на основу његове богате оставштине, рефлектује непоновљивост његове личности и дела као синтезу духовног темеља народа и културе којима је припадао. Његове бројне активности на теоријском и уметничком пољу сврставају га у ред „ренесансних“ личности српске културе а способност повезивања бројних талената у стваралачком процесу исходило је слојевитим архитектонским делом. У грађевинама које је пројектовао сажимање традиционалних и елемената модернизма изнедрило је оригиналне архитектонске форме у којима напоредо и међусобно повезани почивају функционалност и ликовност, архаичност и савременост. То је, пре свега, постизано снажним супротстављањем димензија висине и ширине у ортогоналној пројекцији те колористичком игром светлости и сенке на фасадама здања. Све то, уочљиво је најпре у згради тзв. Богословског семинара на Карабурми у којој се данас налази Богословија Светог Саве. Вертикала куле у чијем је приземљу улаз, маркиран каменим стубом на који се ослањају лукови, одлучно се укршта са хоризонталном доминантом бочних крила зграде. Симетрија и ортогоналност почивају у основи конструкције док бројни елементи попут „полиставријалне“ декорације од опека на фасади производе оптички, колористични ефекат. Црвена опека и сиви камен (на стубу, соклу и крсту који се прелама на ивици куле) омогућавају такву естетику.

Богословија на Карабурми (Извор)

Све то својствено је и другим Дероковим здањима – Епархијском двору у Нишу (пројектовао са Петром Анагностијем), Владичанском конаку у Жичи, цркви Преображења Господњег и капели Видовданских хероја у Сарајеву итд. Тековине Александра Дерока такође указују на удео архитектуре у споменичком наслеђу и то не само на основу знаменитог Стуба косовских јунака на Газиместану већ нарочито на карактер и многозначје Спомен костурнице на старом смедеревском гробљу. Позиционирање ове грађевинске структуре у односу на позносредњовековну цркву Успења Пресвете Богородице управо указује на синтезу репрезентативности и функционалности. Поред улоге потпорног бедема, чиме је решен проблем нагиба терена, позиција наспрам цркве омогућила је формирање мањег трга са којег се приступа како храму тако и пиргу са тремовима. Феномен континуитета уочљив је на нивоу сакралне архитектуре али и перманентног страдања српског народа. Посредовањем уметности и сећање на ратна страдања изнедрили су један одуховљени, готово епски двиг у којем се преци и потомци међусобно препознају као деца Небеског Оца.

Спомен костурницa на старом смедеревском гробљу (Извор: Музеј у Смедереву)

Споменик Александру Дероку подигнут је у Београду, на углу Чубрине улице и Топличиног венца, не само на основу чињенице да је овим просторима свакодневно пролазио већ и због његове љубави према престоници и њеној историји. То га је покренуло на потрагу за изгубљеном чудотворном иконом Богородице Београдске те се раних педесетих година прошлог столећа обрео у Истанбулу, истражујући Београдску цркву у којој су првобитно биле похрањене реликвије из Саборне цркве Београдске митрополије на Калемегдану. Дероко је снимио неке друге затечене иконе и мобилијар цркве а следећом приликом уверио се да је и то нестало у пожару који се збио између његове две посете. Икона Богородице Београдске никада није пронађена али овај епитет понеле су две „итало-критске“ иконе из XVI столећа – једна Одигитрија из проскинитара у цркви Светог Марка и друга – Богородица Страсна из мале цркве Светог Саве на Врачару.

Споменик представља Дерокову фигуру у бронзи: стилизовано али веома убедљиво приказан је у зрелом добу а сведени портрет спој је фактографских и експресивних елемената. Прави идентитет статуе, међутим, није заснован на изразу лица већ карактеристичном покрету фигуре као принципу утемељеном још код античких хеленских скулптура класичног периода. Фиксирање покрета тела са одређеним значењем, кроз култно понављање на бројним римским репликама, довело је до извесне типологије, те су на основу тога археолози и историчари уметности установили читав низ колоквијалних назива попут стидљива Венера, пијани Дионис, уснула Аријадна или Херкул који се одмара. Секундарни симболизам на статуи Дерока (блок за скицирање, мала оловка између три прста десне шаке) и примарни покрет тела, који указује на посматрање нечега („визирање“) што ће потом бити нацртано, сугеришу спој делатне и контемплативне стране личности знаменитог архитекте. При томе, отклон горњег дела тела и истурена лева нога, чиме је радикалније наговештен contra posto, евоцирају чин успостављања оптичке дистанце у односу на опажени објекат, што је Алојз Ригл назвао „нормалном удаљености“. Вероватно да није реч о смишљеној пози већ уметничком искуству самог аутора – вајара Зорана Кузмановића.

Споменик Александру Дероку (Фото: Танјуг)

На споменику Александру Дероку, дакле, уочавају се макроструктура (став и стилизована, помало напрегнута форма) као и његова микроструктура, која тонској сугестији помоћу сенки прикључује и извесне колористичке ефекте на површини, потекле из домена природне материјализације. Без залажења у опис на основу површинске текстуре сугерисани су природни материјали одеће (струкираног капута у којем Дероко делује „господствено“ какав је и био као и шала, који вири из оковратника, лепрша на ветру и ишчитава се као /српска/ застава тробојка). Многозначје ове сведене форме протеже се не само на теме Дерокових креативности и знања већ убедљиво евоцира и сам стил његових цртежа у којима се кратке линије у бојама интегришу у флуидне форме.

Споменик Александру Дероку магловито подсећа на културолошку особеност древних Хелена (старих Грка), који су својим божанствима као и значајним представницима свог народа, херојима рата и мира, подизали споменике поред путева, у луговима, на планинским врховима, свуда где су се њихови сународници и потомци слободно кретали. Веровали су да хероји у ратним и околностима природних недаћа устају из гробова како би помогли свом народу. Може ли сећање на Александра Дерока, подстакнуто новим споменичким обележјем, макар скренути пажњу на наш традиционални идентитет, који се полако „топи“ пред надирањем великог ресета цивилизације у ратним и мирнодопским условима?

Categories: Аз и буки

Tags: Александар Дероко, Горан М. Јанићијевић, Зоран Кузмановић, споменици, уметност