Јелена Ковачевић: Покајница

Није то вода из река, из потока, / није се дигла из подземља, са извора, / то је капља једна са лица / мајке, оца, сина, ћерке, сестре, брата, / што у долини плача / реке и потоке исплакују

Јелена Ковачевић (Фото: Миљко Радановић)

Воде нема. Са извора тишина силази, потоци и реке не теку.
А чујем да тече, немоћно и тромо, ухваћена у крв и од крви тешка.
Тешка крв изливена и у реке и потоке, у баре и мочваре се улегла.
Крицима отекла из четири мушка тела у Лашви
и из оних осам где се Лашва са Босном спаја.
Потекла је крв, водама се растекла.

Траве нема. По земљи пустош се утврдила и камен исушио.
Ништа није живо, овде само крв куца.
Лица смо крвљу умили и крв испили воду да би попили,
живот задобили а смрт смо окусили.
У крви туђој срце смо удавили, тело у јауке оковали
да се немамо где од њих заклонити.
Из крви воде не узесмо, њоме опустесмо.

Сунца нема. На очи крв се стекла али
чујем, вода је потекла.
Није то вода из река, из потока,
није се дигла из подземља, са извора,
то је капља једна са лица
мајке, оца, сина, ћерке, сестре, брата,
што у долини плача
реке и потоке исплакују, изворе отварају,
воде од крви отпуштају,
из вода мртве подижу.

Воде нема. Нема траве. Сунца нема.
Вода тече и трава се диже и Сунце греје, далеко.
А ми срце из крви не извлачимо јер плакати не умемо,
отпуст греха да измолимо, Сунца да видимо.
Не даде нам Бог да заплачемо. Благо уплаканима.

Стрељање 12-оро Срба на железничком мосту над реком Лашвом, јуна 1941. године

„Непозната лица у ноћи 17. ов. мј. око 24 сата дошла у два аутомобила и то: један ауто луксузни и један аутобус у коме су били смјештени убијени и убице, те су се аута зауставила на Државном путу… У непосредној близини гдје су аута заустављена налази се гвоздени мост на ријеци Лашви… Убице су непозната лица довели на жељезнички мост, те их на мосту стрељали из револвера кал. 6.35, 7.35 а по завршеном стријељању љешеве су побацали са моста у ријеку Лашву, која их је однијела у ријеку Босну и низводно су пронађени љешеви… констатовао сам да су поубијани јако повезаних руку са челичном жицом и на рукама… Међу поубијаним лицима запажају се два жељез.[ничка] службеника…Остала поубијана лица су у грађанском одијелу осим једнога, који је био у сеоском.“

Извјештај Оружничког вода Зеница од 18. јуна 1941. заповједнику 4. хрватске оружничке пуковније о пронађеним лешевима Срба које су усташе побацале са моста у реку Лашву после стрељања, Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату (Злочини Независне Државе Хрватске 1941-1945), зборник докумената, том I, Београд 1993, 112–114.



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

4 replies

  1. Скотрља се котрљанка,
    гурнуле је грка, сланка,
    то је прва, суза ранка,
    сад из ока, без престанка,
    к’о из врутка река танка,
    тече суза јадованка,
    и несанка, нарицанка,
    тугованка, и грцанка,
    и гутанка, зајецанка…
    Само једна јоште мањка.
    Где је суза покајанка ?

    14
  2. Dve sjajne pesme!!! Kada to kaze neko ko ne voli poeziju, mora biti tacno. U prvoj pesmi se lice i krajo-lik spajaju u figuri potoka, reka i suza u figuri krvavih reka i krvavog lica.Apokalipticna slika iz druge strofe u kojoj je reka pretvorena u krv, a zemlja i kamen isuseni, ponovo uspostavlja ovaj odnos lica i krajo-lika, ali sada suza, umesto mitskih potopa, i to je moc hriscanstva, moc ozaliti, moc suze prociscava reke, otvara izvore… Otuda gorki stihovi:“Ne dade nam Bog da zaplacemo, blago uplakanima“ o onima koji ne mogu da zale, ne mogu da dobiju oprostaj jer ne zale i zato zavide uplakanima. Tu se maestralno nadovezuje @Zoran Nikolic (Valjevo) IMENUJUCI svaku suzu, kao da uklesuje IMENA ubijenih na licima koja oplakuju, i kada nas tolika imena za suze vec slome, Zoran nam ne daje utehu, vec slomljeno srce pokrece uzasom, prelazeci na lice ubice, samo u jednom stihu, ubitacno: „Gde je suza pokajnika!“, gde je lice pokajnika za suzu pokajnicu!!! Oboje majstorski!!!!

  3. @Војнополитички коментатор на православном сајту

    У срце сте ме дирнули коментаром, сапатниче и сапутниче многопоштовани !
    Моја појавност је у дубокој благодарности јер сте именовали доживљај који је посве личан, у сузама сам га оживљавао и преживљавао, баш како и сваку сведок – песму Јелене Песник Ковачевић – немислимо је како ја, атонална резонантна кутија старудија, слажем и усклађујем своје дрхтање са треперењем ванредних Јелениних стихова – расцеп некакав, шта ли је…
    Дрхтај је, и сузе је, до прелома, распуклине, напрезала једна, па друга песма, без којих не читам Јеленине песме – “ Плач Мајке Божије “ и “ Сузе, сузе “ од Светог Николаја Лелићког и Грачаничког…
    Ух, резонантан сам и сад, од до – Личне или недо – Личне искрености којом пишем, час је да прекинем, ето котрљанке…

  4. Као сликар апстрактних слика пред платном класичног мајстора. Као композитор инструменталне музике, кад чује стихове живота и смрти. Скидам капу и дубоко се наклањам, свјестан да су сви символи блиједи пред фотографијом исконског зла и пустоши, коју оно оставља.

Оставите коментар