Стево Лапчевић: Украјина и три проблема – бели, црвени и црни

Истина да се за Москву може бити, а да се при томе одбаце све „лепоте” савременог „ефикасног” света („Кока-Кола”, „Ајфон”, „Мерцедес”….), чини широку подршку „црвених” и „црних” њеним циљевима логичном

Извор: Википедија

Ових дана сведочимо једну многима изненађујућу истину… а то је да комунисти и левичари (ту треба изузети анархо-либерале) у свету у већини стоје на страни Русије, као што су раније стајали на страни ДНР-ЛНР, док се једнако традиционална европска десница држи по страни, или пере руке од Руса. Једини изузетак у извесној мери, барем када говоримо о левици, представља ПКК, односно ЈПГ-ЈПЈ, али то је готово изнуђена позиција услед блискости Москве и Анкаре, те Дамаска и Москве.

На први поглед то може деловати и не толико чудно, чак логично, рекли би неки, пошто је више него јасно да руска црвена совјетска оплата и даље плени многе погледе. Међутим, ако само мало загребемо испод површине, лако можемо уочити да је читава ствар мало дубља, етичка, духовна, што оставља простор за нешто ширу анализу, којој ће сукоб у Украјини бити само повод.

Како бисмо лакше објаснили сопствене позиције, за потребе овог непрешироког коментара чији циљ није (само) доношење готових закључака већ (пре свега) позивање на промишљање, „сукобљене” стране поделићемо на три идеолошки дефинисане групе, две условно речено исходнишне – „беле” (у које убрајамо традиционалну, конзервативну и суштински либералну десницу) и „црвене” (у које убрајамо традиционалну, марксистичку левицу), те „црне” као „отпаднике” од прве две групе (у које убрајамо њихове различите међуфазе, од анархизма и његових деривата, преко различитих царистичких самодржавних концепција, до фашизма, национал-социјализма и њихових деривата). Ове поделе, више је него јасно, немају (много) везе са почетним асоцијацијама на које позивање на „црвене”, „беле” и „црне” могу да наведу, те их као такве треба и посматрати.

Проблем белих: структура

Европска десница, традиционална, конзервативна, „хришћанска” суштински не верује ни у шта и заправо не разуме своју, спрам света у којем делује, „утопистичку” позицију. Она је, да парафразирамо Жака Елила, потпуно инкорпорирана у техничко друштво и оно што нам као „традиционализам” нуди, заправо је деловање „људске технике” која западног човека не доводи до „радикалне” позиције, до тачке у којој, да се обратимо за помоћ Агнеш Хелер, политичко биће (ре)дефинише сопствену позицију у односу на поредак. А управо та „радикална”, позиција, та „револуционарна” тачка је оно што је потребно данас и то, ма шта мислили о сукобу у Украјини, руски прелазак Рубикона свакако јесте.

Стево Лапчевић: Политика као заблуда или Техника у покрету

Ту се управо отвара нови проблем. Десница, традиционална, по својој суштини либерална, и теоријски и практично више од свега плаши се краја. Изникла из структуре, потчињена структурном детерминизму, она не може да замисли свет који долази, или још боље, она то не жели да чини из страха, па отуда у критичном моменту, упркос свему, брани структуру за коју је везана. Тиме она испуњава своју мисију, како практичну, тако и теоријску. Ту се ради о основној лекцији из политиколошких уџбеника: конзервативна десница не може без поретка.

Услед немогућности да схвати да је нови свет могућ, традиционална десница је била и остала јалова у борби против структуре. Она, на крају дана, остаје бранич поретка, који верује да је постојећу структуру могуће „поправити” али не и уништити како би на њеним развалинама настала од ње независна стварност. Тиме, да се вратимо поново Елилу, она прераста у инструмент којим структура, рекла би Агнеш Хелер, настоји да човека одвоји од редефинисања сопственог идентитета.

Сходно томе, у недавном понизном скретању погледа Матеа Салвинија са мајице на којој је изображен лик Владимира Путина које се збило у Пољској, не треба тражити ништа нејасно нити нарочито вредно пажње. То није никакав радикални заокрет, већ логичка последица „белог” схватања политике. Свако различито понашање припадника ове групе, најчешће се,, од осталих чланова исте, посматра као (у најмању руку) неприродно искакање.

Проблем црвених: ефикасност

Са друге стране, у дефинисању сопственог политичког изражаја, „црвени” могу без поретка, њима он није ни потребан. Склони „утопизму” као делању које слабо мари за услове и потребе структуре, они поредак разумеју као кочничара који не допушта промену до које нас доводи избијање до пред ивицу „радикалне” тачке која је превасходно филозофске, а не физичке природе. Поглед преко те тачке нужно је месијански, ма шта мислили о „црвеном” месијанству.

Да бисмо пак објаснили проблем који се налази пред „црвенима”, морамо у причу вратити идеју о ефикасности и вредностима као темељним принципима политичког промишљања (овде) и констатовати да трагедија „црвених” долази отуда што они нови поредак и у њему новог човека граде на структури сличној оној против које се боре. Тако и не чуди да су и „црвени” као и „бели” своје деловање у доброј мери подредили ефикасности, уз ту разлику што је „бели” смештају у „кориговани” већ постојећи структурни детерминизам, а „црвени” се труде да изграде нову структуру. У оба случаја, јака структура је неизбежна и управо ту долазимо до извора сукоба.

Стево М. Лапчевић: Срби и ефикасност или Страдање за вредности

„Црвени” месијанизам који има сопствени систем вредности, није ништа друго до вера да се постојећа структура не може „поправити”, али се радикалним захватима може окренути на корист оних које тлачи и то тако што ће, ослобођена „белих” „апстракција” ефикасност (схваћена као вредност), довести до свог краја (чувена идеја о „постављању Хегела на ноге”). Тиме, у коначници, „црвени” нас, све ослањајући се на вредности, поново стављају у завистан однос према структури, објашњавајући да је то ипак „нова” а не „поправљена” структура која ће наше потребе довести до реализације.

Сходно томе, нема места чуђењу настојањима доброг дела оних који данас стоје уз Русију, да објасне да је стварање новог Совјетског Савеза решење за све нагомилане проблеме. Свако различито понашање припадника ове групе, најчешће се, од осталих чланова исте, посматра као (у најмању руку) неприродно искакање.

Проблем црних: ексери и магнети

За разлику од „белих”, „црни” ни најмање не маре за структуру, док за разлику од „црвених” „радикално питање” разумеју превасходно као филозофско, етичко, духовно, па тек онда као материјално. Овај, прилично широк спектар разумевања шта „радикално питање” јесте, настао као последица „отпадништва” и нужног заузимања међупозиције између „белих” и „црвених”, неретко ставља „црне” у нелагодну позицију. Они су, попут ексера заглављеног између два магнета, по сопственој слабости, принуђени да се окрећу од једне шипке ка другој и сами се при томе понашајући попут потковице чији се крајеви све више додирују.

Било како било, позиција коју „црни” заузимају, уз сва ограничења, доноси и значајне предности: ослобођени структуре, своја теоријска начела позвани су да образују сходно сопственом сензибилитету, крећући се од антрополошких песимиста који неретко завршавају у ауторитарној или пак тоталитарној варијанти боје (различите царистичке самодржавне концепције, до наци-фашизма), до антрополошких позитивиста који су склони да излаз проналазе у нешто либералнијој форми црнила (анархо-либертаријанизам и слично).

Преклапања унутар ова два пола нису ни ретка ни необична, тим пре што први, градећи своју идеалну заједницу, проналазе како појединца тако и групу на које се песимистички став не односи, док други сматрају да је пролазак кроз неку врсту припремне фазе, до коначног препуштања доброг човека самом себи на управу, нужан предуслов за обликовање идеалне стварности. (Могли бисмо чак размишљати да ли је тачка у којој се ова два пола спајају заправо оданост харизми и потреба за харизматским вођством, било оно оличено у верском вођи, цару и просветитељу.)

Данас, „црне” (ексере) можемо видети на обе сукобљене стране украјинског конфликта (магнети). Глобално познати Батаљон „Азов” те „Торнадо”, „Ајдар”… по својој суштини припадају управо овој „отпадничкој” антрополошко-песимистичкој групи, баш као и некадашњи „Русич”, „Варјаг” и њима слични на руској. Ни „Азов” као ни „Русич” не верују у могућност поправљања структура, већ покушавају да их искористе ради остварења сопствених циљева који су у директном сукобу са јавно прокламованим иза којих, формално, стоје.

Дојче веле: „Азов“ – мит о националистичким борцима из Маријупоља

Сходно томе, нема места чуђењу сарадње „црних” и западњачког техничког друштва које се у Украјини показује не само теоријски могуће, већ и као практично нужно. Питање је само, може ли се очекивати да та сарадња буде „црнима” на корист? Доскорашња пракса показује јаловост надања и крваву праксу у којој су уместо весника промена, „црни” корисни сарадници креатора структура.

Закључак: ефикасност – вредност

Базирани на „ефикасности” што улазак у НАТО и ЕУ, гледано мерилима западног света, свакако јесу, украјински ратни циљеви неприхватљиви су већини „црвених” и „црних”. Због тога, заокрет Кијева од вредности ка супротном полу „црвени” прилично лако одбацују, док „црни”, уколико то не чине, стоје по страни или пак, попут горе споменутих, настоје да искористе за своје потребе. За разлику од њих, крајем постојеће структуре преплашени „бели”, бивајући и даље скептични према „ефикасности”, украјински избор прихватају као израз потребе очувања поретка.

И мада суштински не почивају на вредностима, већ на нешто другачијој варијанти „ефикасности” која као таква треба да се покаже „ефикаснијом” од западњачке, руски ратни циљеви у знатно већој мери ослоњени су на вредности. Ту чињеницу не мења ни евентуално сазнање да техноструктура Москве вредности једноставно користи ради задовољења сопствених потреба.

Стево Лапчевић (Извор: Лична архива)

Управо та истина, да се за Москву може бити, а да се при томе у име вишег смисла одбаце све „лепоте” савременог „ефикасног” света („Кока-Кола”, „Ајфон”, „Мерцедес”….), чини широку подршку „црвених” и „црних” њеним циљевима логичном. Питање „шта после”, она је тачка на којој се „црвени” и „црни” поклоници Москве међусобно и унутар сопствених редова раздвајају.



Categories: Светске ствари

Tags: , , , , , , ,

12 replies

  1. Ја, као “ црни „, са “ црвенима“ немам ништа !!! Надлогичност Православља оваплоћује се у Царском Самодржављу ( кад се већ иште “ структура )… Јефтина логика – то је за јефтине “ црвене “ који не могу, не умеју и, логике ради, не смеју без кока – коле, ајфона, електричног аутомобила, клима – уређаја марке “ грета „, “ црвени “ су зелена нијанса “ белих „… Ја, као “ црни „, не дајем ни оно мало црвеног и белог испод нокта за “ структуралисте “ којима се статика и динамика Москве тренутно чини пријемчивом за доградњу барем поткровља или пословног простора у подруму…

    13
    7
  2. Зоран као капира шта ****** Стево? Стево, причај српски, да те цео свет разуме. Зоране, јасно је само да си антикомуниста. Немој да се ложиш на филозофске расправе чији је смисао потпуно промашен.

    7
    3
  3. Ипак бирам беле, јер и даље верујем у могућност поправке структуре. Ти заокрети на једну или другу страну су кроз историју однели много глава. Стална рушења и почињање из почетка(историја почиње од нас) не воде никуда. Тако, ако ништа друго, бар је безбедније..

  4. @ Плави

    Нити сам трагао, нити сам пронашао икакав филозофски смисао у тексту, поштовани. Привукао ме је распоред боја, четкица и рука која држи кист није узрок коментара, разлог јесте количина беле и црвене у тубицама за темпере… Количину смисла у Вашем коментару нисам укапирао – нисам баждарен на тако мале количине, те се нећу ложити…

    9
    5
  5. @ Zoran Nikolic (Valjevo)

    CRNI Zorane, pa Vi, u stvari, nista niste razumeli :))))) Propadose svi oni komplimenti :(((((((

  6. @Ovde, ovde i ovde

    Замолићу Вас да ми све детаљно појасните, уз искрену благодарност за труд који иштем од Вас …

  7. Нисам филозоф (а нисам ни позван) али могу да пробам …, ali не да појасним
    У овом тексту
    се не:
    „анализира“ PhD главом, институтски (у)храњеном руком и социолошко-политиколошким скалпелом мејнстрим патриотско-родољубивог сектора; не „синтетише“ у оквирима „српског становишта“ (нити било ког другог); не наслања се на уобичајене ауторитете; не бори се: против запада, глобализма, антихриста, левијатана, домаћег НВО треша, итд; не брка политику и политичку технику; не морализује те не суди и не пресуђује; не користи технологију писања компендијума општих места нити препричавањем злоупотребљава неопозиве ауторитете; не појачавају описи помоћу придева и атрибута; није ангажован;
    Свиме овим, није писан очекујући и тражећи слагање (омиљени ракурс на Новом Комунисту) и допадање (претежни критеријум на Новој СП Борби).
    се:
    посматра и добро види стање ствари (за шта је услов изостанак жеља и „ставова“ аутора); разазнаје субјект од објекта; разликује заједница, друштво и држава; психологизује (или антропологизује?) тамо где треба, тиме показујући у којој равни се нешто дешава (Десница, …. више од свега плаши се краја); указује на савремени доживљај времена (Десница, …. више од свега плаши се краја); промишљено и доследно користе појмови традиционално и конзервативно; указује да постоји структура; …
    Позива се на Елила, а, за Вас, слутим имплицитно и на пасаже Ж. Видовића, а да то није мишмаш, све јашући на њима а не јашући њих.

    Човеку – из – шуме је ово било занимљиво и освежавајуће.

  8. @орангутан

    Упечатљив и врстан коментар, поштовани. Подвукао сам шта ме је привукло у тексту, мој коментар је религиозног полета. Оно ради чега је препорођена Русија моје уздање, а на чега се не могу и не смеју шлепати левица и десница, јесте Догматско Устројење Руске Империје – одговорност Миропомазаника пред Господом за Руске земље и Руски народ, где та одговорност стоји ван сваке сумње, демократије, дијалектике, критике и дводимензионалне променљивости…
    Прочитаћу посве пажљиво текст да пронађем у њему све што сте навели, али то не мења мој коментар и доживљај, више је ( пажљиво читање ), похвала Вама. Мени остаје да нисам ништа разумео, које ће искрена безазленост зауздати, до следећег коментара 🙂…

  9. @ Зоран Николић ( Ваљево )
    Можда и не нађете све, има и непажљивог учитавања, потакнутог, ако је оправдање, одреда изузетно лошим домаћим писањем „на тему Украјина“ у ових месец дана.

  10. Да се и ја (са закашњењем) укључим у расправу. Себе сматрам црним. Уз можда кап бијеле. Као бијелу тачку на символу јин – јанга. Као неку супротност која ме понекад привлачи. Никад црвен, наравно. Осим ако ми пусте крв. Можда бих тада уронио у црвенило смрти.

    Проблем Украјине је ЗЕЛЕН. На разне начине. Почев од „предсједника“ Зеленског. Преко заставе. Помијешане плава и жута дају зелену. Да не спомињем европске Зелене и остала зелена застрањивања, која гурају Украјину (али и остатак свијета) у зелену смрт.

    Зелена јесте једна природна боја. Боље рећи боја Природе. Зелене шуме, зелена поља, зелени паркови… Одмор за очи и душу. Све док остаје природна.

    А кад се зеленило вјештачки пренагласи? Постаје символ европских Зелених. Символ екстремиста с Блиског Истока. Постаје зелена устајала жабокречина. Агресивне алге које гуше сав остали живот у воденом станишту. Гледано издалека, даје привид љепоте и мира. А кад се приближимо, осјетимо сво зло једноумља. Прикривени отров који нас тихо, али неумитно убија. Нешто као зелена радиоактивна прашума око Чернобиља.

  11. Srpski problem su zuti svih boja!

    5
    3
  12. https://www.chinadaily.com.cn/opinion/cartoon-index. Ne razumem clanak najbolje, malo da skoknemo u Kinu,.

    1
    2

Оставите коментар