Стево Лапчевић: Политика као заблуда или Техника у покрету

„Страшна илузија“ о којој Жак Елил говори заправо је идеологија која политици лишеној симбола постаје једини основ егзистенције

Чарли Чаплин у филму Модерна времена

Уплив технике[1] у политику, њено свођење на исту и последично одвајање од симбола, односно потребе за познавањем дубинског смисла, сматра француски хришћански анархиста Жак Елил, догађај је без преседана у људској историји. Није спорно да се и политика, попут других људских делатности током историје мењала у складу са околностима у којима је настајала и потребама које је тежила да задовољи, при чему се свака нова генерација стварала дистанцирањем од неке вредности старих (Елил: 21) али су се, за разлику од прекида изазваног техником, те промене одвијале у истом или сличном миљеу у којем су доминирали симбол и дух. Тако док су све раније суштинске измене вршене у домену света идеја – филозофије, техничка промена доводи до уништавања филозофије у име технике „која нас учи да видимо свет друкчије“ (Елил: 21) – механички, машински. Техничка политика, „ослобођена“ духа, постаје омотач у којем се ствара нови живот, врло погодан за спајање са оном политичком концепцијом (а од почетка двадесетог века свака је таква) која као своје основно мерило узима ефикасност уз минимално расипање ресурса.

Жак Елил

Таква политика којој се човек предаје са надом да ће га избавити ропства за које не схвата да је у основи независно од класних или било којих других спољашњих карактеристика механизма против којег се устаје, већ да је проблем унутрашњи, „одражава, транспонује техничко друштво“. (Елил: 24) Нема политике, а да својим деловањем не „производи карактеристике друштва којем жели да пружи отпор“ (Елил: 24) савршено се потом уклапајући у њега, на исти начин на који добро одабран шараф гради машину. У њој је све строго учитано у организацију технолошког система (Елил: 25) па ни не чуди што је суштина политике наметање самонегације појединцу кроз јачање осећаја немогућности самосталног овладавања ситуацијом која се дефинише као лоша. (Елил: 25) Само ће такав човек потражити помоћ од онога за кога верује да пружању исте служи.

Политика је лаж[2], она се „нужно држи двоструког дискурса; оног објективног, за малобројне следбенике и инициране, за које, на нивоу чисте праксе, представља макијавелизам или ефикасност, и оног јавног које се односи на апсолут, на велики план, који нема друге реалности осим оне позајмљене од медија масовних комуникација и наравно уметности!“ (Елил: 211) Она шири лажни смисао и лажне вредности (контравредности) које креира у сопственим лабораторијама „стварајући савршену илузију за публику која, у мери у којој верује медијима масовних комуникација, или пре, у мери којој је њима прожета, доживљава чисту илузију као реалност.“ (Елил: 210-211)

Митинг за републику, Берлин 1922. (Фото: Гардијан)

„Страшна илузија“ о којој Елил говори заправо је идеологија која политици лишеној симбола постаје једини основ егзистенције. Идеологије су замена за осећај оностраног, лаж која служи као замена за стварност. (Елил: 83) Што је систем тоталитарнији, толико је више потребно испоручити идеологију која ће осујетити свест о његовом правом лицу и човеку пружити компензацију која му такву ситуацију може учинити подношљивијом. (Елил: 84) Идеологије нуде „испразну естетику и одсуство поруке“ (Елил: 207) који човека доводе у стање предаје и потпуног комформизма „према непрепознатим силама“ (Елил: 207) које га отварају према различитим формама свеобухватности: фашистичке, социјалистичке, нацистичке, па и либералне спрам које човек, лишен љубави, симбола, смисла, метафизике – више нема капацитет за супротстављање.

Политика је инструмент којим техника остварује дубљи продор у људску структуру и праксу, али не са циљем стварног ослобођења од принуде, већ доказивања сопствене неопходности. Та „неопходност“ оличена је у одушевљењу „неограниченим усавршавањем техничких средстава“ и креће се паралелно са покоравањем „интегралном закону конструисања“ што у пракси доводи до стварања тоталитарне заједнице коју је немогуће избећи. (Елил: 122)

Фото: Пиксабеј

Кључни моменат остварења тоталитарне „слободне“ заједнице представља „интегрисање човека у технички комплекс“ (Елил: 205) које третира људе – „објекте“ процеса као сопствене „производе“ који више „нису у вези једни с другима преко неке органске или систематичне везе“. (Елил: 55) Политика тако врши дехуманизацију мишљења и деловања, а „слободи“ коју нуди одговара „објекат“ одвојен „од свега онога што му је нешто значио, да би био бачен у непознаницу техничког система. Више није потребно да има референцу у односу на своју прошлост, више није потребно да о ономе што се дешава суди с моралног, естетског, идеолошког становишта, које би му омогућило да сачува контролу у односу на техничку експлозију“. (Елил: 206)

Само деловање из сфера и унутар сфера које омогућавају радикално одбацивање политике (а то су за Елила увек сфере духовности, традиционалног погледа на свет који представља оптерећење за технику која отуда настоји да је покаже као бескорисни, лепо декорисани „лажни накит“ (Елил: 211)) омогућиће поновни проналазак смисла и напуштених вредности.[3] Човеку је потребно ново разумевање живота: „суштинско“ дубинско, а не само егзистенцијално. (Елил: 212)

Извор: ФБ Александра Мирковића

Да би до суштинског разумевања живота дошао, човек се мора супротставити „компјутеризованим чудовиштима“ (Елил: 212) која се могу пронаћи у свим каналима који од света духовности воде ка простору којим доминира техника. На том путу супротстављања, највећу препреку, сматра Елил, не представљају технократе, већ они који су позвани да се управљачима супротставе: дубоко религиозни и уметници, који су простор духа као простор слободе ставили на располагање компјутерском програму.

„Треба поново наћи смисао“, поручује Жак Елил, „смисао који неће бити очајнички и водити до самоубиства. Смисао који омогућава живот међу чудовиштима. Смисао који ће истовремено бити значење нашег живота и смерница за нашу вољу. Симболизовати стварност тако да она не буде судбина без наде, већ напротив, пошто њоме доминира смисао, да омогући човеку да опстане у том рационалном хаосу.“ (Елил: 210)

Та „симболизована стварност“ нужно је хришћанска и против сваке врсте принуде: то је царство слободе које Елила уводи у јединство са сопственим анархистичким претходницима, без обзира на то да ли су атеисти или су своје наде полагали у Бога.

Напомене

[1] Технику треба разликовати од технологије. Техника је свеукупност рационално разрађених метода које (на датом степену развоја) поседују апсолутну ефикасност у свакој области људске активности, док је технологија резултат деловања технике, иако је ова проистекла из ње.
[2] Сетимо се да је и Прудон користио исти начин да је коначно објасни и дефинише.
[3] Можда овде не би било лоше размислити о сличности овог концепта са Грамшијевом идејом културне хегемоније.



Categories: Аз и буки

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар