Ником није до зоре горела! / То изрече, од стола устаде / Главом климну, из сале изађе. / Оде Ратко, оста Олбрајтова /Без осмеха, тиха, замишљена

Ратко Марковић и Медлин Олбрајт (Извор: Фејсбук профил Срђана Шљукића)

У раскошном дворцу Рамбујеу
Крај Париза, у земљи Француској
Фебруара деведес’ девете
Беху неки чудни преговори
Арнауте води и представља
Хашим Тачи, до јуче злочинац
Србе води Марковићу Ратко
Потпредседник и професор права;
Две се стране у ходнику срећу
Разговора ту никаквих нема
Поздраве се, па продуже даље;
Посредници, дипломатска тројка
У свој пос’о слабо се мешају
Споразуме никакве не нуде
Већ све нешто од данас до сутра
Увек нову причу започињу
Конфузију још већу стварају
Нико не зна шта се стварно збива
Ко ту с киме о чем’ преговара
Ил’ је све то гомила туриста.
Тад пристиже Мадлен Олбрајтова
Америчка главна представница
Ултиматум Србима се спрема
Представа се своме крају ближи
Она зове Марковића Ратка
Нађоше се у једној од сала
За састанке посебно сређеној
Седа Мадлен на прочелно место
Ратко седа с њене десне стране
Лика грозног, језика поганог
Лактовима на сто наслоњена
Мадлен одмах Србију прозива:
„Господине Марковићу Ратко
Ваша земља сто невоља ствара
Дошлој’ време да се то оконча
На Балкану свуд мир да завлада.”
Зет Лукићев господин је прави
Он јој спреман хладно одговара
„Ја се не бих са вама сложио
Моја земља истом циљу тежи
Нико од нас рата није жељан
Добру вољу ми и сад имамо;
Самосталност Косову даћемо
У оквиру државе Србије
Што је нигде на свету не има:
Власт извршну, устав и судове
Полицију, просвету и здравство.”
Осмехну се дрчна секретарка,
Осмехну се, мис’о појашњава:
„Ми се, Ратко, нисмо разумели
Тај споразум није тако важан
Може бити овако-онако
Нас занима војно спровођење:
НАТО да је у том послу главни
НАТО трупе да Србијом ходе
Све путеве оне да користе
Да подижу логоре, касарне
Узимају шта им је потребно
Не плаћају порез ни дажбине
Без дозвола да чине што желе;
НАТО војска ког хоће да хапси
И да води где мисли да треба
То је овде наш услов једини.”
Ћути Ратко, све у њему кува
Дах ухвати, гласно проговори:
„Драга дамо, шта Русија каже?
Да ли она то са вама тражи?”
Ал’ говори Мадлен Олбрајтова:
„Русија се ту не пита ништа
Нит’ се пита ко други на свету
Ми смо сада једини судија
Ил’ узмите, или оставите
Вољи нашој ви се покорите
Не губите животе улудо;
Нећете ли, неће добро бити
Тад ће НАТО вама показати
Добићете опет једно исто
Уз то приде бомбе и ракете.
С одговором зато не журите
Размислите, питајте ког треба
Ја до сутра могу причекати.”
Види Ратко шта се припремило
Преговори да су само фарса
Крв предака у њем’ прокључала
Зар Косово без метка да дамо?
Зар Србијом туђинци да газе?
Који Србин на то пристат може?
Зато одмах он њој одговара:
„Немам ја шта кога да питам
Сваки Србин исто би вам рек’о;
Ви госпођо врло добро знате
Дај’ Косово наша земља света
Да слободу ником не дајемо
Ултиматум код нас не пролази
Сетите се Првог светског рата
Сетите се двадес’т седмог марта
Са слободом Србин не тргује
Не плаши се никога до Бога
Нема силе пред којом узмиче
Макар своју изгубио главу
Са вама је сила и богатство
А са нама правда и истина
Не мислите да ће лако бити
И што буде да ће вам трајати
Ником није до зоре горела!”
То изрече, од стола устаде
Главом климну, из сале изађе.
Оде Ратко, оста Олбрајтова
Без осмеха, тиха, замишљена.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук профил Срђана Шљукића, 24. 3. 2022)

Categories: Преносимо

Tags: Ратко Марковић, Срби, Срђан Шљукић, Хашим Тачи