Данило Куленовић: Размишљања о 17. марту

Срећно пунолетство свима који славе овог 17. марта. Да познајем некога од њих понео бих му на поклон књигу „поништеног“ аутораможда баш Ковића или Достојевског

Данило Куленовић (Извор: Лична архива)

Деца рођена 17. марта 2004. године од данас више нису деца. Под условом, наравно, да им је уопште био дозвољен такав луксуз као што је детињство.

Ја сам тог 17. марта имао непуних десет година и заувек ми се у сећање урезала слика: долазим из школе, остављам ранац у предсобљу и пре него што стигнем да заустим нешто – баба забринутог израза лица ставља прст на уста и утишава ме. На телевизији побеснели Арнаут скачући ломи крст на куполи неког од многих тог дана оскрнављених храмова. Можда и није био баш тај снимак, али се временом у памћење урезало и остало тако. То је једна од ретких траума у мом, иначе срећном, детињству.

Извор: РТС/Снимак екрана

Касније сам упознао људе који су тих дана такође били деца, али дивљање нису гледали на РТС-у, већ су спавали са пиштољем под јастуком и крили се иза КФОР-ових транспортера.

Иако волим музику коју свира бенд „Orthodox Celts“ никада нисам био на њиховом чувеном концерту поводом празника Светог Патрика. Основно васпитање ми не дозвољава да се на данашњи дан веселим уз пиво.

Тзв. Мартовски погром заправо је био завршни чин крвавог српског ХХ века. Након два светска рата, Пирових победа, геноцида и жилавог отпора цивилизацији која је прогласила крај историје, уништавање остатака остатка Срба на Косову и Метохији имало је за циљ да нам покаже које је наше место у новом, „постисторијском“ поретку. Од тада до данас траје битка за преумљење српског народа. Као и пре 18 година нема организованог отпора, нити јасне реакције државе Србије. Србија је саучесник у злочину.

Насловне стране за 17. март 2022: Погром на Косову главна вест за франкфуртске „Вести“ и „Политику“, помињу га „Вечерње новости“ (Извор: euronews.rs)

У међувремену смо навикли да нас газе. Олош на задатку фабрикује оправдања, малодушни се склањају да избегну гажење, а већина – убеђена да се ништа не може променити – проналази моралну сатисфакцију у мучеништву. Али то није узвишено хришћанско мучеништво у подвигу, није Косовски завет који је давао народу надахнуће у најтежим временима. То је апатично пристајање на додељен статус, без намере да се ишта учини.

Чини ми се да је баш зато тој моралној већини, свикнутој на поразе, тешко да разуме шта Русија ради у Украјини. А она управо враћа историју у Европу. Русија разуме да постоје само две опције: успети или нестати. Улог није само Донбас, ни Украјина, нити економска ефикасност. Улог је свет у коме Русима, али и Србима и бројним другим згаженим народима неће бити намењена улога јефтине радне снаге нахрањене и напојене смећем из „МекДоналдса“ и „Старбакса“.

Мим из Русије на тему одласка МекДоналдса

У борби са Левијатаном није довољно само „бити у праву“. Потребно је имати авионе, тенкове, мотивисано људство и нуклеарне главе. И деловати одлучно и брзо, супротно деловању наше државе у свакој кризи последњих 30 година.

Ипак, Срби боље од других разумеју бесмисао „кенселовања“ руске културе из западног живота. Неће свету преко потребно човекољубље Фјодора Михаиловича изгубити на вредности јер ће медиокритети уздигнути на универзитетске висине зачепити уши када се о њему говори.

Као што забрана уласка у босански протекторат неће отупити оштрицу истине којом Милош Ковић упорно сече густу маглуштину српске учмалости и апатије. Суманута одлука из Сарајева иде у прилог тези да би историја, након украјинских степа, могла врло брзо да се врати и у балканска брда. На то треба бити спреман.

Klix.ba: Beogradskom profesoru Koviću zabranjen ulazak jer predstavlja opasnost po sigurnost BiH

И – срећно пунолетство свима који славе овог 17. марта, уз жељу да буду бољи, разумнији и храбрији од својих родитеља. Да познајем некога од њих и да ме је, којим случајем, позвао на прославу рођендана, понео бих му на поклон књигу „поништеног“ аутора – можда баш Ковића или Достојевског.



Categories: Противу заборава

Tags: , , ,

Оставите коментар