Борис Трбић: О тишинама – чекајући правду

Филм Горана Радовановића „Чекајући Хандкеа“ није о Петеру Хандкеу већ о људима који га ишчекују. О онима који упорно, знајући да му није дозвољено да дође и да неће доћи – спречен забраном уласка на КиМ – чекају писца

Из филма „Чекајући Хандкеа“ (Извор: IMDB)

На формалном и иновативном плану, филмска прича Горана Радовановића о становништву Велике Хоче, Чекајући Хандкеа, један је од најзанимљивијих српских филмова двадесет првог века. Радовановићев филм приказује фрагменте из живота у косовској енклави која има огромну историјску важност за српско културно и духовно наслеђе, али то чини без дидактичких оптерећења или подсећања на оно што се на Косову и Метохији већ деценијама догађа. Режисер гради филмске портрете Срба из Велике Хоче као део заједнице која истрајава упркос недаћама, изолацији и животу у непријатељском окружењу.

Плакат филма „Чекајући Хандкеа“ (Извор: boristrbic.com)

Чекајући Хандкеа је филм тишине, у коме готово да нема дијалога, грађен стрпљиво као поетска рефлексија о трпљењу, опстанку и стоичком прихватању судбине. Пратећи малу групу документарних субјеката различитих доба и занимања, Радовановић нас кроз споре ритмове своје филмске приче подсећа да се и у тешким ситуацијама живот наставља и да људи који траже слободу увек проналазе свој пут, верујући у исправност сопствених избора. У чудном и до скора тешко замисливом времену када се емпатија одређује проценама независних фектчекера и када се емпатијом бесловесно трује и тргује, филммејкер нас упозорава да је саосећање субјективна ствар. Саживети се са страдањем једне заједнице је пре свега питање људскости, док су игнорисање и прећуткивање тог страдања, озверавање и подсмех питања елементарне људске пристојности.

Ово није филм о Петеру Хандкеу већ о људима који га ишчекују. О онима који упорно, знајући да му није дозвољено да дође и да неће доћи – спречен забраном уласка на Косово и Метохију – чекају писца који је одлучио да ослушне њихове разговоре и каденце свакодневног живота у Великој Хочи. Да проведе извесно време у друштву оних који су лишени елементарних људских права, и да им, како је то модерно рећи данас, дâ свој глас или платформу. Да учини нешто због чега је, изолован и оптуживан, протеклих година трпео медијску харангу и оптужбе неталентованих културтрегера.

Плакат филма „Чекајући Хандкеа“ (Извор: boristrbic.com)

Хандке се ослушкивањем људске патње бави од раних година свог књижевног рада, када је пратећи фрагментацију Западног друштва и отуђење и деградацију његових становника установио оно што данас на Западу представља опште место. Економија није заједница, нити може бити централна вредност једне заједнице. Његови рани радови о ужасу празнине, анксиозностима и патњи који опседају фрагментисаног појединца дотакли су неуралгичну тачку која до данас није излечена. Многи писци недостатак елементарног осећаја припадности, испуњености и слободе данас стављају у први план, као опште место европског идентитета. Запад полако прихвата да мора почети да тражи некакав осећај који мора повезивати припаднике једног друштва, и дати им ваљани разлог за заједнички живот, постати нит која их спаја. Али делује да га још није пронашао. Напротив, има се утисак да заједнице које везује осећај паничног страха или јарост усмерена према другачијима осећају све већу подвојеност у страху од унутрашњих слабости, контрадикција и тензија.

Хандке је отишавши у Велику Хочу препознао нешто занимљиво код становника енклаве. У њиховом животу идентификовао је мирноћу. Неку врсту темељне, постојане жеље да се на једном простору остане. Да се издржи. И у наслов једног свог дела намерно је укључио реч на коју су људи осетљиви: правда. Та реч је препозната уз благост и дивљење, али и необуздани бес. Без обзира на његов уметнички опус, готово непознат становницима енклаве, постао је њихов цењени и радо виђени гост. Човек који их је посећивао и коме се и данас надају, кога чекају. Неки који су Хандкеова дела читали, анализирали, препричавали 1980–их, можда нису имали ту потребу, и нису разумели због чега би њихов омиљени писац одједном показао интерес за градић на ’одавно изгубљеном Косову’. Или су послушно и конформистички одлучили да се не одазову сопственој интуицији. У Радовановићевом филму, та веза између становника Велике Хоче и њиховог госта који не може да дође приказана је без појаве главног јунака-документарног субјекта, или покушаја да се у његовим делима пронађу трагови или тумачења сизифовске и наизглед безизлазне ситуације у којој годинама живе Срби у Великој Хочи. Тако нешто није потребно. Уместо Хандкеа, субјекти Радовановићевог документарног филма постали су обични људи обузети својим проблемима. Они које је писац препознао. Људи који живе у дугим тишинама по којима ћете запамтити овај филм.

Енглески плакат филма „Чекајући Хандкеа“ (Извор: boristrbic.com)

Чекајући Хандкеа је, једнако важно, и филм у коме тишине позиционирају биоскопску публику у шири историјски, геополитички и културни контекст који се ризоматски шири и гледаоца тера на размишљање о једном времену и људима, али и присуству српских филмова у глобалном фестивалском кругу. Изабравши да ’не говори’, Радовановићев филм нас подсећа на наш немар и непосвећеност Косову и Метохији, који су трајући деценијама, допринели садашњој ситуацији. На оно што нисмо учинили и оно што нисмо постали – као заједница – да бисмо о Косову и људима који на њему живе знали више. Да бисмо урадили нешто више. Подсећа нас и на ћутање и одбојност оних који себе називају ’међународном заједницом’ када су у питању патње једног народа који је остављен на милост и немилост политичкој, економској и културној асимилацији под притиском империјалних сила и шовинистичког окружења. Можда тишине које превладавају овим филмом антиципирају и дисциплиновано, конформистичко ћутање глобалног фестивалског круга који ће, посвећен колонијалној мимикрији и наративима суочавања као јединим прихватљивим моделима српске културне продукције, причу о односу Хандкеа и становника Велике Хоче – бојкотовати. Парадоксално звучи, али уколико се тако нешто и деси, и један квалитетан документарни филм буде обележен као неприхватљив, они који га виде и запамте осетиће се привилегованијим. Емпатија је субјективна ствар, док су игнорисање и прећуткивање страдања питања људске пристојности.



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Тешка је тмина

    Тешка је тмина
    Притишће празнина
    неРијечи гризу
    Ждере нас шупљина

    Мртва је суштина
    Нариче врлина
    Суза је ово
    Долина

    А Сунчев зрак
    Разгони мрак
    Будан сам
    Чекам на знак

    Момчило

    12

Оставите коментар