Институт за европске студије: Дебата о уставним променама

Извештај са дебате „За и против предлога Закона о референдуму и народној иницијативи и уставних промена“ у организацији Института за европске студије и Института за упоредно право 

Извор: Институт за европске студије

У петак, 24. децембра 2021. године, у организацији Института за европске студије и Института за упоредно право, одржана је дебата под називом: „За и против предлога Закона о референдуму и народној иницијативи и уставних промена“. О овој изузетно интересантној и актуелној теми говорили су судија Драгана Бољевић, почасна председница Друштва судија Србије, члан Радне групе за израду акта о промени Устава, проф. др Бранислав Ристивојевић, декан Правног факултета у Новом Саду, затим др Милош Станић и др Мирослав Ђорђевић, научни сарадници Института за упоредно право и чланови Радне групе за израду акта о промени Устава и адвокат Драгослав Љубичановић, члан Управног одбора Адвокатске коморе Србије. Поред њих, присутна су била и двојица судија Уставног суда, проф. др Владан Петров, редовни професор на Правном факултету у Београду и др Јован Ћирић, бивши директор Института за упоредно право, као и народни посланик Владан Глишић, али и други еминентни гости. Дебату је отворио др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, који се најпре захвалио гостима на учешћу, истакавши значај наведене теме, те њену нарочиту актуелност.

Уводно излагање др Мише Ђурковића (Извор: Институт за европске студије)

На почетку, публици се обратила Драгана Бољевић, судија Апелационог суда у Београду и дугогодишња председница Друштва судија Србије. Она је нагласила мањкавости постојећих уставних решења која регулишу положај судске гране власти у Републици Србији. У том контексту, учинила је осврт на протеклих петнаест година уставноправне праксе у области правосуђа. Наиме, критике важећег Устава из 2006. могле су се чути још од када је исти ступио на снагу. Причу о изменама тек донетог Устава додатно је подгрејало изразито неповољно мишљење Венецијанске комисије, пре свега, због постојања института тзв. пробног мандата на који се судије у Србији први пут бирају. Додатне главобоље носиоцима судске гране власти направила је неуспела реформа правосуђа из 2009. године, која је на неуставан начин покушала да спроведе општи реизбор судија. Но, најважнији документ који је представљао увод у предстојеће уставне промене јесте Национална стратегија за реформу правосуђа, усвојена 2013. године. На основу ње формирана је Радна група за анализу уставног оквира за промену Устава, која је свој посао завршила 2014, а чије су ставове подржали и носиоци правосудних функција. Касније су у споменути процес укључена и струковна удружења, али и представници цивилног сектора. Но, без обзира на приговоре струке, први Нацрт уставних амандмана објављен је 22. јануара 2018, да би исти потом неколико пута био мењан. Чак је и Венецијанска комисија дала зелено светло на наведене амандмане, иако је у Друштво судија Србије било изричито против. На крају је овај процес заустављен, да би тек половином ове године била формирана нова Радна група која је израдила предлог измена о којима ће бити одржан референдум 16. јануара.

Драгана Бољевић (Извор: Институт за европске студије)

Затим се присутнима обратио проф. др Бранислав Ристивојевић који је дао критички осврт на предложене уставне амандмане. Најпре је истакао да су предложеним решењима два професионална тела Високи савет судства и Државно веће тужилаца (са промењеним називом) практично доведени у исту раван, што је по његовом мишљењу недопустиво, имајући у виду да судство представља трећу грану власти, а да тужилаштво то није и не сме да буде. Посебно је нагласио да предвиђена ревизија Устава није ни у каквој сагласности са тзв. европским стандардима, из простог разлога што јединствени стандарди у овој области не постоје. У том смислу, подвукао је дихотомију која постоји између решења која практикују земље на северозападу, у односу на она решења у земљама Јужне и Источне Европе. Па тако, у Немачкој судије бирају посебни скупштински одбори на нивоу федералних јединица, али и на савезном нивоу, док је тужилаштво само привезак егзекутиве. Са друге стране, у Француској, шеф државе потврђује судије на предлог Високог савета правосуђа. У том погледу, проф. Ристивојевић критикује предложена решења, истакавши да судска власт не може бити независна од грађана, као носилаца суверености, односно не може да се самопроизводи. Такође, он не види у новим решењима механизме контроле судске гране власти, а нарочито опасним сматра решење по коме би тужилаштво практично постало независно, што је незабележено у упоредној пракси. Пре свега, из разлога што Врховни тужилац не би ни од кога примао налоге, те би он практично постао носилац четврте гране власти, односно његов положај би умногоме прешао границе самосталности, те би га учинио независним органом.

Бранислав Ристивојевић (Фото: Снимак екрана)

Након тога, своје излагање имали су др Милош Станић и др Мирослав Ђорђевић, сарадници Института за упоредно право и чланови Радне групе за израду акта о промени Устава. Они су истакли да су се у уставној ревизији руководили искључиво решењима струке, те покушали да пронађу фини баланс између различитих упоредних решења нама сличних земаља. По њиховом мишљењу судство би на овај начин коначно постало независно од друге две гране власти, али не и тужилаштво, с обзиром да би Врховног тужиоца бирала Народна скупштина. Истакли су два екстремна пола када је реч о саставу Високог савета судства. Са једне стране, покушано је да се избегне формирање својеврсног цеховног левијатана, каква је мађарска Курија, која је састављена искључиво од судија, док се са друге стране желело да се избегне значајнија улога политичких функционера у овом телу. Они су посебно осврнули на критике предложених решења. Прво, када се истиче нелегитимност тренутне Скупштине, нису желели да дају оцене јер се ради о политички обојеним критикама. Друго, што се тиче примедби да су предложене измене могле бити европејскије, Станић и Ђорђевић су исказали бојазан у којој мери ће уопште и нова решења бити примењена у пракси. Трећој групи критичара, који наглашавају да ће оваквим решењима независно судство бити остављено на „тацни“ страним центрима моћи, што је већ случај у бројним јужноамеричким држава, одговарају да је у постојећем односу судства према друге две гране власти, странцима много једноставније да под своју шапу ставе егзекутиву или законодавство и да преко њих контролишу и правосуђе. Такође, обојица су подвукли да уставне промене о којима ће се грађани изјашњавати 16. јануара, немају везе са статусом Косова и Метохије. Оценили су како је за слабију медијску пропраћеност у суштини „крива“ сама материја која је ускостручна. По њиховом мишљењу, политизација ових тема је плод политичке и демократске недозрелости српског друштва.

Присутни на дебати (Извор: Институт за европске студије)

Адвокат Драгослав Љубичановић сагласио се са ставовима проф. Бранислава Ристивојевића, додавши и понека своја запажања. Истакао је да судија није опозиција власти, нити члан цивилног сектора, него да је он носилац власти. У том погледу, чини му се како су се предлагачи уставних промена угледали на модел који тренутно постоји у Црној Гори. Као мањкавости амандмана, Љубичановић је нагласио да се њима одступа од богате српске традиције, те да је још много проблематичније што се прави својеврстан отклон од грађана као носилаца суверености. За њега је нарочито спорно учешће судија у међународним пројектима, како државним, тако и приватним, али и питање од кога то судство треба да буде независно, од државе, од народа или каквог другог фактора. Такође, подвукао је како је прва претпоставка независности судства, материјална независност, те да је врло симптоматично у целој овој полемици што се избегава прича о коруптивном притиску на судије, а тежиште се пребацује на терен политичког притиска.

После ових излагања уследила веома жустра, али плодотворна дебата. Проф. др Владан Петров, судија Уставног суда, као члан споменуте Радне групе, стао је иза предложених решења, нагласивши да у наведеном процесу није било никаквих политичких притисака на чланове Радне групе, али уз ограду да је у овом тренутку, ово можда и највећи обим уставних промена у које Србија сме да се упусти. Народни посланик Владан Глишић истакао је да Митровдански Устав представља једну од последњих брана суверенитета наше државе, чија је ерозија започела након 5. октобра, те изразио сумњу у идеју независног судства, које је као и идеја независних медија умногоме релативизована последњих година. На крају је др Миша Ђурковић истакао бојазан од предстојећих уставних промена, подвукавши да се овде не ради само о ускостручном, већ о прворазредном политичком питању. Затим је нагласио вишегодишњу упоредну праксу судске диктатуре која је све огољенија на америчком континенту, али и на европском тлу, где све чешће судови преузимају улогу ствараоца и чувара одређених агенди, те се све чешће мешају у политичке прилике у држави. Најбољи пример је учешће судске гране власти у свргавању Дилме Русеф у Бразилу. На послетку, ваља подсетити да ће се референдум о изменама Устава одржати 16. јануара 2022, те да би грађани сами требало да одлуче да ли се у овом случају ради о европеизацији нашег правосуђа или даљем урушавању нашег суверенитета.

Душан Илић,
Институт за европске студије



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , , , ,

Оставите коментар