Ово подсећање на песника Милорада Петровића Сељанчицу мотивисано је схватањем да је питање наше будућности условљено сећањем на тегобну али славну прошлост

Милорад М. Петровић Сељанчица (Извор: Википедија)

Тема веома познате и популарне народне песме „Играле се делије“, која репрезентује две, чини се, веома значајне карактеристике српског етоса: ведар, оптимистички дух и слободарске тежње, дело је песника Милорада Петровића Сељанчице. У години на измаку навршава се један век од његовог упокојења што је обележено у Младеновцу, међутим, изостало је једно шире спомињање у народу, чијој је добробити посветио значајан део свог живота и подвига.

Успешна синтеза текстуалног предлошка и музике, коју је 1919. компоновао Божидар Јоксимовић, интегришући је у вокалну свиту „Песме из младости“, постала је нека врста идентификационог кода Српства. Коло се најпре игра „ситно“ што рефлектује спој брзине и прецизности као етички идеал а потом се умножава („… ситно коло до кола“) као неки симбол продуктивног духа. Када се томе дода и „фрула“, у атмосфери којом одишу стихови уочава се суптилно преплитање ведре буколике са елементима патриотизма, оличеним у „нехајности према Стамболу“.

Будући да се коло вије „на сред земље Србије“ и то – до „Стамбола, царског града охола“, песма је свакако настала након ратова у којима је и песник учествовао. Милорад Петровић Сељанчица био је најпре учесник Балканских ратова из којих је носио одређена сећања на победничке наде у светлу будућност: „Песма је јуначка, потекла из сећања на време када су Срби држали Једрене под опсадом и жалили што не могу стићи до Стамбола“ (овде). Није тешко замислити коло војника, који су доспели даље и од граница освајања Цара Душана и са тријумфалним осећањем да се Једрене налази „усред земље Србије“, но, будућност није била тако светла како им се тада чинила. Песник је потом био актер и Великог рата те учесник Колубарске битке.

Основно занимање ратника и песника Милорада Петровића Сељанчице било је просветно: учитељевао је у селима и градовима тадашње Србије. Такво служење родној груди у рату и миру, како смо се могли уверити на основу не малог броја примера других прегалаца, није увек било адекватно награђивано  и трајније памћено. Да није било његових поетских тековина питање је колико би се данас сећали Милорада Петровића Сељанчице, који је надимак добио по првој збирци песама „Сељанчице“, објављеној 1902. у Београду. Поред „Играле се делије“ и друге његове песме попут „Не лудуј, Лело“ и „Јесен стиже, дуњо моја“ музички су обрађиване и премда елегичне, одишу атмосфером сеоске идиле. Рођен је у Великој Иванчи и село је трајно било у фокусу његових интересовања: „Виђан је често у народној ношњи, а имао је и амајлију – грумен земље из родне Иванче. Током Првог светског рата оболео је од тифуса и – умро као сиромах у Београду. Сахрањен је на Топчидеру, без споменика…“ Споменик са бистом, коју је израдио вајар Зоран Кузмановић, подигли су му Срби из Торонта у Младеновцу 2013. (овде).

Драган Папић је био главни иницијатор и спонзор младеновачког споменика Милораду Петровићу Сељанчици (Извор: mladenovcani.com)

Ово кратко подсећање на Милорада Петровића Сељанчицу мотивисано је схватањем да је питање наше будућности условљено сећањем на тегобну али славну прошлост, у којој је, међу „другим делијама у колу“ препознатљив и лик једног песника, вредног памћења.

Погледајте/послушајте још

Categories: Противу заборава

Tags: Горан М. Јанићијевић, Милорад Петровић Сељанчица, музика