Горан М. Јанићијевић: „Играле се делије“ или Памтимо ли своје песнике?

Ово подсећање на песника Милорада Петровића Сељанчицу мотивисано је схватањем да је питање наше будућности условљено сећањем на тегобну али славну прошлост

Милорад М. Петровић Сељанчица (Извор: Википедија)

Тема веома познате и популарне народне песме „Играле се делије“, која репрезентује две, чини се, веома значајне карактеристике српског етоса: ведар, оптимистички дух и слободарске тежње, дело је песника Милорада Петровића Сељанчице. У години на измаку навршава се један век од његовог упокојења што је обележено у Младеновцу, међутим, изостало је једно шире спомињање у народу, чијој је добробити посветио значајан део свог живота и подвига.

Успешна синтеза текстуалног предлошка и музике, коју је 1919. компоновао Божидар Јоксимовић, интегришући је у вокалну свиту „Песме из младости“, постала је нека врста идентификационог кода Српства. Коло се најпре игра „ситно“ што рефлектује спој брзине и прецизности као етички идеал а потом се умножава („… ситно коло до кола“) као неки симбол продуктивног духа. Када се томе дода и „фрула“, у атмосфери којом одишу стихови уочава се суптилно преплитање ведре буколике са елементима патриотизма, оличеним у „нехајности према Стамболу“.

Будући да се коло вије „на сред земље Србије“ и то – до „Стамбола, царског града охола“, песма је свакако настала након ратова у којима је и песник учествовао. Милорад Петровић Сељанчица био је најпре учесник Балканских ратова из којих је носио одређена сећања на победничке наде у светлу будућност: „Песма је јуначка, потекла из сећања на време када су Срби држали Једрене под опсадом и жалили што не могу стићи до Стамбола“ (овде). Није тешко замислити коло војника, који су доспели даље и од граница освајања Цара Душана и са тријумфалним осећањем да се Једрене налази „усред земље Србије“, но, будућност није била тако светла како им се тада чинила. Песник је потом био актер и Великог рата те учесник Колубарске битке.

Основно занимање ратника и песника Милорада Петровића Сељанчице било је просветно: учитељевао је у селима и градовима тадашње Србије. Такво служење родној груди у рату и миру, како смо се могли уверити на основу не малог броја примера других прегалаца, није увек било адекватно награђивано  и трајније памћено. Да није било његових поетских тековина питање је колико би се данас сећали Милорада Петровића Сељанчице, који је надимак добио по првој збирци песама „Сељанчице“, објављеној 1902. у Београду. Поред „Играле се делије“ и друге његове песме попут „Не лудуј, Лело“ и „Јесен стиже, дуњо моја“ музички су обрађиване и премда елегичне, одишу атмосфером сеоске идиле. Рођен је у Великој Иванчи и село је трајно било у фокусу његових интересовања: „Виђан је често у народној ношњи, а имао је и амајлију – грумен земље из родне Иванче. Током Првог светског рата оболео је од тифуса и – умро као сиромах у Београду. Сахрањен је на Топчидеру, без споменика…“ Споменик са бистом, коју је израдио вајар Зоран Кузмановић, подигли су му Срби из Торонта у Младеновцу 2013. (овде).

Драган Папић је био главни иницијатор и спонзор младеновачког споменика Милораду Петровићу Сељанчици (Извор: mladenovcani.com)

Ово кратко подсећање на Милорада Петровића Сељанчицу мотивисано је схватањем да је питање наше будућности условљено сећањем на тегобну али славну прошлост, у којој је, међу „другим делијама у колу“ препознатљив и лик једног песника, вредног памћења.

Погледајте/послушајте још



Categories: Противу заборава

Tags: , , ,

3 replies

  1. “Играле се делије насред земље Србије“ – лепо звучи, али у духу
    србског језика уопште лепо не значи!

    1
    2
  2. Још једна мање позната песма Милорада Петровића Сељанчице, „Магла пала, бисер роса покапала јоргован“, предивна романса.

  3. Procitah sa uzivanjem I slusanje je uzivanje.

Оставите коментар