Милан Ружић: Од сељака, поштених и радних људи до грађанштине

И како смо ми од таквог народа, узвишеног, часног, захвалног, природног и свесног свог окружења дошли до ове снобовштине? Тако што смо са фотографије избацили краву, а за њом и децу

У овим данима када се на све стране преплићу политика, добра намера и народна воља, пред моје очи ниоткуда искрсну једна фотографија у којој препознајем суштину свега што се дешава и што се дешавало.

На слици се налази седмочлана српска породица и са њима у истом кадру њихова крава. Фотографисани су у Крагујевцу 1896. године испред једне фотографске радње.

Фото: Фејсбук

Елем, данас се сви они чији глас успева да нађе пут на јавну сцену у било ком облику и обиму куну у своју толеранцију, у припадност некаквом грађанистичком друштву, у осећај за естетику и квалитет, а нико се више не куне у част. То само значи да је немају. Чак и када говоримо о оном делу интелектуалаца или јавних личности, пошто се то двоје ретко кад подудара, који су патриотски настројени, међу њима опет има много оних који не разумеју саму суштину подела у овом народу. Али све те поделе, дубоко сам уверен, укорењене су у непознавању или непризнавању нашег сељачког идентитета. И тај Београд који се данас више понаша као главни град Хрватске него Србије, био је село до само пре неколико деценија.

И као што знамо, а што тврди и Слободан Јовановић, Србију никада ни од чега није спасила било каква институција, већ само народ, тачније речено, сељак. Од државе часних сељака, поштених, радних и храбрих људи, ми смо дошли до грађанштине у којој смо толико застранили да смо чак реч „сељак“ претворили у погрдну квалификацију, скоро па псовку.

Упоредимо ову фотографију са фотографијом српске породице данас. На скоро 90% фотографија на друштвеним мрежама нећете наћи чланове породице, већ појединачне фотографије на којима фотограф и фотографисани само желе да покажу колико имају стила (најчешће је учинак супротан), колико поседују скупоцености и где излазе. Те фотографије немају скоро па никакав смисао. Са њих не можете прочитати ништа о особи која се фотографише, јер је она потпуно извештачена и представља се у оном светлу у ком ће је друштво најлакше прихватити. Није баш да не жели ништа да каже о себи, већ је та особа управо то – јуришник за трендом и пажњом. Њихова фотографија не говори хиљаду речи, већ говори само једно, а то је да је особа спремна за уклапање у све оно што је ово време донело са собом.

Фото: Д. Јевремовић

На фотографији са краја 19. века видимо родитеље са своје петоро деце и кравом. На лицима родитеља се лако види понос и та емоција је толико огољена да једноставно схватате да је цео њихов живот, мука, труд сведен на децу у смислу да им је то довољно, да за њих материјално или нешто што има везе са статусом не представља апсолутно ништа. Крава је такође нешто што није на фотографији због статуса, већ из захвалности. То је доба у ком глад није била несвакидашња, па ко је имао краву, тај није био гладан. Она је била хранитељица породице, гаранција да ће деца имати од чега да израсту у снажне и здраве људе који ће наставити тамо где су њихови родитељи стали и који ће одржати огњиште зажареним. Крава јесте божанство у Индији, али је божанство и на српском селу, само што то они који глуме грађане не знају.

У тој бури ратова и преживљавања, имати краву значило је имати све. Млеко је та течност која је гарантовала живот. Данас је присутна та вечита жеља, а неискрена је чим је неиспуњена, о повратку природи. Српски сељак је увек живео у дослуху са природом, а крава, овца и коза су биле баш та најјача спона и симбиоза природе и човека. Сељак је увек све ово што ја пишем знао и зато је те 1896. године овај домаћин са фотографије довео своју краву. Да јој се одужи за све, да је упамте и обележе као члана своје породице. Замислите, ви који се само медијски, а не суштински, борите за ту врсту поштовања и љубави према животињи колико дуго бесплатно и природно постоји оно што ви желите да будете за новац.

И како смо ми од таквог народа, узвишеног, часног, захвалног, природног и свесног свог окружења дошли до ове снобовштине? Тако што смо са фотографије избацили краву, а за њом и децу. Тако што смо уместо Бога изабрали себе. Тако што више нисмо способни да волимо ништа и никога ко нам не доноси неку материјалну корист. Тако што смо породицу заменили имагинарним пријатељима са друштвених мрежа. Тако што смо шуме начинили депонијама, потоке сметлиштима, а реке отпадима свега и свачега. И за шта се ми сад боримо? Ко се бори? Ко нам говори шта да радимо?

Испада да се боримо, а морамо се борити па макар и тако, за то да сами уништимо своју земљу. Боре се они који ову фотографију са краја претпрошлог века не разумеју. И они који никада нису разумели природу, земљу, поштовање и поштење.

Милан Ружић (Извор: ИН4С)

Од прећутног надметања у томе ко ће бити бољи домаћин, отац и радник, дошли смо до јавног надметања у томе ко ће бити већи тајкун, елитиста и гласноговорник неких девијаната жељних моћи.

Онај део људи који се боре на националној страни уз искрени патриотизам, чак ни они, колико год били паметни, не могу разумети ово поднебље и овај народ уколико их не дирне ова фотографија. Они који би да некога воде или усмеравају, да буду узор, а не разумеју ову фотографију, они нас нигде неће одвести осим у пропаст и самољубље, и све то ради зараде.

Је ли вас барем мало срамота погледа свих ових са фотографије? Мене јесте. Стид ме је чак и од краве, јер ово што ми данас живимо није достојно ни њеног папка, а камоли тежаштва и жртве ове породице која стоји поред ње.

Џаба вам компликоване речи, скупа одела, фотеље у којекаквим институцијама, тоне одликовања, трособни станови у Београду, присуство у медијима – ако не разумете ову фотографију, не разумете своју земљу. Она, такорећи, није ваша, или ви нисте њени – небитно је.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 12. 12. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

7 replies

  1. Расплака ме, Ружићу.

    28
    3
  2. Сто му громова, каква фантастична фотографија!
    Уз то, ћирилицом исписано „фотограф“ на улазу у радњу, плус излог… И потомство поређано од ува до ува.
    Имам једну сличну у породичном албуму, снимљену тридесетак година касније у једном селу поред Крагујевца. Краве на њој нема, али је присутан орах 🙂

    42
  3. Ипак има нада за нашу дебилну генерацију миленијалаца. Диван је Милан, али и јака глава кад затреба. Жив био, брате српски!

    35
    3
  4. Milane, odličan tekst, prelijepa fotografija. Svi smo seljačkog porijekla a većina se toga stidi. Samo nas može spasiti povratak selu.

    27
    3
  5. И како смо ми од таквог народа, узвишеног, часног, захвалног, природног и свесног свог окружења дошли до ове снобовштине?
    Тако што је комунизам прегазио грађанство. Никако другачије. Нестало је онда и село. Не може нас спасити повратак селу, него обнављање грађанске класе. Повратак селу је неуролошки рефлекс југокомунистичке тразитивне класе. Село више не постоји.

    17
    4
  6. Hvala Milane, tako divno napisano od tako mladoga coveka. Fotografija I sve u clanku odise srpskim prkosom.

    19
    2
  7. Чланак кратак али моћан. Ако наставимо да подражавамо Запад на фотографијама ће да освану прикази маме и маме са кучетом у колицима уместо детета.

    5
    2

Оставите коментар