Милан Ружић: Молим вас, реците ми да је одликовање Марини Абрамовић перформанс!

Када би неко непознат на улици учинио исто оно што је чинила Марина Абрамовић, брзо би се нашао одговорни грађанин да позове санитет

Марина Абрамовић (Фото: Еспресо)

Марини Абрамовић, изговору за уметницу, у Њујорку је поводом 140 година дипломатских односа између Србије и Америке додељена Златна медаља за заслуге, ваљда као некаквој спони у односима између две државе од којих је она већа стално радила на штету ове мање, скоро колико и Марина Абрамовић на штету уметности, па онда могу рећи да разумем зашто је добила медаљу.

У времену у ком живимо, најјача култура, ако култура може бити права реч, јер како назвати нешто именом неког покојника, јесте култура, или пре култ, спектакла илити култура славних. Једна од оних који тој култури ни криви ни дужни припадају јесте и Марина Абрамовић. Сви смо сведоци њене „уметности“ и тога како је „померала границе“.

Истина је да је учествовала у померању граница, али искључиво граница нормалности и уметности. Границе нормалности је брисала као да не постоје уводећи оно што се данас популарно назива „новом нормалношћу“, а има везе са свим осталим осим са нормалношћу, моралом и стидом, док је границе уметности померала тако што је кроз њен случај сваки отпад и неталентована трулеж почела да се сматра уметношћу. Марина Абрамовић је само негативна мера уметника, онога који ужива у привилегијама, а не чини ништа уметнички релевантно, баш као онај мученик у роману Јурија Пољакова „Јаре у млеку“.

Извор: euronews.rs

У ствари, када боље размислим, може се рећи да је све почело онда када су у уметност упловили људи без талента и када се однекле изродио Енди Ворхол. Он није остао упамћен као уметник, већ као идеал и бренд. Енди Ворхол је исто што и Лас Вегас – олупина америчког сна, на силу буђеног дефибрилатором, који у својим делима сумира све оно што Америка диктира. Када је тај кошмар пробуђен под маском сна, права уметност узмакла је под налетом поп-арта – правца који по својој дефиницији не представља креацију, већ само „уметнички“ коментар о стварима које намеће масовна култура. Дакле, оно што је служило, кажу, као оружје против масовне културе, постало је управо масовна култура. Због тога данас нећете срести некога ко ће ишта ружно рећи о Ворхоловом делу које је један немерљив допринос декултурализацији и разуметњености савремене културе. Ако њега нападнете, онда имате нешто против „особа другачије сексуалне оријентације“ што је изједначено са највећим злочинима ако посматрамо реакцију медија на такве ствари.

Управо у томе и лежи кључ успеха данашњих „уметника“, барем оних слављених, а ово је време у коме је слављен онај који своја ишчашења дели са публиком, а не неко ко ствара дела отпорна на време и дела која дирају душу онога ко постане сведок њихове непобитне величине. Право дело не захтева појашњење као што то захтевају дела Марине Абрамовић. Не мора се на почетку сваког „перформанса“ причати о томе како би људи знали шта је у питању, јер уколико је то неопходно, значи да није уметност, јер и кад је дело симболистичко, симболи су увек јасни. Уметност је ствар универзалности, а не ексклузивитета. Да појаснимо…

Када би неко непознат на улици учинио исто оно што је чинила Марина Абрамовић, брзо би се нашао одговорни грађанин да позове санитет и тај „перформер“ био би пребачен у установу у којој имају кошуље са неколико бројева дужим рукавима. Замислите само некога ко у брзини бодући ножевима размаке између прстију често посече прст и дичи се тиме, или гледа магарца цео дан у очи, или клекне како би голи мушкарци приносили своје полне органе његовим или њеним устима, или запушити ноздрве филтерима од цигарета и наслонивши уста на уста друге особе са филтерима у носу удисати угљен-диоксид док се обоје не онесвесте, самоповређивати се скалпелима и осталим помагалима. Звучи сумануто? Позвали бисте некога да помогне јадној особи? Зашто онда то није учињено када је Марина Абрамовић за огроман новац дошла у Србију да постави „Чистача“? Рећи ћу вам…

Зато што данашње друштво, огрезло у воајеризму, обожава мешавину људског лудила и секса који за резултат имају селебрити културу. Све горенаведено урадила је Марина Абрамовић и зато се то назива уметношћу, а да је то учинио Драгољуб из Љига, красио би насловне стране гледајући нас избезумљено из црне хронике. Ово се не би називало уметношћу да не постоје ријалитији, или чак су они можда последица оваквих уметника – свеједно је.

Углавном, одликујући Марину Абрамовић, шаљемо поруку нашој деци како и девијације могу бити добре уколико се уновче. Поручујемо им да ће бити славни уколико продају своје тело, не лече своје менталне болести или ураде нешто потпуно неморално и ненормално. У чему је онда разлика између Марине Абрамовић и групе која себе назива Џекес (Jackass)? У томе што она наступа по аренама и позориштима, а они у неким собама или напољу. Иста девијација је у питању, али ови момци барем нуде забаву уместо гађења и себе не називају уметницима.

Марина Абрамовић (Извор: Вечерње новости)

И сада остаје питање како то постављање Марине Абрамовић као парадигме, заједно уз Надежду Петровић, Милунку Савић, Николу Теслу, Милутина Миланковића или Михајла Пупина може донети ишта добро нашој деци, уметности, земљи, или сећању на поменуте великане?

Да ли је могуће да једно ништа по рођењу названо Марином Абрамовић више помера границе него нека математичарска екипа најбољих ђака Србије која је освојила све што се може освојити? Дошли смо до тога да се јавно медијски напада и глумац и мој драги сабрат Виктор Савић, јер је рекао да се грози перформанса Марине Абрамовић. Зашто? Зато што не пристаје на ишчашења која је глобализацијска бујица донела на опустеле њиве српске културе. Е па, Виктор није једини. Многи људи мисле као он или као ја, али не смеју то да признају јавно, јер ће бити окарактерисани као задрти националисти, необразована стока, верски фанатици.

Марина Абрамовић, чувена „Српкиња“, дошла је овде, упрљала нас „Чистачем“ и зарадила брдо новца, јер те суме не може више узети нигде, па се сад сетила Србије, а Виктор Савић који у Србији живи, ради, стални је члан ансамбла у дечјем позоришту, организује хуманитарне акције, помаже цркве и манастире, окупља око себе православну браћу како би се нешто учинило за Косово и Метохију, он од пре неки дан, када се згражавао над оралним сексом чувене уметнице, важи за некултивисаног сељака.

Милан Ружић: Глорификација настраности

Дакле, Марина Абрамовић није отпадник који је успео, већ отпадак који је успео.

Ако њена „уметност“ постаје оно по чему је Србија позната и уколико она као „репрезент српске културе“ треба да добије медаљу и постане узор, „руши зидове и баријере“ и постаје оно што Србија планира да усвоји као свој модел, онда одустанимо. Не морамо више ништа чинити. Ако ћемо бити познати по њој, Боже, опрости ми, боље да нестанемо.

Сетих се оног снимка како клечи и отворених уста дочекује полне органе мушкараца, па ми онда пред очима слика како поносно стоји пред српском заставом.

Молим вас, реците ми да је ово одликовање неки перформанс!

Опрема: Стање ствари

(Искра, 4. 11. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар