Љубодраг Дуци Симоновић: Марина Абрамовић и крај уметности

Није случајно што су мучење сопственог тела и трпљење бола највиши изазови Абрамовићкине педагогије. Уместо да се обрачуна с владајућим поретком, човек треба да се обрачуна са сопственим телом

Фото: Еспресо

Ових дана у Музеју савремене уметности отворена је ретроспективна изложба „велике америчке уметнице“ Марине Абрамовић. Имајући у виду природу њених „уметничких наступа“ у нашој јавности сасвим оправдано поставило се питање о карактеру њене „уметности“, као и смислу улагања огромног новца у организовање изложбе. Такав однос према „великој америчкој уметници“ засметао је организаторима изложбе и свима онима који сматрају да све што долази са Запада представља „највишу вредност“ и да ми, „провинцијални“ и „тупави“ Срби, немамо право да постављамо „незгодна“ питања. И на овом примеру види се да се главни перачи мозга нашег народа не налазе на Западу, већ у Београду и то у виду плаћеничких ништарија који чине све да Србију претворе у колонију Запада. Њихов однос према „великој америчкој уметници“ Марини Абрамовић не заснива се на културним критеријумима, већ на беспоговорној лојалности светским зликовцима који чине све да униште нашу земљу и наш народ.

Марина Абрамовић је створила друштвени покрет који има секташки карактер и постала култна личност. Њени следбеници не схватају природу света у коме живе и у том контексту природу њених перформанса. Они су постали предмет манипулације при чему се користе њихови ментални проблеми и фрустрације које ствара капитализам. Перформанс је замка. Људи се „ослобађају“ тако што бивају лишени критичке свести и достојанства.

Абрамовићкини перформанси имају терапеутску димензију. Она се обраћа људима који су оковани светом у коме су лишени љубави, културног бића и историјске самосвести. Она настоји да са својим сеансама отвори Пандорину кутију њихове подсвести. Какви су то људи који имају потребу да завлаче прсте у вагину „уметнице“, или који су одушевљени њеним мастурбационим сеансама? Какви су то људи у којима емоције не изазива искасапљено дете које умире на плочнику, већ рашчеречена вагина напаљене „уметнице“? Ради се о малограђанима који не настоје да се боре за хумани свет, већ да „задовоље“ своју извитоперену личност.

Уметник је присутан, перформанс из 2010. године (Фото: Викимедија)

Основни „политички“ принцип са којим се руководи Марина Абрамовић гласи: „Ако промените себе променићете свет“. Уместо да буду окренути према свету, млади треба да се окрену себи и да „мењају себе“ тако, да се у потпуности прилагоде владајућем поретку који уништава живот и човека као природно и хумано биће. Абрамовићкини перформанси представљају карикатурално репродуковање владајућег духа капитализма који има деструктивну и спектакуларну природу. Они одвлаче критичку мисао из сфере живота и сакате визионарску свест. Млади не треба да се баве друштвеним узроцима који доводе до уништења света, већ последицама. Уместо да укажу на суштину света и на трагичну природу људске егзистенције, перформанси стерилишу мењалачку вољу младих и стварају од њих капиталистичке ништарије.

Суштина животне филозофије Абрамовићеве, на којој се заснивају њени перформанси, садржана је у њеној мисли: „Није застрашујуће скочити и полетети, морате скочити са облакодера и опасност почиње када треба да дотакнете тло.“ Она не настоји да изгради критичко-мењалачку свест код младих, без које нема будућности, већ такав карактер који ће им омогућити да преживе у капиталистичком зверињаку. Какав је то свет у коме човек „мора да скочи са облакодера“ и да му се живот своди на очајничко настојање да што дуже лети – док се не разбије о тло? Човек мора да се прилагоди постојећем свету, што значи да буде спреман да поднесе ударце које му живот неминовно наноси. Није случајно што се Абрамовићкина педагогија заснива на принципу „Младе учим да се не плаше бола. Да се не боје ничега и никога.“ То су, заправо, поруке које официри упућују војницима да би их фанатизовали – пре него што ће их послати на фронт. Фанатизам је једна од најважнијих особености патолошког карактера на коме инсистира Абрамовићева. Он упућује на то, да у беспоштедном капиталистичком свету млади мора да се наоружају фанатичном борбеном вољом – да би могли да преживе. Људи постају „топовско месо“ капитализма.

Није случајно што су мучење сопственог тела и трпљење бола највиши изазови Абрамовићкине педагогије. Њени перформанси су тренинг за живот. Ради се о стварању садо-мазохистичког карактера који пружа могућност да се преживи у капиталистичком свету. Оно што даје „уметнички“ привид мучењу тела је то што оно има ритуални карактер. У крајњем, најважнија је политичка порука. Уместо да се обрачуна с владајућим поретком који уништава живот на Земљи, човек треба да се обрачуна са сопственим телом.

Петокрака исрезана жилетом на стомаку. Део перформанса Томасове усне који је Марина Абрамовић извела 1975. године (Фото: Би-би-си на српском)

Наго тело у Абрамовићкиним сеансама није тело слободног и достојанственог човека, већ опредмећено и инструментализовано тело роба капитализма. У савременом капитализму „сексуалне слободе“ и агресивна порнографија постали су једно од најважнијих средстава за деполитизовање и дегенерисање људи. Путем њих сакати се изворна еротска и тиме играчка природа човека која је антрополошки основ аутентичне друштвености.

Перформанси Абрамовићеве имају сублимишућу и компензациону природу. Она се обраћа младима који су лишени породичне топлине и родитељске љубави. Инсистира се на „препуштању емоцијама“ и то постаје начин на који млади треба да се односе према њеној „уметности“. Она својим сеансама настоји да покрене њихове емоције руководећи се на холивудски начин дегенерисаном максимом да „једино љубав може да спасе свет“. Абрамовићева у младима види „своју децу“ и путем својих сеанси „нуди им љубав“ коју не могу да добију у животу. На тај начин она постаје Велика Мајка која пружа родитељско окриље невољеној деци.

Абрамовићева не рачуна само са тим да су млади у капитализму лишени љубави, већ и историјске самосвести. Она своди људскост на садо-мазохистички карактер и на тај начин лишава човека могућности да постане историјско, слободарско, друштвено, стваралачко и визионарско биће. Капитализам уништава ум и на тај начин могућност да се створи умни одговор на све драматичнију егзистенцијалну кризу коју ствара. Без умног односа према свету човек не може да схвати праву природу владајућег поретка и да стекне одговарајућу критичку свест која ће га усмерити на борбу за опстанак живота на Земљи и на стварање хуманог света.

Абрамовићева тврди да уметност не треба да буде одслика света, већ да треба да ствара идеју будућности. Шта је у њеној „уметности“ то што ствара просторе будућности? Да ли су то сцене и представе које имају „шокантни“ карактер? Исто тако, да ли се њени перформанси заснивају на критици уметности као произвођења лажног света који посредује између човека и стварног света? У том контексту појављује се Маљевичева критика традиционалне уметности и његов „Црни квадрат“. Уистину, Абрамовићева укида уметност и између човека и света убацује перформанс који лишава човека културне самосвести. На тај начин она укида човека као историјско и визионарско биће. Без визије будућности човек је осуђен да безнадежно лута у мрачним лавиринтима капиталистичког ништавила.

Перформанс Балкански барок, Венецијанско бијенале, 1997. (Фото: BBC на српском)

Начин и облик на који се појављују Абрамовићкине представе заснивају се на егзибиционизму и сензационализму. У својој бити, они су роба на тржишту show-businessa. Као и свака друга роба, она мора да се подвргне тржишним правилима – да би могла да изазове интересовање потенцијалних купаца. Провокација је најефикаснији начин на који се привлачи пажња на тржишту на коме влада рекламно лудило. Порнографски егзибиционизам један је од најважнијих начина да се „шокирају“ малограђани и стекне „популарност“.

Кључни моменат у Абрамовићкиној „уметничкој“ каријери, по сопственом признању, био је долазак Леjди Гагe, једне од најпознатијих звезди светског музичког show-businessa, на њене перформансе. Леjди Гага је „навукла“ своје бројне „обожаватеље“ на Абрамовићеву и на тај начин створила потенцијално тржиште за њену „уметност“. Одмах су се појавиле галерије и други продавци „уметнина“ и кренуо је business. Абрамовићкина „уметност“ постала је амерички brend и путем агресивне рекламне кампање постала је светски trend.

Стрела уперена у срце четири минута, перформанс са Франком Увеом Лејсипеном – Улајем из 1980. године (Фото: BBC на српском)

Абрамовићкина популарност има политички карактер. Њени перформанси не само да укидају еманципаторско наслеђе грађанског друштва и слободарско наслеђе националних култура, већ спутавају борбу младих против капитализма – који све драматичније уништава живот на Земљи. Њена „уметност“ заснива се на мондијалистичкој матрици и налазе се у сфери new-age идеологије. Као таква, она је прворазредна извозна роба која служи американизацији света. Користећи иконографију Марине Абрамовић може се рећи да њена оцвала вагина представља капију кроз коју се улази у „слободни свет“ америчког империјализма.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Љубодрага Дуциjа Симоновића)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

13 replies

  1. Било како било, боље је што Марина Абрамовић гостује у Србији, него да није позвана, или да није дошла. Јесте да кошта, али много веће паре држава свакодневно беспотребно баца на разне ствари, тако да је њено гостовање ситан трошак у односу на све то.

    Капитализам можда није у свему леп, али комунизам који смо овде имали је сто пута гори.

    Свиђа ми се

  2. „Њени перформанси не само да укидају еманципаторско наслеђе грађанског друштва“
    Njeni performansi su posledica tog društva.
    Moram priznati da je Marina ispala džek prema nama sudeći po njenom intervjuu na Slobodnoj TV.
    Za razliku od domaće autošovinističke elite u njoj nema civilizacijske mržnje prema sopstvenom narodu.
    Štaviše, Amerikance je nazvala plitkima.

    Свиђа ми се

  3. Било како било, боље је што је дошла у Србију, колико год то да нас је коштало, него да није дошла, или да је одбила да дође. Она јесте светско име, свиђало нам се то, или не.
    Што се тиче капитализма, какав је да је, несравњиво је бољи од комунизма који нас је сатро у сваком погледу.

    Свиђа ми се

  4. Najjače mi je prozivanje Ducija da je komunista,pa taj ima više ljubavi za svijet i duhovniji je od svih ovih kao prepodobnih što su ih puni hramovi. Pišao je krv za svoj dres u koji je vjerovao,pa za taj isti dres,ali u drugom smislu,bdio po norveškim i njemačkim bibliotekama i arhivima. Zbog takvih ljudi Novi svijet je moguć.

    Свиђа ми се

  5. Пракса последње револуције сваког човека и данас позива на подвиг…
    Комуна је визија будућности. Не чекај је. Буди храбар у нади. Пођи ка њој.

    Свиђа ми се

  6. 71 прве гледао сам физичко позориште на Битефу..Београд је био леп.Ла Маму,Аштајн на плажи..гледао 81 прве у Њу Јорку..уплашио сам се од суровости њихове реалности..богатог капитализма.Док је била студент комуниста тражила је братсво и јединство..слободу идеја..
    Није успела..Дуци ..глупост нас је победила..Веома опасно.Мало срба зна за уметницу бола.
    Можда и гондолом до Марине.Бгд је Чудовиште..Ја никада више у мој Београд.Нема манастир.

    Свиђа ми се

  7. Moze li se o bilo cemu siditi a da se ne pogleda izbliza i polemise argumentima pro et contra.
    Odlicno je sto je Marina konacno nastupala u rodnom gradu.
    Pa kom opanci kom obojci, sto bi rekao srpski seljak.

    Свиђа ми се

  8. Марина Абрамовић је дошла у родни Београд, да пласира уметност 21. века, после
    Трећег светског рата?!
    Њен брат, проф. др Велимир Абрамовић је такође у свом родном граду Београду,
    и покушава да га за 21. век представи као главни град нове, планетарне државе
    “Теслијане“, а њене житеље као “Теслијанце“ – духовне потомке Николе Тесле – за
    које се не може рећи да могу прихватити ову духовно настрану,
    убилачко-самоубуилачку “уметност“ Марине Абрамовић.

    Интересантно би било чути мишљење г. Велимира Абрамовића!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  9. Пита се Дуци
    ……….Какви су то људи у којима емоције не изазива искасапљено дете које умире на плочнику, већ рашчеречена вагина напаљене „уметнице“? Ради се о малограђанима који не настоје да се боре за хумани свет, већ да „задовоље“ своју извитоперену личност.
    ++++
    Да, на „ изложби „ коју финансира протува из ј…. куће у Немањиној број 11.
    https://www.srbijadanas.net/narod-placa-promociju-satanizma-za-izlozbu-marine-abramovic-vlada-dala-pola-miliona-evra/
    Новцем свих нас, у логору у коме грађани умиру од глади остављајући у пекари дуг од четири хиљаде за хлеб.
    http://ziginfo.rs/ostalo/117-crna-hronika/2341-stravicna-sudbina-bracni-par-penzionera-preminuo-od-gladi.html

    За седморо деце оног који је бранио ову земљу, нема
    https://www.srbijadanas.net/herojeva-deca-gladuju-u-mraku/

    Нема, ни за њих јадне
    http://www.srbijadanas.net/tuga-srbije-u-bolesti-i-bedi-zivi-278-000-starih/

    У “ држави „, званично најсиромашнијој у Европи!
    http://srbin.info/2017/08/10/srbija-zvanicno-proglasena-za-najsiromasniju-drzavu-evrope/

    Беда и мизерија !

    Свиђа ми се

  10. Slazem se apsolutno s autorom teksta po pitanju Marine Abramovic stim sto bih dodao da ona nastupa u ime Satanizma i da ga za sada poluotvoreno propagira. Ovaj artikal nebi bio los kad bi se izbacile reci ‘kapitalizam’, kapitalisticki’ i slicno. Autorova po mom misljenju iskljuciva i pogresna opsedutnost kapitalizmom i pretpostavljam insistiranje na socijalizmu/komunizmu je zabluda i fatalizam takodje. Komunizam je ubio mozda i vise ljudi nego fasizam, a ni blizu kao kapitalizam. Mnogo je lakse ostvariti donekle idealan kapitalizam, a ostvariti idealan komunizam je nemogucea utopija. Kapitalni razlog toga je priroda pale ljudske, kako objasnjeno u Bibliji. Kapitalizam stvara kapital koji u dobrim okolnostima moze biti iskoristen za dobro mnogih ako ne vec svih; komunizam stvara korupciju koja ga razara kao kancer do brzog unistenja. Ne verujte meni, verujte istoriji, od prve pojave komunizma pa do danas. Komunizam se pokazao kao katastrofalan u svakoj instanci do danas, i u svakoj zemlji u kojoj je ikad postojao i danas postoji. Neuspesan, jednostavno- ne funkcionise i kraj price. Istorijski potvrdjeno i dokazano. Pametan covek je jednom rekao da: ‘Ko ne uci od Istorije duzan je da je ponavlja’. Kapitalizam, ma koliko los jos uvek odrzava ovaj svet koji bi pod totalitarizmom ovo-svetskog komunizma davno prestao da postoji. Problem ljudske patnje nije u pogresnom sistemu spolja, nego u paloj ljuskoj, okrnjenoj prirodi iznutra. U tom slucaju kapitalizam ce se pokazati samo kao blazi, sporoji nacin umiranja ljudskog roda,, dok komunizam ce ga satreti brzo i britko. Da ne budem shvacen pogresno, komunizam kao teoretska ideja zamisljen je daleko najbolji sistem moguci, ali ima jednu manu, da je prakticno nerealan i neizvodiv u praksi u ovim uslovima ljudskog telesnog zivota( nasuprot duhovnom); i kao sto rekoh zbog nesposobnosti pale ljuske prirode je nemoguce ga je ostvariti i u delo. Kapitalizam sa svim svojim manama je bar realno ostvariv i lakse kontrolisan od komunizma koji je uvek osudjen na propast. Pravi komunizam je jedino kao ostvariv opisan u Bibliji i jedini moguci ‘Nebeski komunizam’, ako tako moram da ga nazovem. ‘Da svi imaju koliko im treba i nikom ne nedostaje a da su time savrseno zadovoljeni i srecni.’ Ali za to je prvo potrebno duhovno i moralno stanje perfekcije duse koje je jedino moguce ponovnim duhovnim rodjenjem opisanom u Bibliji kome predhodi smrt Ega u coveku, uzroku svih zla i patnja na ovom svetu. Citajte i studirajte Bibliju jedinu knjigu vrednu citanja I studiranja. Komunizam/Socijalizam je takodje veliko zlo, evo samo jednog primera od bezbroj cije je leglo bas u tim SAD koje gospodin Simonovic izdvaja kao najvece zlo i onda ne vidi sumu od drveta:
    ‘The radical communist revolutionary agenda outlined by Hillary Clinton’ s mentor Saul Alinsky—and whose 8-Steps to accomplish are:
    1) Healthcare — Control healthcare and you control the people
    2) Poverty — Increase the Poverty level as high as possible, poor people are easier to control and will not fight back if you are providing everything for them to live.
    3) Debt — Increase the debt to an unsustainable level. That way you are able to increase taxes, and this will produce more poverty.
    4) Gun Control — Remove the ability to defend themselves from the Government. That way you are able to create a police state.
    5) Welfare — Take control of every aspect of their lives (Food, Housing, and Income).
    6) Education — Take control of what people read and listen to — take control of what children learn in school.
    7) Religion — Remove the belief in the God from the Government and schools.
    8) Class Warfare — Divide the people into the wealthy and the poor. This will cause more discontent and it will be easier to take (Tax) the wealthy with the support of the poor.’
    Saul Alinsky
    http://www.whatdoesitmean.c
    Ovo su reci Saula Alinskog mentora Heleri Klinton.
    Izgleda da njihova ideologija za sada savrseno funcionisu kod nas.
    Gospodo, vi koji prizivate komunizam/socijalizam, ovi ljudi su satanisti kao sto je i Marina Abramovic, ali se predstavljaju kao socijalisti/komunisti. Oni su shvatili da socijalisticka/komunisticka ideologija daje upravo rezultate koji oni prizeljkuju, i zbog toga je koriste, sto se istoriski pokazalo i dokazano je kao tacno u svakom slucaju i u svakoj zemlji u kojoj je vladao i vlada komunizam. Poenta – oni koje napadate razmisljaju isto kao Vi, samo su jedan korak ispred Vas, shvatili su zabludu u koju Vi jos uvek verujete. Pametan covek ce razumeti.

    Свиђа ми се

  11. Основна грешка комунизма је што је одбацио веру односно религију. Тиме је тај покрет изгубио своју „душу“. А са тим је био одређен и његов пут у самоуништење. Иначе, данашњи развијени капитализам користи доста од принципа теоријског комунизма. Каква је разлика између државног капитализма и државног комунизма или социјализма? Једино у томе што је привреда у капитализму дата или препуштена способним људима на управљање, а који зато узимају већи део профита. Њима корупција може да умањи успешност привређивања и зато је потиснута. Држава, поштеђена бриге о привреди, само преко пореза и доприноса спроводи расподелу и води социјалну политику. У социјализму, привреду су водили партијски лидери монополске партије, често без довољно способности и стручности. Тако је и корупција добила своје место. Држава је водила расподелу и ту је стање било често боље него у капиталистичким државама. Социјалистичке државе би имале веће успехе у привреди да нису наилазиле на ометања од стране капиталистичких. И ту је један од узрока пропадања социјализма. Данашња НР Кина је држава са социјализмом за унутрашњу примену, али са капитализмом за односе са светом. И то изгледа добро функционише. Њена привреда се односи према страним по капиталистичким принципима и тако је прихваћена од њих. А „унутрашњи“ социјализам је морао да се „прилагоди“ како не би ометао „спољашњи“ капиталистички систем. И слабости тог система су искорењене, у првом реду корупција, строгим законима. Привредно развијене државе могу да остваре познати комунистички принцип: – Свако према својим способностима, а свакоме према његовим потребама. А што се тиче односа комунизма према религији, да је нису прогласили за непожељну и забранили, били би успешнији и дуготрајнији. Оно што би било другачије, био би хуманији однос власти према грађанима. Лидери тих социјалистичких држава су већином били у војним униформама, спремни за ратовање. Против кога, него и против „унутрашњег“ непријатеља. Гледало се на велики део грађана као на непријатеље. А грађани су у њима гледали своје непријатеље. Религија, нарочито хришћанска би умањила такве непријатељске односе. Сама хришћанска порука: – Љуби ближњега свога као самога себе, би створила хармоничне односе између народа и државе. У таквој клими, власт не би на способне људе гледала као на шпекуланте и „кулаке“, него би им поверила да воде привредне делатности за које су показивали способности. А законима би спречавала злоупотребе. Због одбацивања религије, и Историја је трпела промене. Јер је религија неизбежни део Историје. А она нас учи о свему добром и лошем што је прошло. А што би могло да буде од користи за планирање будућности у социјалистичким државама.

    Свиђа ми се

  12. Srbijo, evo kome se nadate, i koga prizivate da vas odbrani i ‘oslobodi’ od Zapada. I sta onda kad vise ne bude Zapada? Da li mislite da ce vam pod ovakvom Diktaturom biti bolje i da ce vam se dozvoliti da budete Hriscani i Srbi, i da gajite svoju decu u duhu Srpske tradicije? Ili cete se u roku od tri generacije nasilno pretvoriti u KIneze i vise vas nikada nece biti??

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s