Милан Ружић: Глорификација настраности

Србијо, ако те Марина Абрамовић „Чистачем“ чисти, шта те онда прља?

Милан Ружић (Извор: Искра)

У ери глорификације свих настраности у целом свету, а са обилним рефлексијама и на земљу у којој ми живимо, све оно што је нормално постаје непожељно. Медији и стални притисак „странаца“ су толико легли на наше стопало не дозвољавајући нам да се крећемо да нам се зглоб ишчашио. Ми се тако кљакави не можемо вући по свету, јер у доба када се жели савршеност, глупо је бити несавршен.

Ово је разлог зашто се све што долази у ову земљу из света, а на пољу културе и уметности, које мене превасходно интересују, јесте шкарт плаћан доларима док је скандал који је тај шкарт производио био исплатив. Када се шкарт истроши и поцепа од сталне употребе у светским медијима, онда земље попут наше, усудићу се рећи колоније, постају конзументи тог отпада који је велику штету организму уметности правио док је био у року, а камоли сад кад му је рок истекао.

У духу свеопштег увоза онога што је некада било популарно, а што је према мом скромном мишљењу, са којим се нико не мора сложити, само изговор за уметност, у Србију је залутала и ње се сетила Марина Абрамовић. Наводно велика српска уметница позната, између осталог, по самоповређивању које је у мери у којој га она врши некада било довољно да се стекне доживотна соба на некој клиници за лечење ментално оболелих.

Многи ће помешати овај текст са лошом намером или са оним да ја имам нешто против „наше уметнице“, али ја са њом немам апсолутно никакав проблем. Мој проблем је везан за оно што је наметнуло ново доба из ког се не може назад, али овако ни напред. Проблем лежи у томе што су све ове звезде, кад су у Србији, најчешће су већ падалице, само лице које ће људима продати оно што их је неко уверио да им је потребно. На њеној ретроспективној изложби наћи ће се сигурно стотине људи, а остали догађаји у Србији, којих супротно уверењима већине има, остају непосећени, јер није у питању нешто што искаче из граница нормалног.

Та култура познатих, од којих за многе нисмо ни сигурни због чега су познати, само је фасада иза које се одигравају познате преваре целокупних система и проналажење рупа у памети које су прерасле у тунеле аутопутева људског безобразлука и изговора.

Када у Србију и Републику Српску дође Захар Прилепин, аутор можда најбољег романа досадашњег тока 21. века „Обитељ“, онда ово прође неопажено или се само поједини сете да га интервјуишу, купе и прочитају књигу, са њим попричају. Тачније, није у питању само Захар или само Марина, већ та матрица по којој права уметност данас може само да издише потиснута перформансима који су најчешће једна велика глупост, а којој привидну уметничку црту, тачније оправдање, даје искључиво појашњавање истих од стране високоплаћених „аналитичара“, „критичара“, „ти-не-разумеш типова“ модерне уметничке сцене.

Захар Прилепин (Фото: Катарина Лане)

Ко год оспори ово што се сервира као уметност, он се одмах проглашава необразованим, глупим, неупућеним. Како неко дело може бити уметност ако оно код људи изазива емоцију само кад неки од горе наведених такво дело објасне? Због чега кажу да перформанс ниси схватио ако га не схваташ на начин који ти је наметнут? Зар уметност није дубља, вишестрана и слободнија?

Не мора се баш сва светска прљавштина исплатива неколицини усисати нашим главама. Узмите само пример Ендија Ворхола. Он није остао упамћен као уметник, већ као идеал и бренд. Енди Ворхол је исто што и Лас Вегас – олупина америчког сна, на силу буђеног дефибрилатором, који у својим делима сумира све оно што Америка диктира. Када је тај кошмар пробуђен под маском сна, права уметност узмакла је под налетом поп-арта – правца који по својој дефиницији не представља креацију, већ само „уметнички“ коментар о стварима које намеће масовна култура. Дакле, оно што је служило, кажу, као оружје против масовне културе, постало је управо масовна култура. Због тога данас нећете срести некога ко ће ишта ружно рећи о Ворхоловом делу које је један немерљив допринос декултурализацији и разуметњености савремене културе. Ако њега нападнете, онда имате нешто против „особа другачије сексуалне оријентације“ што је изједначено са највећим злочинима ако посматрамо реакцију медија на такве ствари.

За мене није уметност да гледам како Марина Абрамовић пада у несвест. За мене је уметност оно што, улазећи у све ходнике мојих чула, доводи до количине емоција због које се пада у несвест. Ворхолова банана је за мене изговор, а не дело. Сви се труде да објасне причу иза банане, коју знам, али ако неко жели да прича приче, нека буде глумац, музичар или писац.

Правој уметности не треба објашњење. Она се осети. Неко више, неко мање, али се осети.

Не ценећи ово што се назива уметношћу двоје наведених заштитних лица онога за шта нас убеђују да је уметност, а не реклама, сигурно ћу бити проглашен незналицом и свим што уз ово иде.

Још једна ствар која иритира, а класичан је наратив колонизоване земље, јесте и она прича да Марина Абрамовић сигурно јесте једна од оних због којих нас они који су нас бомбардовали тапшу по рамену и кажу: „И ви сте свет.“ Ми смо били свет пре вас и Абрамовићеву немојте стављати у исти кош са Андрићем, Пупином и Миланковићем чија сте имена понижавали батинајући их у рекламним спотовима. Они су били светли примери пре ових светлећих реклама које сте ви први назвали уметницима па их увалили остатку света. Гледао сам и онај перформанс Марине Абрамовић са магарцем, назван „Исповест“. Мене би утешило када бисте ми рекли да је онај магарац Србин.

Стрпали сте геј параду, Марину Абрамовић и још којешта у неколико дана како бисте ову земљу до краја „приволели уметности и слободама“, а не говорите да је у питању потпуно разваљивање уметности и породичних вредности, ствари проистеклих из религије.

Србијо, ако те Марина Абрамовић „Чистачем“ чисти, шта те онда прља?

Опрема: Стање ствари

(Искра, 18. 9. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

5 replies

  1. Nažalost, takve gluposti kod nas često imaju javno finansiranje. Uvek kada imamo primer takve „umetnosti“, moguće je da se radi o kriminalu tipa pranja novca kroz kupovinu tog smeća. Sa umetničke strane, najčešće se radi o prikrivanju nedostatka stvaralaštva. Prodaju se isprazna „umetnička“ dela i isprazne priče o njima oholima. Umetničko delo koje ne izaziva emocije i ne budi osećaj lepote kod posmatrača nije umetničko delo. U široj slici vidimo i postepeno propadanje kultura gde umetnost postaje ispraznost, sa lažno intelektualnim prikrivanjem nedostatka stvaralaštva.
    Postoji u našem društvu još jedan zanimljiv strah i nazor komunista, najčešće zapadnih…
    Zanimljivo je dobri ljudi razmatrati zašto se pojedini komentari ne objavljuju na portalima najvećih medija u Srbiji. Moji komentari su mahom cenzurisani iako čak ni ne psujem a kamoli da vređam, pretim ili pozivam na nasilje. Nadam se da postoji neki rekord koji ću oboriti za najviše zabranjenih komentara na najvećim medijima a da nijednom nisam opsovao. 🙂
    Pogledajmo recimo ove moje tvrdnje – postoji zločinački savez Dve Kule – komunizma i islamizma a nemamo Družinu Prstena 🙂 Taj savez je usmeren protiv Hrišćanske civilizacije i slobode. Poređenje je iz filmske trilogije „Gospodar prstenova“ (odnosno pretpostavljam iz knjiga prema kojima su filmovi rađeni, a koje nisam čitao da vam priznam :)) To poređenje sam nekoliko puta ubacio u komentare koji nisu objavljeni na glavnim medijima. Sami komentari su obični, ni po čemu posebni u odnosu na mnoge druge koje sam slao a koji su objavljeni.
    Da li je moguće da je razlog neobjavljivanja takvog komentara psihološki? Šta je razlog tako čudnih kriterijuma objavljivanja komentara? Reći ćete, moguće je da urednici jednostavno pogreše pa zato ne objave. Međutim, zar nije čudno da ne objave takav komentar a da nisam naveo dokaze za tu tvrdnju saveza dva zla tj. Dve Kule? Zar ne bi bilo delotvornije da objave takav komentar i da ljudi mogu da kažu eto ga neki ludi teoretičar zavere bez dokaza tvrdi da postoji nekakav savez komunizma i islamizma a protiv Hrišćana i slobode? Time bi bili zapravo još delotvorniji u kinjenju svih koji su protiv njihovih nazora 🙂 Ali, imam jednu zanimljivu pretpostavku baš o ovom poređenju koje sam naveo.

    Свиђа ми се

  2. Vidite, kada ljudi govore o slobodi, tradiciji i veri a protiv zločinačkih ideologija i izražavajući neslaganje sa onim što se nažalost uobičajeno smatra kulturom, umetnošću i buntom – nekako je u svesti ljudi da se radi u najmanju ruku o dosadnim ljudima, cepidlakama, uštogljenima i sl. odnosno o ljudima koji nisu kao mladi jelte… „proživeli“ (šta god to značilo!?), kao i da se radi o ljudima uskraćenim za neke spoznaje modernih shvatanja umetnosti i životnih nazora. Često se takvo shvatanje izražava da su ljudi koji su da kažemo tradicionalisti, kako beše – krezubi, zatucani, primitivni itd. što se nažalost dosta često čuje u našem javnom govoru.
    Sada dolazimo do poente – da li je moguće da tradicionalisti/konzervativci/Hrišćani ne smeju da budu moderni? Da li je čak moguće da se pazi da tako ne budu predstavljeni u komunističkim medijima? Ne smeju verovatno zato što bi mozak komunista u Srbiji eksplodirao da spoznaju tako nešto 🙂 Komunisti su jako ponosni na svoja umetnička (ili „umetnička“) dostignuća i to toliko da bih rekao da ih smatraju na jedan čudan način isključivo svojim domenom. Istovremeno umetnost, komunistički mediji (kao što su najveći u Srbiji o kojima govorim) i industrija zabave se koriste kao moćno oružje propagande i kao dokaz nekakve (lažne) nadmoći komunista u javnom govoru/nazorima/uverenjima jer su eto komunisti samim tim što prate te stvari nadmoćniji i vredniji u odnosu na „krezube i zatucane“ jelte… Ako bi bilo dozvoljeno da tradicionalista pokaže da ima jednako interesovanje/razumevanje za te domene oni onda prestaju biti isključiva svojina nadmenih…
    Shvatate šta želim da kažem? Hrišćani (nazovimo tako sve koji drže do tradicionalnih vrednosti pa čak i ateiste u kulturnom smislu) – ne smeju da budu moderni u očima zločinačke ideologije i njenih sledbenika. Rekao bih da je to razlog zašto je to zanimljivo poređenje o zločinačkom savezu Dve Kule i potrebi postojanja Družine Prstena slobodnih ljudi često neobjavljivano…

    Свиђа ми се

  3. „Стрпали сте геј параду, Марину Абрамовић и још којешта у неколико дана
    како бисте ову земљу до краја „приволели уметности и слободама“, а не
    говорите да је у питању потпуно разваљивање уметности и породичних
    вредности, ствари проистеклих из религије.“
    И ово је још један од многих разлога, поред наислне градње мини електрана које
    уништавају природну, животну средину, да се бојкотују избори, да се малом
    излазношћу оспоре унапред намештени избори у корист СНС-а, СПС-а и осталих
    ДОС-овских сатрапа, по директиви западних сатаниста.
    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  4. Може ли неко да сугерише Прилепину да напусти Самиздат и да поново у Србији издаје књиге штампане ћирилицом.

    Свиђа ми се

  5. Ovaj tekst je zaista mozda jedna od najglupljih stvari koje sam ja procitala. Inace, Istoricar umetnosti, po profesiji.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s