Ранко Гојковић: Великани одлазе – сећање на Милоша Марковића

Милош Марковић био је водитељ Дневника, аутор серије емисија „Ствараоци“, сценариста документарног филма, аутор 600 књижевних критика

Милош Марковић (Извор: РТС)

Преминуо Милош Марковић, новинар и уредник РТС-а у пензији

Дугогодишњи новинар и уредник Телевизије Београд Милош Марковић преминуо је у 74. години.

Милош Марковић је рођен у Војводини, а детињство је провео у Херцеговини.

Студије књижевности завршио је у Сарајеву. У том граду је добио и први телевизијски ангажман.

Из Сарајева прелази у Радио Београд, а потом и у Телевизију Београд.

Био је дописник из Приштине, а 1979. године постао је уредник у редакцији културе.

Био је водитељ Дневника, аутор серије емисија „Ствараоци“, сценариста документарног филма, аутор 600 књижевних критика.

За свој рад добио је бројна признања, између осталих награду „Светозар Марковић“.

Време и место сахране биће накнадно објављени.

Опрема: Стање ствари

(РТС, 29. 10. 2021)

Ранко Гојковић: Великани одлазе – сећање на Милоша Марковића

“Имасмо те, не знасмо те – изгубисмо те, упознасмо те” 

Извор: Саборник

Иако тих и ненаметљив, за све оне који су боље познавали несвакидашњу ерудицију Милоша Марковића, јасно је да се ради о једном од најупечатљивијих србских новинара на прелазу миленијума. Присећајући се многобројних састанака у редакцији Нове Зоре у Змај Јовиној код покојног Радослава Братића, зажалим што не записивах многе бисере ова два великана. Почињали су искричавим локалним „боцкањима“, карактеристичним за комшије Билећане и Гачане – али се то увек завршавало неким бриљантним запажањем, често са упечатљивом поентом, на неку историјску, књижевну или уопштено културолошку тему.

Одлазак Радослава Братића за Милоша је био велики губитак. После тога и његово здравље се погоршало, почео је ређе да долази и на састанке Клуба Гачана. Морам рећи да су многи од тих, рекло би се безначајних, завичајних састанака остали дубоко урезани у душама свих присутних управо због Милошевих наступа. Као да је тада, међу земљацима, ослобађао своју прикривену несвакидашњу ерудицију и опсервација теме о којој је говорио остављала је све без даха. То је требало снимати! Једном приликом сам му на таквом једном састанку рекао – „Милоше, пиши, ти мораш писати. Твоја бриљантна књига Људи са две мајке говори да би било штета да своје писање тим завршиш“.

Ах, писати… – био је кратак одговор. Као да је хтео да каже да више нема снаге.

Милош Марковић (Извор: Саборник)

Болест је јачала, братова смрт је, после смрти драгог пријатеља Радослава Братића, био још један страшан ударац за осетљиву Милошеву душу. Ипак је смогао снаге да пролетос дође у цркву светог Марка на меморијалну академију посвећену дугогодишњем председнику „Клуба Гачана у Београду“ Светозару Црногорцу. И бираним речима се опрости од драгог пријатеља који га је изузетно поштовао.

После Светозареве смрти као да је осетио да му се ближи крај овоземаљског живота, проговорио је јавно у неколико емисија о многим стварима које је до тада износио само у ужем друштву. Шира јавност је тако могла сазнати многе појединости о прогону једне од легенди србског патриотског новинарства од стране најамника који су на крилима НАТО авиона запосели фотеље власти у Београду. Могла је наша јавност сазнати и штошта другог из тих емисија…

Тужно је то да најамничке протуве у држави Србији после петооктобарског државног удара прогоне једног таквог новинарскога барда, човека који је у тешка времена извештавао са Космета, са ратишта после распада Југославије, који је први снимао небројене јаме напуњене србским телима у клеронацистичкој НДХ, човека који је преживео у згради РТС-а ту страшну ноћ кад је била бомбардована од стране савремених неонациста…

Милош је био засигурно један од највећих и љубитеља и зналаца србске народне поезије. А то само по себи гарантује витешку душу. После једног од мојих критичких текстова о Вуку Караџићу (овде и овде) Милош ми је на деликатан начин (само мени, да други не чују, били смо на састанку и није желео да ме пред другима критикује) рекао да је сањао како ме је један бркати чика мало повукао за уши. Ваљда из тог огромног поштовања према србском народном генију, није могао критички да се односи према другим видовима делатности Вука Караџића. Увек критички расположен према „западним вредностима“, комунизму и Ватикану, такав ерудита није могао да не буде свестан да је језичка реформа била специјална операција Беча и Рима против србског народа. Човек такве ерудиције није могао не бити свестан да без те реформе не би било могуће од србског језика стварати хрватски, македонски, бошњачки, црногорски „језик“. Али народно благо које је Вук сакупио и које је Милош толико волео, оправдало је код њега друге Вукове грехе. Желео сам да о томе искрено продискутујемо, али све жеље се, на жалост, не остварују…

Извор: Саборник

Уочи Ћоровићевих сусрета 2014. године (тема историјског скупа у Гацку био је Сарајевски атентат) питао сам Милоша за литературу о том догађају. Дао ми је да прочитам књигу Владимира Дедијера о томе. У почетку скептичан, размишљао сам у стилу „шта може да се научи од Титовог биографа“. Кад сам прочитао књигу био сам запањен – Дедијер је толико дубоко проучио то питање, да се после читања те књиге, многе коцкице по питању Сарајевског атентата и слике о главним учесницима те драме, саме од себе склапају.

Почаствовао ме је учешћем у промоцији моје књиге Знаменити Срби у руској историји у парохијском дому храма Светог Саве у Београду. Као и увек, његово излагање праћено је у тишини у којој се и мува може чути…

Привилегија је била познавати га, разговарати са њим, сарађивати. Драги Милоше, нека ти Свемилостиви Господ надокнади сва твоја одрицања у борби за Истину о страдању твог многострадалног народа србског. Вјечнаја памјат!

Опрема: Стање ствари

(Саборник, 31. 10. 2021)

Прочитајте још:

Погледајте још:



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , ,

Оставите коментар