Владимир Димитријевић: О Светом причешћу у доба коронократије

Свето Причешће је, да поновимо оно што рече блажени мученик ране Цркве, великославни Игњатије Богоносац, лек бесмртности. Ако у то верујемо, по томе и да живимо, моли нас Мирослав Маравић

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Питање пред нама

Да је Христос извор живота или смрти?

Зашто се коронократија претвара у власт страха и ужаса?

Можемо ли остати и опстати као хришћани у овај час?

Све су то питања која се постављају, и морају постављати, да би се на њих одговорило Смислом, Сином Божјим, једним од Свете Тројице.

Јер, Свето Причешће је, како рече Свети Игњатије Богоносац, лек бесмртности; без бесмртности, смрт побеђује и носи нас ка понору у коме влада тама најкрајња.

Али човеку, чак и када је верник, није лако да се носи са свим лажима и злом епохе у којој живимо.

У својој најновијој књизи, философ и физички радник Мирослав Маравић позабавио се, између осталих, тешком и озбиљном темом – односом човека према Светој Тајни Причешћа у доба коронократије.

Мирослав Маравић (Извор: Снимак екрана/Јутјуб)

Ево његовог личног сведочења.

Случај у цркви

У храм је пред Путир стао човек који свештенику каже: „Оче, ја бих хтео да се причестим са маском.“ Иако су причасници негодовали што дотични прави гужву, свештеник је имао времена и воље да уплашеног хришћанина охрабри: „Брате, ја те разумем, није лако, није нимало лако! Ти си се нашао између чекића и наковња. Између медијског чекића и наковња вере. Медијски чекић удара захтевом за маском, а Свето Причешће захтева да скинеш маску да би се причестио. И ти, пошто хоћеш да будеш сасвим политичко-медицински коректан, у храм улазиш са маском, али, пошто хоћеш да будеш и сасвим православан, прилазиш да се причестиш са маском. И, заиста, најбоље решење, у оваквој твојој ситуацији, тако како си ти поставио ствари, из твог угла, било би да се причестиш са маском, је ли тако?“ „Да, да, оче, потпуно сте ме разумели, како сте то лепо разложили, управо то, ја разумем да је вирус опак, али ја сам православни хришћанин и онда, дајте да то некако спојимо, ако може са маском, кроз маску некако, ако може. После маску спалимо, рецимо, и мирна Бачка! Како сте то само лепо разложили – мало је таквих свештеника попут Вас!“ Свештеник је чекао да се оконча салва похвала (које је можда чак и намерно хтео да изазове, не би ли врхунац човековог одушевљења уједно представљао и неминован крај његове нездраве еуфорије и – нездраве наде која га је још увек држала. И затим рекао: „Наравно маску бисмо могли спалити, али шта бисмо рекли, Господу, зашто чинимо такво светогрђе? Шта значи то – причестити се са маском? Брате, молим те да се мало зауставиш и да размислиш. Стао си пре свих да се причестиш, претпостављам, да те нико пре тебе не би заразио? Значи, погодио сам – није било тешко. Али шта ћемо са свештеницима који су се причестили пре тебе? О томе ниси водио рачуна? Ако је неко од њих заражен ковидом, шта ћемо онда? Стао си да се причестиш пре деце – већ тиме си унео немир у устаљени црквени поредак и тиме себи потенцијално нанео већу штету него да си се заразио ковидом. Јер заражавање вирусом није директно повезано са учињеним грехом (мада може бити), заражавамо се јер смо грешни људи уопште, али беспоредак на Литургији, кршење устаљене праксе, макар и несвесно као у твом случају, то је озбиљан проблем.“

Причешће Апостола (Фото: СПЦ)

Човек је сав пребледео и први пут откако се води разговор, његова пажња је скренула са размишљања о вирусу.  „И то је неки успех“ – замишљам да је помислио свештеник у том тренутку. „Даље“, наставио је свештеник, „чему уопште служи причешћивање кроз маску? Да неће можда маска својим „очишћујућим дејством“ деловати да Свето Причешће, уколико у њему, како сулудо верујете, „има у себи вирусе“, учинити да вируси буду убијени? Зар ви заиста верујете у толику свемоћ маске и истовремено у толику немоћ Светог Причешћа? Да ли је то, како слутим, маска постала нека врста „одбрамбеног фетиша“ који, иако нема готово никакву пресудну заштитну моћ, треба својим магијским присуством да створи макар илузорну „заштитничку атмосферу“, неку врсту плацебо ефекта који ће психолошки да делује на човека болесног од панике да се не зарази? Ви дакле хоћете да се причестите са маском, не зато што стварно верујете да би Вас маска могла заштитити од Светог Причешћа (o tempora, o mores!), већ оно, као у аутобусу, маска је преко уста због власти, али је нос слободан за дисање – зашто? Да би могло да се дише! Е па, ако је тако, ја Ти брате саветујем, ако хоћеш да се причестиш, спусти маску на браду, јер да би дисао Богом, уста мора да ти буду слободна, јер без Светог Причешћа, нема Вечног Живота. Дакле, хајде лепо скини маску, Причешће је јаче од сваког вируса, причести се и све ће бити боље, Бог ће ти дати снаге.“ Било је и свештенику јасно да се овако дубоки проблем не лечи само Светим Причешћем, да је ту потребно много више од простог скидања маске пред Причешће, али исто тако је знао да би тај мали чин за тог човека био раван чуду – прави подвиг. Да би то значило – победити страх. И шта се десило? Упркос очекивању свих нас у храму, човек је рекао: „Не могу да скинем маску! Хоћу да се причестим са маском. Све сам Вас оче, разумео, али морате и ви мене да разумете. Ја не желим никог да угрозим, не желим ни да мене угрозе. Можда маска не штити сто посто, можда вирус и не може да се пренесе Причешћем, па ипак, причестите ви мене овако и – мирна Бачка (на проблем стављена тачка)!“

Страх од смрти је велико питање сваког живота. Јер човек није створен за смрт, и одвајање душе од тела је противприродно. У доба коронократије, чини нам се да нам смрт дише за вратом. Зато је свештеник мудро поступио што је узнастојао да саслуша збуњеног и уплашеног хришћанина.

Не вреди расправљати са страхом од смрти – он мора бити побеђен Христом.

Како је поступио пастир добри

Маравић наставља: „Када је свештеник видео да су сви аргументи исцрпљени, подухватио се последњег, за већину нас, у том трену, невидљивог оружја – стрпљење и поступност. Кад непријатеља не можеш погубити разлогом, ту је то последње и најјаче свијетло оружје. „Добро, синко, како хоћеш. Али немој ми кварити концепцију. Кад већ хоћеш да се причестиш са маском, сачекај прво да се причесте дечица, неће те она заразити, посебно што ћеш се причестити са маском, она ће те заштитити.“ Малкице невољно, али свакако због првог свештениковог обећања да ће га ипак причестити са маском, човек је одступио пар корака назад и пропустио дечицу да се причесте. Међутим, то одступање је чудно деловало на њега, као да га је мало смекшало? Када су се деца причестила, свештеник је погледао маскираног, али овај је некако био погружен у себе, ваљда су га посрамила дечица, његова храброст – а како се она не боје вируса? Почели су да се причешћују старији, храмом се орило: „Тјело Христово примите, источника бесмертнаго вкусите, вкусите и видите јако благ Господ!“ И када су причасници већ били при крају, нешто се коснуло душе Маскираног и он је почео да плаче, прво тихо и стидљиво, а онда да рида из све душе.

Господе, као да је читава глобална селенара са све околним разбацаним трошним кућицама почела да се гуши у том плачу, да испарава, да се троши, једном заувек и човек као да је сваком сузом коју је ронио, постајао све здравији и чвршћи у својој новој одлуци – да ће се причестити без маске. Но прво је затражио да се још једном исповеди пред причешће и најзад, на велику радост оног стрпљивог свештеника се и причестио! На крају, после Литургије, богомољци за певницом, отпевали су и чувени стих Светог Николаја Охридског из песме Недеља у храму: „Да запеваш славу Богу/ звоно те позива./ Да ти спадне ланац с душе/ који те окива.

„Сузе које је, након причешћа и тих стихова, пролио бивши маскирани, а сада Христов човек, нису више биле сузе због грехова, него сузе радоснице, сузе васкрслог из мртвих. „Христос васкрсе!“ довикнуо му је онај свештеник излазећи из храма по већ давно завршеној Литургији, док је онај човек – једино сам још ја у храму био поред њих двојице, ја приповедач – још дуго остао у храму да скупља велику благодат после завршене Свете Литургије која је – сада је у то из искуства био уверен – јача од смрти.“

Свето Причешће је, да поновимо оно што рече блажени мученик ране Цркве, великославни Игњатије Богоносац, лек бесмртности. Ако у то верујемо, по томе и да живимо, моли нас Мирослав Маравић.

И корона параноја бива побеђена вером у Христово Васкрсење.

Причесна кашичица као сведок силе Божје

За крај, сетимо се речи великог савременог грчког богослова, Димитрија Целенгидиса: „Говорећи о садашњој ситуацији и о проблему који се појавио у наше време, морамо указати на две основне ствари. Као прво, ми смо дужни да без икакве сумње верујемо да су Свети Дарови – истински Христови Тело и Крв, којима приступамо „са страхом Божијим, вером и љубављу”, тј. са искреном жељом да се сјединимо са Христом и да добијемо духовну помоћ за отпуштање грехова – чији смо опроштај већ добили у Тајни покајања и исповести – и да постанемо причасници вечног живота. Управо то и јесте главни циљ: не само да једноставно добијемо опроштај, него и да примимо обновљење, да постанемо нова твар (2. Кор. 5; 17) и да се присајединимо вечном животу Бога у Тројици. Питање о свештеном карактеру Светих Христових Тајни не подлеже никаквој расправи, будући да се односи на сферу наше вере.

Питање о начину давања Светог Причешћа у датој конкретној ситуацији, у време такозване „кризе корона вируса”, садржи једну веома истанчану опасност. Ми не можемо применити начин који би појачао или, ако можемо тако да се изразимо, „потхрањивао” маловерје неких верујућих, који сумњају да се болест може пренети посредством кашичице којом се причешћивао други, можда болестан човек. То је знак неверја. Такав човек, како се чини, није свестан Чиме се причешћује. Он се причешћује самим оним Телом и самом оном Крвљу који су победили смрт, који су победили ђавола и победили грех, што значи да су носиоци живота и извор бесмртности. Никакви микроби не могу дејствовати тамо, где је присутно Тело Божије, које спаљује све, што није Бог.

Управо због тога претпостављам да мисао о такозваној „заштити” таквих верујућих – долази од ђавола, и сваки покушај да се испољи „снисхођење” (попустљивост) према таквом маловерју води ка лажној иконимији и потхрањивању овог неверја.

Темељећи се на вишевековном искуству Цркве, која никада није излагала сумњи величину и свештени карактер Светих Христових Тајни, морамо бити опрезни у прихватању сличних начина „заштите”. Оваква тактика приморава нас да гласно поставимо нека питања, која се обично не изговарају наглас: „Због чега ово чинимо: ради заштите Тела Христовог или ради заштите верних од Тела Христовог?” Ово питање садржи дубоку противречност. Христос је наш Заштитник и управо Он штити верне – не штитимо ми Њега. Потпуно је искључено да би нас Христос изложио опасности, јер је Онај, којега примамо у Св. Тајни Причешћа – Сам Живот.“

Извор: Православие.ру

А ми, и кад све ово знамо, да се не гордимо и не правимо важни, нити да осуђујемо слабију браћу у Христу, него, скупа са њима, да понављамо речи оног патника из Еванђеља: „Верујем Господе, помози моме неверју!“

Опрема: Стање ствари

(iFam News – Србија, 15. 9. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

Оставите коментар