Мирослав Тодоровић: Живот после короне

У причи Миладина Ћулафића пише: „Мало је наше место, сви се познају али нико ни с ким не говори”. Да ли је то последица бомбардовања, или короне? Село празно, гледам облаке, слушам грактање врана

Мирослав Тодоровић – берач на троношцу (Фото: Лична архива)

После преживљене короне обрех се у мојој духовној оази, у Трешњевици. Осећао сам се као да ме је страшна ала прогутала а онда вратила на овај свет (испљувала). И све је сада друкчије. Живот после короне. И сазнање да човек не зна шта има док то не изгуби. Како је дивно осећање када човек може да корача, горко сазнање да је невидљива ала многе однела. И чињеница „Невероватно је колико си непотребан, / И како за то нико не мари / И како се кад неко оде/ мало мења и целој ствари”. Звоне ми стихови М. Станисављевића у глави.

Ожиљци од преживљене короне као црв у јабуци не мирују. Јављам се осмог јуна у Дом здравља у Ариљу, страхујем да се није повратила. Лекар Милан Пеливановић прележао корону, разуме. Тест: Негативан, али морам поново антибиотике. Остаци у плућима… Сетим се „мојих” докторки Гордане Одаловић и Сандре Шарић и њиховог храбрења. И сада их чујем. Реч лечи. Тапше по рамену. И полако ходање „не куражи се али и не самосажаљевај”. Почињем да читам. „Политика” ми штампа „Песму о подземним људима”. (Видео сам их док ме је корона давила.) Враћам у живот, из кошмара будим.

Радују ме пејзажи – Разгледнице села Трешњевице. Малињаци. Овде треба да нађем себе, и себе у себи. Далеко од градске буке и муке. Супругу корона држи у Нишу. Јављам: Није ми боље без тебе, али ми је за живот лакше. Онеспокојава што нема народа. И све је мање. Данима нико да прође сеоским путем. Друштво ми праве писци: Чехов, Ристо Василевски, Набоков, Милисав Савић, Стојан Богдановић… Мобилно сокоћало повремени зазвони. Сете се све ређи пријатељи…

Помишљам да напишем писмо Савету за спас села. Али сумњам да ће прочитати. Имају они важнија посла. Да позовем да дођу, прођу, виде. Разговарају са старцима као што сам и сâм који се још бакћем са малинама. Јер, пензија је слаба, а сада треба и за лекове. До сада је могло, и тако и тако, сада никако. Живот после короне. Сетим се књиге: „Има ли живота после смрти?”.

Трешњевица (Извор: Гугл фотографије)

Осећам промене, знам да нисам у реду. Добро је док то знам. О психичким променама читам и у штампи.

„Све је крњаво”, каже ми саговорник у Ариљу. Народ највише. И не треба се чудити. Људи се отуђили, више нико никога не сматра. У причи Миладина Ћулафића пише: „Мало је наше место, сви се познају али нико ни с ким не говори”. Да ли је то последица бомбардовања, или короне? Село празно, гледам облаке, слушам грактање врана.

Читам причу „Србија је ово, бре” Јовице Ђурића Мајора о повратнику из Америке. Види пуне улице, крцати кафићи, нема места за паркирање. Пита „Да ли овде неко ради?”

Тамо, за време рада, нема никог на улици. Нема коме да кажеш: „Good day, сви раде”. Кажу му: Ако хоћеш да цркнеш од рада врати се тамо, ако хоћеш да живиш. А ти живи овде. Заборавио си: „Србија је ово, бре…”

И у Ариљу крцати кафићи. Столови на тротоарима, на улицу се изашло.

Штампа пише: Алармантно: Без посла 548.225 лица, 50.254 са завршеним факултетом и 164 доктора наука. Власник хладњаче прича како ће му радници за хладњачу стићи из Бангладеша. Ми ћемо брати, они пребирати, а тамо у белом свету конзумирати. Не хају они за наше муке, ни колико нас кошта производња. Они знају колико ће хлеба за годину да поједу, као да се хране по таблици, а ми када имамо мислимо да ће тако бити увек. И ништа се не мења, само што је све горе.

Гракћу вране. Читам Црњанског. С њим идем улицама Беча, 1918. је година, распада се Аустрија „као у театру”. Занимљиви су коментари уз песме које је писао. Читање помаже да се нађем у другом времену. Имам на уму и мисао „Читалац живи хиљаду живота пре него што умре. Човек који не чита књиге живи само један”. У развијеним земљама читање помаже лечењу. Библиотерапија.

Шеснаестог јуна сврати код мене рођак. С њим Ром. Из Лајковца је, вели. Дошао да ради. Питам га за писца Радована Белог Марковића. Слеже раменима. „Ниси читао”, кажем, због тога и надничиш у Трешњевици. Он се смеје, а ја озбиљно питао…

И после преживљене короне берем малине. Значи, вратио сам се.

Извор: Shutterstock

„Чича једе, чича мола лади”, каза ми Кинескиња у продавници. „Мало лади, мало једе.”

Овде нема короне, корона је тамо где је народ. У градовима. Зато се треба склањати у духовну оазу у Трешњевици.

Увече седим на буковом пању испред родне куће. Све утонуло у таму, само на брду у Коритима светли, као „свитац у тами”.

Каже Рашо: „Хоћу да се види да неког овде има.”

Има ли ко да види, да чује? Док се и ово светло није утулило.

Књижевник живи у Трешњевици (код Ариља) и Нишу

Опрема: Стање ствари

(Политика, 3. 9. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар