Са одласком Боје Лалић завршила се и једна епоха али то није крај уколико се прате „знаци времена“ и светле смернице божанских откривења
Божана Боја Лалић (Фото: Б. Симоновић/Новости)
Упокојила се у Господу Боја Лалић, последња преживела жртва погрома и помора Срба у Ливну и околини на Огњену Марију 1941. године. Последњих година често бих помислио на њу и питао се шта је са њом (?) док на порталу „Стање ствари“ нисам прочитао да се дан раније преселила у Царство Небеско. Сазнао сам овом приликом и то да је њено право име било Божана, што је као неки знак – обележје њеног присуства у свету у којем се, каткад, догађају апсурдне ствари како би се пројавила чудесна дела Божија. Као четрнаестогодишње дете била је бачена у јаму Равни Долац и након 42 дана, још увек жива, извучена одатле. Чињеница да је била наш савременик отвара једну дубљу тему, због које је неопходно изнети одређена запажања на основу личног искуства.
Пре неколико година контактирао ме је г. Милош Дамњановић из удружења „Огњена Марија Ливањска“ у вези са осликавањем цркве Свете великомученице Марине у Ливну са криптом-мартиријумом у којој су били похрањени земни остаци ливањских мученика. Припремајући се, заједно са колегом Миодрагом Милутиновићем, за извођење наведених послова прионуо сам на истраживање и то управо на основу књиге Буда Симоновића Огњена Марија ливањска. Кроз ауторова потресна сведочанства, као у Житијама светих, смењивале су се слике бестијалности прогонитеља и библијске узвишености и мирноће духа страдајућих. Све до епизоде покоља у аутобусу која си се догодио код Купрешких Врата. Догађај ми је био познат из филма „Окупација у 26 слика“ Лордана Зафрановића. Као и у другим остварењима овог аутора „уметност претиче живот“ на основу снажне импресије и способности симболизовања стварности. Да је избацио из филма ову сцену са аутобусом Зафрановић би вероватно добио Оскара, међутим, све то постаје ирелевантно пред истином једног уметничког дела а може се слободно рећи – и целог опуса. Свештеника који је у „аутобусу пакла“ мучен и пострадао глумачки је интерпретирао академик и знаменити сликар Радомир Рељић, код кога сам на ФЛУ дипломирао 1987. те је целокупна „прича“ постајала све личнија. Рељићеву „урођену експресивност“ Зафрановић је на један непоновљив начин довео до нивоа „огледала симболизованог ужаса“.
Капела са спомен костурницом у Ливну (Фото: Удружење Огњена Марија Ливањска)
Претпоставка наших уметничких поступака код осликавања цркве била је „преображена стварност Царства Небеског“, да се тако изразим, као места „где нема бола и уздисаја“. Стога смо композицијама Распећа и Васкрсења придодали бројне ликове пострадалих из Ливна и околине – мушкараца, жена, деце, свештеника, лекара, учитеља итд. Сви су насмејани као на фотографијама које смо користили, сведочећи једну стварност у којој „зло није остварило своје право“. Пошло се трагом утисака пред мноштвом костију, смештених у монументални камени кивот у облику слободног крста, свакодневних молитава које свештеник Предраг Црепуља приноси на овом месту и бројним гробљима у околини, сусрета са малобројним ливањским Србима од којих се не могу чути речи осуде прогонитеља, нити се то може наслутити на основу погледа њихових очију. То је, заправо, свето Ливно – мартирополис у којем се на питање повезаности етоса наших генерација са славном српском прошлости и прецима добија донекле утешан одговор. Због тога је важно што су „ликови“ попут Боје Лалић са нама делили простор и време. А она је, напуштајући овај свет свакако чула благи позив: “Уђи у радост Господара свога.“ (Матеј 25,21). Нама пак остаје да се молимо да у будућем животу будемо ближе таквима а тиме и престолу Господњем, не бојећи се, притом, „оних који убијају тело…“ (Матеј 10,28) већ се старајући о својим душама.
Са одласком Боје Лалић завршила се и једна епоха али то није крај уколико се прате „знаци времена“ и светле смернице божанских откривења. То је почетак.
Categories: Аз и буки
Оставите коментар