Дарко Ристов Ђого: Будућност Српске

Српска свакако тежи Србији, али она тренутно не може опстати осим као екстензија Србије

Фото: Фејсбук страница Војска Републике Српске

Републике Српска у којој данас живимо није иста она коју је стварао мој отац.

Она се разликује по својим симболима: ти симболи, опет, нису никакве крпе и закрпе, већ вјековни, архетипски обриси Српства које се бранило и – чини се, у неком физичком смислу – одбранило. Те исте симболе је данашња гарнитура политичара у Републици Српској преко ноћи под политичким притиском замијенила лажним симболима за које нико није гинуо и са којима се нико није идентификовао. Завјетну химну „Боже правде“ замијенила је свечана пјесма „Моја Република“ у којој се, између осталог, провлачи лаж да је Републике Српска „једини дом“ који се налази у нашем срцу. Реторика достојна лажног „црногорског“ наратива о „једином дому“ за Србе иако је наш дом подједнако и Србија коју „моја Република“ не спомиње. Амблем „РС“ је начињен преко ноћи на неинвентиван и ужасан начин – са тако малом ослоњеношћу на хералдичку традицију српског народа, да се напросто не могу начудити људима који су у стању да тај грб „заволе“. Моје нису наметнута „застава БиХ“ и наметнута химна. Ка њима не осјећам ништа. Не осјећам то ни ка лажном РС амблему и химни „Моја Република“. Моја застава је тробојка, моја једина химна „Боже правде“ и мој једини грб – грб Републике Српске од 1992. године и данашњи грб Србије. Не вјерујем у „отпор“ људи који су могу да трпе такву врсту бласфемије као што је гажење симбола жртве и заклињање у симболе вазалства.

Фото: Википедија

Република Српска је под низом политичких притисака пристала да буде оно што није – блиједи оквир онога што су о њој борци коју су је стварали сањали.

Она је то још више постала својом унутрашњом друштвеном динамиком. Ако су је борци и мој отац сањали идеалистично, као мјесто уједно живога Српства и друштвене правде, она је постала мјесто суспендованог Српства и клептократије, мјесто којим влада друштвена структура која – било да је у питању опозиција, било да је у питању власт, било да је у питању дугогодишња власт која је постала опозиција када су је лишили могућности да учествује у клептократији, било да је у питању дугогодишња опозиција којој је омогућено да постане власт да би учествовала у тендерској крађи општих добара – није ни налик ономе за шта је мој отац страдао а моја породица у најбуквалнијем смислу гладовала када је мајка, након државног удара 1997-1998 године остала без посла. Ако смо је сањали као западну Србију, ако смо се школовали са немањићким гробом, са „Боже правде“, по уџбеницима Завода за уџбенике из Београда, плаћајући у динару, сањајући да служимо ВРС и да упишемо војну академију у Београду – она то данас није. Она је мјесто у коме – попут Црне Горе – сасвим „нормално“ да неко са „државним симболима“ анти-Србије шепури се по Беранама или Палама, али није нормално да неко са симболима признатим чак и у законодавству двије анти-Србије (тзв БиХ и тзв Црне Горе) – симболима Српске или симболима краљевине Црне Горе (о симболима Србија да не говорим!) прође Цетињем или Сарајевом.

Фото: Фејсбук страница Град Бања Лука

То не треба да нас чуди – БиХ и Црна Гора су 1995. и 2006. замишљене као двије анти-Србије. То што се српска политичка елита у обје анти-Србије упире да учествује у политичкој расподјели привилегија које „државни“ ниво нуди – притом се врло често поиствојећујући са тим институцијама а још чешће учествујући у „транге-франге“ комбинацијама на „државном“ нивоу само илуструје примитивну политичку и суштински дезинтрегративну свијест Бања Луке и Подгорице.

Зато Република Српска данас нема много избора, иако је задатак који је пред њом тежак. Она може и мора да врати своје вјековне симболе (Грб Немањића, химну „Боже правде“), да се према „државним институцијама“ не односи ни на „државотворан“ ни на буразерски начин, тако што ће синови и зетови највиших функционера Српске наћи своје ухљебљене у институцијама БиХ, већ онако како су се Хрвати и Словенци односили према СФРЈ и тзв Црногорци према СЦГ. Она мора да замијени комплетну политичку елиту, јер готово сви данашњи политички актери у Српској су људи који су учествовали у за Српство дезинтегришућим процесима, али који су у тим процесима лично профитирали. Наступа вријеме када је потребно да се иде у затвор и организује отпор. Да ли је политичка елита, која је из свих политичких процеса за протеклих неколико деценија само профитирала, спремна да заиста иде у затвор за идеале? Дозволите ми скептичност по овом питању. Чак и по питању њиховог трајног одсуства из „заједничких“ тј „државних“ институција које су, ипак, извор привилегија, све са лажном моралном апологијом којом се служе сви који заузму позиције у Сарајеву „боље ми него неко други“. Српска је настала на жртви и може само да опстане на жртви. А жртва није да се не купи трећи стан у Београду или Монте Карлу већ да се иде у затвор или плати главом. Или гладује.

Српска свакако тежи Србији, али она тренутно не може опстати осим као екстензија Србије. Неопходно је вратити Српску у српски образовни, финансијски, безбједоносни, друштвени систем. Иако и Србија има своје потешкоће и огромне проблеме, Српској је интеграција са Србијом у свему у чему је то тренутно могуће – императив опстанка.

Разлог постојања Српске јесте да буде Србија са ове стране Дрине. Разлог постојања БиХ и овакве Црне Горе је да буду анти-Србије. Судбина српског народа је зато везана за судбину Србије. Или деполитизација, асимилација и миграција са једне стране – оне анти-српске. Или интеграција у српски оквир у коме смо постојали до прогнања динара, уџбеника, симбола. За сада: симболичка, образовна, финансијска, безбједоносна. Све остало су самозамајавања за која тренутно немамо луксуза да их платимо.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 26. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

2 replies

  1. Opet teritorijalne pretenzije. A najgori dio teksta jest činjenica što se drugi narodi u Srpskoj i Crnoj Gori ne spominju. Jedino je tzv. uža Srbija prijestolnica srpstva, jer je ono u njoj dominantno, ali ono to ne može biti u Vojvodini, na Kosovu, u Srpskoj, Crnoj Gori. Srbi ondje osobito trebaju propovijedati suživot i to potvrđivati djelima. A pozivanju na apsurdne simbole, poput himne i grba, nema mjesta u 21. stoljeću. Srpstvo, hrvatstvo i sl. žive u kulturi i običajima. Primjerice, očuvanju ćirilice, slavenskih riječi u jeziku, slavenskih običaja. A istinski ne djeluju u služenju neslavenskim crkvama, kao ni u nametanju zapadnih materijalističkih vrijednosti i lažne demokracije u čije su se ime istrjebljivali domorodački narodi diljem svijeta.

    1
    17
  2. Коначно да неко артикулише овај проблем који се провлачи већ деценијама по БиХ међ јавом и мед сном – Али!
    Док наше племе чврстијем сном спава и док се тек сад понеки буновам сањар трза и иза сна виче и артикулише, поборници „демокрацизма“ већ имају спремне флоскуле и мантре којима ће Србину да затрују и загричају живот, али најприје покушати да га анестезирају празним словима о ничему и да му наметну осјећај кривице како је то њиховим господарима, њемим Њемцима наметнуто… који не знају ни одакле су ни куда иду, а које је римокатолицазам, 11. 12. и 13. вијека, створио од изрода, у својој лабараторији неби ли представљали противтежу правовјерном Словенском роду… и то управо на геноциду и превјерању по Босни и Херцеговини, Косову и Метохији, Црној Гори, Војводини, Хрватској, итд., које они сада на нас пројецирају!

    Та погледајте бивше Србаљске сајтове као нпр. Вукајлију и понеки други сајт, гдје су се ниодокуда обрели синови „тисућљетне културе“ – агенти? да их погане својом причом о „демокрацији“ и „слободи“тзв. „других народа“ – патент?, неби ли нас, варваре и шизматике научили правим вриједностима.

    Но, поводом текста… Ја сам се вазда питао да није Додик, сличајно подметнут, као што нам је и наш „војевода“ Шешељ подметнут – Србима да их брани, најмерно лошом тактиком и погрешном реториком, неби ли нас оцрнили пред већ и онако црним свијетом, да би на крају црни „синови тисућљетне културе“ и „Илири“ побрали плодове њихових обрана?
    И онда се на крају питам, да ли смо ми толико назадовали или напредовали, па да смо затворили круг те се опет налазимо на крају, па док се ми трзамо на лажне браниоце и патриоте и њихове амблеме, да нам Ционисти у Сарајеву и Бања Луци већ спремају следећу мађију да се и њоме позабавимо. Гдје наш пјесник да нам ову врсту „чантања“ и „мантрања“ опјева, како се Срби сналазе и ноћној мори…

    Јест прота и профа Ђого сто посто у праву, ал зар нам је толико година требало да ово питање уђе у етар? Тј., хоћу да кажем, треба нам нешто конкретно, треба нам одговор на Наше питање! а не константације које се малте не вијековима понављају, само у другим контекстима. Па ми као пси јуримо сопствени реп, док се други народи и нероди упрежу да чисте и у нашем дворишту…

    10
    2

Оставите коментар