Драган Бојовић: Црна Гора се још није вратила себи

Црна Гора постоји и постојаће увек, иако се још није вратила себи. Премда изопштена и запоседнута, Црна Гора се бори да остане Спарта, бар је то посведочила у величанственим литијама

Илустрација: Срђан Печеничић

Црна Гора се још није вратила себи, након свог стрмоглавог историјског пада, али ни након успона у величанственим литијама. Поданички дух самопорицања, што води колосалном помрачењу врлине, не допушта тако лак повратак. Постоје изгледа утврђени политички обрасци по којима се ствари одвијају, једна и иста фарсична прича, коју је тешко прекинути. Омеђени енклавом неке нове и сужене племенске свести, у коју су светски налогодавци пројектовали и пригушили наше негдашње историјско достојанство, званична црногорска политика се и даље, ентузијастички и са жаром, свакодневно одриче свих пређашњих идеала, себе и својих ближњих. Али, где је ту наше истинско државничко самопотврђивање и самоважење? Где су витештво, јунаштво, чојство? Где је Спарта?

Након деценија грубог идентитетског инжињеринга, бруталне репресије и асимилације, и споља и изнутра, дошло је до губитка етичке виталности и потпуног одсуства одговорности у добром делу црногорских друштвених елита. Одрицање од вредности, културе, наслеђа, свађа са историјом и прецима, дистанцирање од савезника и пријатеља, оставили су нашу државну политику да плута по површини догађаја, без икаквог урањања у дубину сопственог опстајања и бића. Управљајући се искључиво спољним диктатима, без имало резерве и двоумљења, занемарили смо сасвим своје суштинске интересе. Стога имамо посвађану браћу и пропалу економију, уз шарено обећање о неком мултификтивном будућем просперитету.

Литија у Херцег Новом, 23. 1. 2020. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића)

За сву вишедеценијску безусловну послушност нисмо, дакле, добили ништа. За сву безусловну послушност и да смо добили све, зар би Црна Гора могла да преживи са „свим” и да остане Спарта, Пијемонт, да буде Црна Гора?

Не сме се допустити даљи наставак антисрпске и антиправославне политике у Црној Гори. Срби, ни након десет месеци од победе над бившим режимом коју су већински сами извојевали, нису у сопственој држави осетили да су њихова права заштићена, да је њихова вера, култура, језик заштићен, да могу да учествују и саучествују у управљању друштвеним процесима. Напротив, тиха асимилација, анимозитет и прогон се наставио, наводно кроз борбу против „екстремних” и „омражених” српских политичара, те кроз наводну одбрану „грађанизма”, који је код нас, као идеолошки концепт, злоупотребљен и преиначен у нешто што је антипод грађанском друштву.

Грађанство није ексклузивно право једног појединца у односу на другог, једне друштвене групе у односу на другу, како је то још давно у 17. веку испоставио Џон Лок, већ обезбеђење права свима, те усклађивање и нормирање гласова различитих друштвених групâ. Код нас је међутим наметнута једна первертирана концепција грађанизма, коју је прећутно успоставио бивши режим, и по којој су сви у Црној Гори грађани, осим Срба. Србин је, самим тим што се изјашњава као Србин, екстремни националиста и шовиниста, и није грађанин. А ако ниси грађанин, онда немаш ни права која држава треба да ти заштити, остали те могу етикетирати како хоће, могу ти учинити шта год им падне на памет, штавише пожељно је обрачунати се са тим мрским, реметилачким „не-грађанином”.

Тробојка преко Моста на Ђурђевића Тари (фото: Марко Пејовић)

Овај лажни грађанизам, уз дискурс о демократији, антифашизму и борби против српског „реметилачког фактора”, одводи нас парадоксално у неке мрачне идеолошке пројекте тридесетих и четрдесетих година прошлог века, када су такође сви били „просперитетни”, и сви имали права, осим Јевреја. Ниво парадокса је, штавише, данас још израженији, јер су они који су прогоњени и убијани постали „геноцидни”, док је братска Србија постала једини „небрат” и непријатељ, од чијег се погубног утицаја по наше цивилизацијско самоодрицање и посртање, свим средствима треба заштитити.

Али, народ је другачије рекао. Напросто је недопустиво да се гласовима Срба, али и шире, свих оних коју су истински укорењени у Петровићкој Црној Гори, а који су убедљива већина, и даље спроводи антисрпска, и суштински, антицрногорска и антиграђанска политика. Ако све дајеш туђину, пријатељи и ближњи ће ти остати гладни. Срби, као конститутиван народ, морају суштински постати део власти и њихови интереси се морају уважавати. Пројекат асимилације, пројекат протеривања је пропао. Што се пре то схвати, што пре се успостави плодотворна комуникација и помирење унутар државотворног народа, пре ће се досећи истински демократско, грађанско друштва. Потребна је афирмативна друштвена акција, у смислу помирења и обједињавања око трасираних темељних вредности, а не поделе, деобе и раздори, које еманирају још веома жилаве структуре бившег режима.

Драган Бојовић

У својој познатој причи „Метаморфоза”, Франц Кафка говори о трговцу Грегору Самси који се једног јутра пробудио као џиновски инсект, једна врста бубе или балегара. Оно што највише зачуђује у причи је начин на који Грегор реагује на ову трансформацију свога тела. Уместо да се уплаши, запомаже, дозива у помоћ, он новонастало стање перципира као мању незгоду. Изнутра се осећа непромењено, присебан је, покушава да одрема још мало, или да нађе начин да устане, обуче се и оде на посао. И сви други, па и његова породица, тај његов преображај прихватају као додуше непријатан и одбојан, али уједно природан и уобичајен догађај.

У данашњем глобализованом свету поремећених вредности, где се брутално атакује на народе и културе, од нас се очекује да се „природно” преобразимо у рој заслепљених инсеката који круже око банака. Ослобођени од „заблуда историје”, од порекла и убеђења, као маса безличних индивидуа, рој, квантум, безоблична количина, ваља неосетно и драговољно да постанемо пуки потрошачи, трансродни конзументи незаситог тржишта. И у тој трансперсоналности и дехуманизацији да неупитно препознамо „прогрес” глобалног света.

Али, може ли се постојати без идентитета? Може ли се идентитет поништити, трансформисати, поправљати?

Ако једном поништите или измените своје властито суштинско сопство, то више нисте ви. Идентитет и даље постоји, само није ваш. С друге стане, ви сами више не постојите, јер вашег идентитета више нема, или је припао другоме!

Црна Гора постоји и постојаће увек, иако се још није вратила себи. Премда изопштена и запоседнута, Црна Гора се бори да остане Спарта, бар је то посведочила у величанственим литијама. Слобода једном стечена, мора се непрестано изнова освајати. Иако још одметнута, Црна Гора ће се вратити себи, благодарећи свом народу, својој Српској православној цркви, нама, својој верној деци.

Аутор је посланик Демократског фронта и потпредседник Демократске народне партије

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 9. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар