Милимир Мучибабић: Српски свет – баук који кружи регионом

Страх од велике Србије и злих Срба толико се раширио да можемо говорити о србофобији, од које се, као и од короне, може свако заразити

Фото: Миланко Каличанин

Корона, та пошаст која је задесила све без изузетка, учинила је неке ствари више него видним. Пре свега недостатак солидарности и затварање у властите атаре, те ограничење кретања.

Рука коју је Србија у овој кризи и оскудици пружила земљама региона – својим комшијама и помоћ у набавци тренутно најтраженије робе на свету, примљене су кроз призму вишедеценијских предрасуда и на њима заснованог страха од злих Срба и њихове хегемоније.

Упориште за овакво виђење напросто је тешко наћи у историјским чињеницама. Напротив.

Србија има уставну обавезу да брине о свом народу. Када други брину о својим мањинама, Србија то подржава, често превазилазећи европске стандарде. А кад је Србија, увиђајући насушну потребу, почела да води рачуна о очувању културног и духовног јединства целине српског народа на његовом духовном простору – онда је то звоно за узбуну. Та обавеза је постала више него видна после рушења заједничке државе, кад је један дeо народа остао по републикама – новим државама које нису имале слуха за Србе као мањину, њихов језик, писмо, културу, историју и традицију.

Брига Србије за очување српског идентитета подигла је регион на ноге. Српски свет постаје друго име за великосрпски хегемонизам, иако концепт српског света нема никакве идеолошке и политичке конотације или намере.

Оно што посебно иритира комшилук јесте вера у успех и развој земље. Србија је успела да преокрене године пропадања.

Нова енергија, мини-шенген и позив за договарање, што би могло повући регион из поданичко-сиротињског статуса, те пробудити наду у бржи развој и бољи живот, за неке нису опција.

Страх од имагинарне доминације Срба и Србије, кад позивају на сарадњу и договор, напросто је бесмислен.

Овде престаје здраворазумско посматрање чињеница, а страх проткан мржњом постаје политичка платформа политичких елита у окружењу.

Поново је даљинским управљачем прорадила осовина Загреб–Сарајево–Подгорица–Приштина. Нажалост, не први пут. Промена власти у Америци додатно је осоколила деловање антисрпских снага, како у региону, тако и у самој Србији.

За домаће аутошовинисте и конвертите, говор о хегемонизму и малигном утицају Србије, а преко ње и Русије, био је некад победничка комбинација за добијање власти. Што се тиче елита у суседним државама, оне се нису ослободиле улоге судија, добијене од бившег комунистичког режима, да помно прате све оно што се дешава у Србији и одмах обавештавају централу, с тим што централа више није у Београду, него у Бриселу.

Питање на које комшије траже одговор гласи: Шта се то, забога, дешава у Србији и куда то све води?

Држава и народ који су неправедно осуђени, претрпели НАТО агресију, санкције и невиђену медијску манипулацију и сатанизацију, одлучили су да врате достојанство националној држави, а тиме и култури уопште. То раде у миру, не угрожавајући друге, помажу свом народу у суседним земљама, свесни моралне обавезе да се боре за истину и да себи и свету покажу другу страну медаље.

Милимир Мучибабић (Извор: presscentar.uns.org.rs)

Тај и такав „српски свет” коначно је преживео све фрустрације које су нам биле наметнуте, како од западних усрећитеља, блиског окружења, тако и од домаћих аутошовиниста и самопорицатеља. Ти последњи конвертити уживели су се у улогу да пљују по својој држави и нацији, мислећи да тако исказују свој космополитизам и европејство.

Хоћу да верујем да су Срби разумели и схватили да је време расрбљавања (од Дрезденског конгреса, Авноја и краја комунистичког режима) иза нас и да се Српство не може сводити на „ужесрбљанство”.

Страх од велике Србије и злих Срба толико се раширио да можемо говорити о србофобији, од које се, као и од короне, може свако заразити, од Церића, Изетбеговића, Харадинаја, Турковићеве, до Ђукановића, Данијела Сервера и Бугајског.

Сви су они схватили да је Србија покренула неке важне процесе оснаживања, не само Србије, него и српског народа у региону. Вакцина је само упалила црвено светло. Ту је реч о српској мекој моћи која преко српског света води до велике Србије, веле они.

Колико Србија треба да буде мала да не би била велика?

Користи се превазиђена реторика о великосрпском хегемонизму: Срби су „лош народ” (Б. Изетбеговић), шта год ураде они ће за мене остати геноцидни (Церић). Додик је нови Хитлер – нема разлике између Републике Српске и нацистичке Немачке (министарка Турковић).

Српска је геноцидна творевина, а Србија агресор. Посматрано из овог угла, свака Србија је велика. Кроз те наочаре садашња бошњачка елита није могла видети у вакцинама хуман гест комшијске солидарности и пријатељства који приличи нормалном односу два блиска народа.

Речи пуне отрова упутио је и Мило Ђукановић на ванредном конгресу своје партије.

Ваљда љут због резултата избора од 30. августа прошле године, Ђукановић оптужује званични Београд да угрожава суверенитет суседа, па и Црне Горе, по испробаном рецепту из деведесетих. Једина је разлика што је овог пута на политички терен увео и Српску православну цркву, као „доказани најопаснији инструмент великосрпског национализма и хегемонизма”.

За Соњу Бисерко посебно је опасан двовековни империјализам Србије, јер он делује као дестабилизујући фактор, који преко српских заједница у суседним земљама спречава интеграцију и консолидацију тих држава као и целог простора Балкана.

Није ли ово позив за етничко чишћење, тако успешно изведено у Хрватској?

То су разлози за борбу против српског света, Српске православне цркве, која је продужена рука малигног утицаја Русије. Највеће претње региону су западне колонијалне силе, које на Балкану демонстрирају разбојничку ћуд колонизатора, чија је максима: „Завади, па владај”.

Чак ни интелектуална елита региона не успева да искорачи у сусрет истини и ослободи се предрасуда.

Универзитетски професор, члан Сената Републике Српске

Опрема: Стање ствари

(Политика, 11. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар