Андреа Котарац: Левица издала своје идеје и своје бираче

У својој тридесет другој години, Андреа Котарац иза себе има десетогодишњу политичку каријеру, редован је гост политичких емисија у којима заступа вредности због којих се ангажовао у политици

Андреа Котарац (Извор: Печат)

Андреа Котарац изврстан је говорник, отмених манира, благог осмеха и чврстих политичких ставова. У жижу медијског интересовања доспео је када је, на последњим европским изборима, јавно подржао партију Националног окупљања Марин ле Пен и напустио Непокорну Француску Жан-Лика Меланшона, чији је био близак сарадник и један од руководећих кадрова странке

Речи генијалног француског писца и авантуристе Романа Гарија „Немам кап француске крви, али Француска тече мојим венама“ овог пролећа отелотвориле су се у пуној снази кроз двоје младих Француза: она, Барбара Прави, гласом Едит Пјаф и Шарла Азнавура, он, Андреа Котарац, политичким идејама Јованке Ореланке и Жана Жореса. Обоје рођени од мајке Иранке и оца Србина, обоје су у јавним наступима евоцирали свога деду Србина, она у песми „Деда“ а он у протестном писму које је објавио „Фигаро“ поводом прославе годишњице Великог рата у Паризу, када је председник Србије, грешком протокола, смештен на споредну бину.

У својој тридесет другој години, Андреа Котарац иза себе има десетогодишњу политичку каријеру, редован је гост политичких емисија у којима заступа вредности због којих се ангажовао у политици – социјална правда, сувереност народа, очување националног идентитета. Политички гени које носи потичу од, по очевој линији, деде из партизанске породице и баке из четничке, али и од фигуре Милоша Обилића који полаже живот за отаџбину. То је одредило његов политички ангажман.

Из ког краја Србије води порекло ваша породица?

По породичном предању имали смо претка који је у Црној Гори убио једног турског пандура после чега је фамилија морала да побегне и промени име Котарчевић у Котарац. Једна грана фамилије отишла је у Хрватску, а друга, моја, отишла је у Србију. Моји родитељи, мајка Иранка и отац Србин, у моменту мог рођења били су већ Французи, ја сам рођен у Француској, и осећам се као Француз. Питање идентитета, ко сам, одакле сам и куда идем, наметнули су ми се у адолесценцији. То је посебно било снажно у време напада НАТО-а на Србију, што је појачало то преиспитивање.

Шта је био почетак вашег политичког ангажмана?

Прва питања о политици која сам поставио себи била су 1999. године, током НАТО агресије на Србију. Месец дана након бомбардовања са оцем сам дошао у Србију, видео сам срушене мостове, чекао осам сати на граници, слушао о постављању граница са Косовом и Метохијом, осетио неправду. Велики шок за мене било је учешће Француске у бомбардовању. Одрастао сам у љубави и поштовању према Француској и одлучио сам да се ангажујем да учиним да Француска никада више не унакази и унизи себе као што је то био случај с бомбардовањем Србије, да поново буде велика као некада.

У то време, тражећи међу левооријентисаним партијама неку која се залаже за вредности које су мени важне, открио сам Жан-Лика Меланшона. Широј јавности је тада још био мало познати сенатор који је заступао социјалну правду, говорио о националном поносу, борио се за праведну поделу богатства, о томе да ниједан Француз не буде остављен, имао је патриотску димензију, заступао је независност Француске, напуштање НАТО-а, чега није било код других левичарских партија. Придружио сам му се и уз њега био један од оснивача Партије левице, Фронта левице и потом Непокорне Француске. Наша политичка акција била је усмерена за народ против олигархије, ни лево, ни десно, за заштиту француског народа и радника, француске индустрије и радних места, на нашим митинзима истицали смо само француске заставе, без српа и чекића, певали Марсељезу без Интернационале. На председничким изборима 2017. добио је двадесет процената, што је показало да те идеје нису само идеје „екстремне левице“ него дотичу много шири део народа. После неколико година уследила је, на неки начин, катастрофа. Направио је заокрет и почео да говори о левици и десници, о мањинским правима. Године 2015. говорио је да је исламофобија дозвољена, као филозофски принцип, али не и мржња према верницима, да свако може да осећа страх и да има право да буде „фобичан“ у вези с било којом религијом и да је критикује, јер су то основни принципи људске слободе на којој почива Француска, критиковао је забрађивање жена у јавном простору. Четири године касније излази на демонстрације с Муслиманском браћом против исламофобије, уз људе који се залажу за „позитивну“ дискриминацију и увођење кључа на штету домицилног становништва, и борце за мањинска права. Након тога све патриоте и суверенисти напустили су партију.

Када сте и из ког разлога напустили Непокорну Француску?

До мог одласка из партије дошло је после учешћа на економском форуму на Јалти где сам био позван, номинално и испред Непокорне Француске. Жан-Лик Меланшон није дошао јер су избори били у току. Тема је била интересантна и значајна, улога долара у међународним односима, екстратериторијалност америчког закона, БРИКС. Од три хиљаде учесника, међу којима и пет Француза, био сам једини представник Непокорне Француске, једини са француске левице. Позвани су били и представници Националног окупљања Тјери Маријани, Марион Марешал ле Пен и други. Ту се појавио новинар „Монда“, коме сам дао интервју, у ком сам говорио о улози долара, о савезу који Непокорна Француска жели да направи с БРИКС-ом, после чега је он објавио чланак у ком је написао да је Котарца на Форум на Јалти позвао Владимир Путин заједно са француским фашистима. Рафаел Гликсман се дохватио чланка и по повратку ме је дочекао ватромет. Меланшон је био истовремено и изнервиран и миран, јер је био обавештен о свему. Констатовао сам да сам остао сам у Непокорној Француској, да су суверенисти већином отишли, да сам постао нова мета, почели су директни напади на мене иако мој наступ и моје речи ни на који начин нису били у супротности с програмом партије. У Непокорној Француској смо желели алијансу с БРИКС-ом. Тада сам одлучио да одем, јер више нисам препознавао идеје због којих сам се ангажовао уз њега.

Како објашњавате тај заокрет у политици Жан-Лика Меланшона? Да ли је у питању потрага за гласачима међу Французима арапско-муслиманског порекла?

Могуће је. Верујем да заокрет има изборну димензију, да је тражио милионе гласова међу Арапима и муслиманима, али и да се то укључује у много ширу перспективу. Када видимо да Аса Траоре, француска икона покрета Црни животи су важни, америчког медијског феномена, добија насловну страницу „Тајмса“, недељника њујоршке буржоазије, јасно је да је циљ американизација француског друштва по расном принципу а која треба да покаже да је Француска расистичка, да су француски полицајци као амерички, да расијализује друштвене теме. Али француска историја и Француска то просто нису. Постоји један феномен систематског напада на Европу, посебно на Француску и њен друштвени модел који треба американизовати. Видео сам да је данас Манон Обри, вођа листе Непокорене Француске, у Америци са централном фигуром расијалиста демократске партије САД. У моје време Жан-Лик Меланшон никада не би петљао с демократама и не би подржао њихову расијалистичку визију друштва.

Каква је ситуација с левицом данас у Француској?

Левица је изневерила своје бираче и тотално је потопљена. Левица која је оставила по страни радничку класу, која је радника заменила муслиманом, пролетера мигрантом, и која иде ка искључивој одбрани мањина, сексуалних оријентација, права миграната, унисекс тоалета и родно сензибилног језика… јасно је да се удаљила од Жана Жореса. Такву левицу нисмо имали у време Франсоа Митерана.

Андреа Котарац (Фото: lyonmag.com)

На пример, професори и учитељи одувек су гласали за социјалисте који су увели педагогију којом је срушен ауторитет васпитача и учитеља, а ђак постављен у средиште, што је и довело до пораста насиља чије су жртве они сами. Након бројних агресија, а посебно после убиства одрубљивањем главе професора Самуела Патија, изостала је подршка од стране левице и именовање реалног проблема. Социјалистичка партија је изгубила своју гласачку базу, јер ју је оставила на цедилу. Када видимо бившу министарку школства, социјалисту Нажад Вало Белкасем, да на својој изборној листи има особу која је прижељкивала да види како горе полицајци и која, као шефица невладине организације ONE, директно потчињене Белој кући и америчкој Демократској партији, добија двеста педесет хиљада евра годишње, како указује недавно истраживање, питамо се да ли ће сутра бранити интересе Француза или завршавати посао за који је плаћена из иностранства.

Феномен утицаја и мешања у унутрашње ствари земаља НВО познат је и у Источној Европи, посебно у Србији и земљама бивше Југославије. Да ли је њихов утицај подједнако јак и у западноевропским земљама ЕУ?

Свакако. Мислим да је Србија била заморче и прва на листи експеримената с упливом страног новца и утицаја америчких НВО, прво заморче НАТО лабораторије у нападу на једну суверену земљу, прва жртва подршке која је пружена у корену марксистичкој групацији која се после исламизовала, ту мислим на ОВК, што смо потом видели у Сирији, у Либији и другде. Наш главни непријатељ је глобализам. Идеја да је све што долази из Америке „кул“ присутна је одавно, тако је и с НВО сектором. Чим кажете да радите за НВО, постајете „кул“, но наличје је сасвим другачије. Види се то у покрету БЛМ који медији шире у Европи, посебно у Француској, види се у политици. Многи политичари су председници и чланови разних утицајних НВО. Међу многобројним НВО које поштено раде важан посао за друштво, постоје и оне веома утицајне које раде против интереса земаља, баратају огромним новцем чије порекло је често непознато, као и људи који стоје иза њих. Њихови циљеви су пре свега усмерени ка ломљењу утицаја и преузимања улога државе и стављање исте под контролу и директан утицај корпорација, банака и приватних интереса. Није случајно да је Владимир Путин, као и многи други шефови држава, с правом ставио под контролу рад и финансирање НВО јер се зна да су то права шпијунска гнезда.

Даћу вам један пример. Мигранти који долазе преко Медитерана и које спасавају плавооки и плавокоси Европљани што су се уживели у улогу модерног Че Геваре и што искрено верују у ту идеју, знали они то или не, раде за интерес корпорација и банака. Имиграција се може посматрати са становишта идентитета, али и са социјалног становишта. Ја сам против регуларизације имиграната као што је то у своје време био и Жорж Марше, вођа Комунистичке партије Француске. Једини који данас желе више имиграције су велике газде корпорација и међународни финансијери. То је потврдио и референдум за емиграцијe или против ње у Швајцарској који је показао да су за били левичари и газде четрнаест највећих корпорација, док је народ у целости био против. Једноставно је разумети да је имиграција резервна војска капитала и да су левичарске НВО постале објективни савезници крупног капитала.

Подржали сте Национално окупљање Марин ле Пен, али нисте члан те партије. Који је ваш став о питању медијског сврставања те партије у екстремну десницу?

Екстремна десница би била нека група неонациста што пропагира расистичке идеје, насиље, терор, и она је у врло малом броју присутна у Француској. Међутим, Национално окупљање свакако не спада у ту категорију. Верујем да то више не функционише код народа иако медији и даље инсистирају на том називу. Најновије у медијима је да за мене кажу да сам вођа листе екстремне партије, а не кажу да ли леве или десне. Циљ је јасан, где је екстремиста одсутан је кредибилитет, нема поштовања и толеранције. Када кажете да желите ред и мир на целој територији Француске, прогласе вас екстремним десничарем. Макрон је говорио да је Марин ле Пен загарантован хаос а довољно је погледати свакодневна дешавања и констатовати да је хаос управо он. То још функционише у медијима, али не и код народа који види свакодневно насиље под својим прозором: жене пазе како се облаче, какав накит стављају, у колико сати излазе, сведоци су свакодневних напада на полицајце, деликвенција и криминал су експлодирали.

Недавно истраживање јавног мнења показало је да осамдесет одсто Француза сматра да је правосуђе лаксистичко и да постоји потреба код народа за ауторитетом државе, а то значи полиције, судова, школског система, система правде и репресије. Тренутно истраживања стављају Марин ле Пен на четрдесет осам одсто у другом кругу председничких избора, и мада је за сада само реч о истраживањима, то је донедавно било незамисливо. Јасно је да у Француској нема четрдесет осам одсто нациста. Гласачко тело које се прелива у корист Националног окупљања највише долази с леве стране.

На претходним председничким изборима кандидатима је одговарало да се у другом кругу сретну с кандидатом Националног окупљања јер је тако победа била осигурана. Да ли верујете да и овог пута то може функционисати?

Мислим да је то врло рискантан приступ актуелне власти. Године 2014. Ширак је добио осамдесет два одсто гласова против Жан-Мари ле Пена, 2017. Марин ле Пен је имала преко тридесет одсто у другом кругу. Истраживања показују да су „бране“ пукле и да Французи желе да преузму контролу над својом судбином. Три истраживања јавног мнења показују да је шездесет одсто гласача Непокорне Француске спремно да гласа за Марин ле Пен против Макрона, што је незапамћено.

Марин ле Пен позива људе са левице и деснице на националну унију, отворила је своју партију и за оне који нису њени чланови, што је мој случај, али и многе друге који недвосмислено подржавају њену суверенистичку политику, као и њену кандидатуру за председника Француске.

Опасности које прете Француској огледају се у кидању друштвеног ткива и претњи опстанку једне и недељиве републике. Сепаратизам који је данас присутан у Француској много је опаснији од оног који је довео до распада Југославије. У Југославији, или ако хоћете да узмем пример Косова и Метохије и албански сепаратизам, у питању је сепаратизам који се ослања на територију и демографију, док је у Француској присутан у свим сферама друштва, од школе до предузећа, од општине до болнице и захвата целу територију Француске.

С Ервеом Живеном, европским парламентарцем који је велики ауторитет у области екологије и етнологије, аутор неколико есеја из области екологије, основали сте покрет Локалисти, с којим ћете наступити на регионалним изборима у јуну ове године?

У мом региону Оверњ Рон Алп шездесет пет одсто популације је сабијено на једанаест одсто територије у великим градовима. Напуштање села и одлазак у градове је карактеристичан за земље у развоју. Јасно је да је пред најездом глобалистичких идеја, имиграције, дезиндустријализације, делокализације прави одговор локализам: одбрана и вредновање локалне индустрије, локалних радних места, заштита пољопривреде и сељака, старих француских знања и заната, природног окружења, река, језера, шума које Макрон приватизује. Желим да зауставим одумирање територија и да сваки регион живи са својим занатима и од њих. Наша вина, сиреви, мода, кулинарство, све то се не може делокализовати и то желимо да ставимо у први план и очувамо француске брендове познате и поштоване широм света. Бити патриота није само заштита наших граница него одбрана биодиверзитета, планина, шума, винограда.

С обзиром на то да сте већ три године Живенов најближи сарадник у Европском парламенту, какво је ваше искуство с том институцијом?

Европски парламент је једино место на свету где можете у једном дану да сретнете и разговарате с Грком, Шпанцем, Пољаком, да видите богатство европских нација и култура, начина размишљања и политичких идеја, и то је изванредно искуство. Међутим, на једног европског парламентарца иде седам лобиста светских корпорација који у најмању руку немају ништа заједничко с интересима народа, чак и раде против. Политика ЕУ, такође, иде у правцу униформизације, централизације и технократизације и уводи стандарде који бришу и уништавају посебности народа. Европска унија убија Европу, њена богатства и разноликост.

Наташа Пејин

Опрема: Стање ствари

(Печат, 11. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар