Славољуб Лекић: Небеса вајара Светомира Арсића Басаре

Откривање завичаја и предања главне су тачке стваралаштва српског вајара и академика Светомира Арсића Басаре

Светомир Арсић Басара (Фото: Спутњик/Александар Милачић)

Главне тачке досадашњег стваралаштва српског вајара Светомира Арсића Басаре могле би се сажети у неколико речи – откривање завичаја и предања. Већ у детињству у големој планини Шари упознао је облаке, мирис и својства шуме и дрвећа насталог постојаношћу Сунца и ветрова. Тада није слутио да ће изливањем дрвета изображавати визије и најдубље отиске српске историје, снегова и пропланака Метохије. Олга Јеврић лапидарно је приметила да је дрво у његовим генима.

Младић одлази у Други светски рат и као партизан неочекивано, преко ноћи завршава одрастање и сазревање. Изласком из рата започело је Басарино дуго, непрекинуто путовање и постепено уздизање уметничким и животним лествама које и данас савлађује једнако уверен у своје шарско чуло за време и простор. Али Басара није био једини који је окончав рат на страни победника добио прилику. Свак је бирао према себи. Једни су тражећи шансу постали сведоци своје епохе, други су се винули до Платона и предсократоваца, трећи до грчких богова где већ одавно беху учени европски излетници. Живот срећницима осим мноштва прилика и узбуђења пружа и коначишта која понекад успоре путовање богатим понудама. Басара је пажљиво читао и тумачио крајпуташе не губећи из вида главни циљ. У послератној стварности недокучивој савременицима у Басариним размишљањима измешани су утисци о ризничару предања – завичају (Фрулаш, Глава сељанке, 1950) и новим идеолошким хоризонтима (Портрет Максима Горког, 1951, Сећање на НОБ, 1953). Прве композиције саздао је док је владало уверење да су СФРЈ и СССР, заједнице јужних и источних Словена (око Србије и Русије) природне творевине. Од њих је данас остала једва видљива, блага измаглица сећања малобројних. Губитак сећања претходи разарању и нестајању – Басарин споменик Бори Вукмировићу и Рамизу Садикуу подигнут 1963. у Ландовици (Косово и Метохија) порушен је 1999.

Споменик Бори Вукмировићу и Рамизу Садикуу (Извор: Википедија)

Осматрање Европе

Југословенска стварност преплитала се и укрштала с европском читаво ХХ столеће те је временом постала њено наличје. Европа је била и данас је политички и културни узор послератним генерацијама источноевропских народа. Не чуди што су југословенске власти у шестој деценији ХХ столећа кренуле на егзотично путовање у несврстаност из новобеоградске зграде СИВ-а (палата Србија). Комунистичка елита постарала се да здање буде опремљено остварењима највећих уметника како би засенила иностране путнике и ганула народе и народности. Лубардино монументално дело Пут у космос (1960) навело је Мому Капора да предано прати телевизијски Дневник јер се увек појављивало у извештајима са седница југословенске владе. Док Лубарда, Вујаклија, Аугустинчић, Возаревић, Стијовић и други велики уметници са простора СФРЈ лепотом својих дела дају смисао ентеријера полазне станице несврставања, Басара осмишљава летелице и припрема своју флоту за пловидбу кроз облаке српске митологије. Ствара скулптуре Икар и Крило (1962), Птица (1966) и Феникс (1967). Галију конструише 1964. Брижно припрема бедекер и на сваком раскршћу пази да не одлети у празно, да се не спотакне док хода свемирском литицом и снева како да захвати биће простора и времена. Много година пре совјетске перестројке промишља престројавање и прти стазе до нових облика и садржаја. Пошто је припреме завршио заинтересованим упућује позив на путовање.

У више наврата Европа се усецала у душу Басаре. За време Другог светског рата се у свом завичају сусрео с окупационим снагама Вермахта и с поносом европског света – техником. Други пут се с Европом среће две деценије касније док Фићом крстари европским друмовима и тада схвата да су они напорни за возило самоуправног социјализма. Размишља да на следеће путовање крене новим, спортским аутомобилом спремним да прати европску брзину. Под снажним утисцима препушта се разноликим размишљањима и асоцијацијама као што су: Хирошима, помрачење разума, холокауст, космичко уво, Бетовен, космичка птица, космички сат, космички пејзаж… Уочи распада СФРЈ интуитивно се спрема за Трећи светски рат и нови сусрет с Европом уоквирујући Танаска Рајића, Хајдук Вељка, Светог Саву, Кајмакчалан. Овековечује српског ратника и војсковођу скулптуром Војвода Живојин Мишић (1985) и дику српског чојства и јунаштва у Вељем рату Текериш (1989). Коначно, након болног и прекретничког сусрета с Европом 1999. после шеснаест година завршава Апокалипсу и Апокалипсу II (2000) и започиње нов низ скулптура којима материјализује злоћудне поруке Европе. Распеће Мајке Србије (1999) и (Не)милосрдни анђео I-III (2002) део су Басариног приповедање о наставку косовске битке вођене против надмоћног непријатеља 1999. Битка се завршила истим исходом као и 1389. године – војнички надмоћан противник превладава, потом сустаје да би земља била враћена оном ко ју је заливао молитвама и китио манастирима.

(Не)милосрдни анђео II (Извор: basara.rs)

Отисак мита

Одувек су митови били водичи ствараоцима јер казују суштаство детињства народа. Што су њихови отисци у бићу заједнице дубљи то су очевиднији и упечатљивији у уметничким делима. Отуд их тумаче најдаровитији и најсмелији спремни да се запуте докле срце и дух сежу. Управо је Басара следећи предање успео да уз помоћ шарске јеке опева и построји Лазареве оклопнике, метне им токе и оседла коње за мегдан и на чело стави Христоса са мачем (1999). Длетом из дрвета ослободио је свете ратнике и јунаке фантастичног догађаја и оживео необичан призор Лазареве војске и њеног успења на небо с кога нас и данас посматра.

Светомир Арсић Басара, Оклопници цара Лазара, 1989. (Извор: Википедија)

Значење рата ког примише Срби 1999. показаће време. Ипак, већ знамо да ни један европски народ није водио решавајући битку два пута на истом месту у размаку од 610 година. Ко уопште може да замисли да би Грци данас поновили термопилску битку или Руси бородинску и стаљинградску? Као никоме, Србима је 1999. дато да потврде слободарство да би остали народом. Ако затреба кроз 500, 600 година опет ће водити битку. И она ће наново бити надахнуће уметника.

Аутор је професор универзитета, уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду и хобиста



Categories: Водич за антиелиту

Tags: , ,

2 replies

  1. Незаборавна ми је изложба академика у галерији РТС пре неколико година! Поглед у далеку, увек славну прошлост Србије. А осим те славне прошлости и њених личности, тамо смо видели и његовог (НАТО-вог ”милосрдног”!) анђела. Утисци за цео живот!
    У том тренутку нисам могла да се отмем пориву да г-дин Арсићеву скулптуру палог анђела не упоредим са жалосном провидном плочом са некаквим капљицама које маштовитог пролазника треба да асоцирају на НАТО бомбе. Био је на Савском тргу. То је било спомен обележје на 1999.

    Јавни ”споменик”, сада нетрагом нестао – наспрам ремек дела душевности, морала и уметности које је неколико недеља блистало у галерији!!

  2. О делу Арсићевом може се понешто и рећи — макар и овако, панегирички и претерано, на моменте фантастично рогобатно (”лепотом својих дела дају смисао ентеријера полазне станице несврставања”?!). О изостављеном, правом поводу овом тексту, међутим, може се свашта рећи. А то је на брзину склепано чудовиште, изникло попут Годзиле на пјацети у Деспота Стефана у Београду, дело истога академика и злогласног београдског чиновника Весића, које се само зове деспот Стефан. Свакоме ко је икада видео иједан лик деспота Стефана — у Ресави, Каленићу, Љубостињи и другде — биће јасно колико поменута творевина има стварне везе с предлошком. Ово дело-недело, ако буде преживело владавину наших политичких непомјаника, остаће као белег једне бесрамне ере. Грандоманију времешног академика, који се очитује у оријашким размерама ”деспота Стефана”, отворено одаје и његов сајт, на коме су угавном поређани пригодни похвални текстови из изложбених каталога, који се смењују с ефектно и драматично осветљеним скулптурама. На првој страници сајта basara.rs скулптор се, блажено осмехнут, попут какве филмске звезде, башкари на сунцу у егзотичном кабриолету, нехајно загледан у питоми шумадијски предео.

    3
    1

Оставите коментар