Апсурдан је предлог господина Кривокапића да се Темељни уговор потпише 30. октобра, што је својеврстан политички маневар, рекао владика Јоаникије
Епископ Јоаникије (Фото: Н. Ђурић)
Поводом изјаве премијера Црне Горе да је у Београд стигао да подржи владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског, владика Јоаникије је за ИН4С ексклузивно изјавио:
„Ја сам од премијера Црне Горе, захтијевао да реализује своје обећање и потпише Темељни уговор са СПЦ, а не да се мијеша у избор митрополита црногорско-приморског, што је у искључивој надлежности Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Такође је апсурдан предлог господина Кривокапића да се Темељни уговор потпише 30. октобра, што је својеврстан политички маневар и не може се подвести под добронамјеран гест који би водио смиривању дуготрајних тензија, чије је рјешавање било кључни приоритет Кривокапићеве владе.”
Скраћивање и опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Здравко Кривокапић: Пренео сам патријарху вољу народа Црне Горе да нови митрополит буде еп. Јоаникије
- У Патријаршији изненађени захтевом Кривокапића, патријарх забринут за положај СПЦ у Црној Гори
Categories: Вести над вестима
Сјетимо се само каква се кампања водила, прије свега из Црне Горе, да се за патријарха постави владика Јоаникије, или евентуално Григорије, али ни случајно неко од „Вучићевих владика“. Не чини ли се да су ово пипци исте хоботнице, која је напрасно, најгрубље и најодвратније злоупотребљавајући дух литија, узела за сходно да мешетари по СПЦ, да бира владике, критикује патријарха и буде већи вјерник од Сабора.
Овђе се треба прво запитати откуд та конструкција „Вучићевих владика“, и откуд толика одбојност према било чему што се повезује са актуелним предсједником Србије. Kоријени ове појаве су по мом дубоком увјерењу историјски и утемељени у једном антисрбијанском набоју коме су подложни сви динарски Срби, Црногорци поготово. Тај дух је епизодно знао да ескалира, па су људи попут Секуле Дрљевића за Србијанце писали да су турски измећари, турско робље, Цинцари и разне друге ствари које подоста вуку на расизам. Па није ни чудо што је исти Дрљевић касније завршио у загрљају Павелића. Тако да крајња мета напада није Вучић, који својим често иритантним понашањем зна погоршати ситуацију, него институција предсједника, а суштински сам политички и црквени Београд.
Чини ми се да на таласу тога, што је негђе идентитетска константа једног дијела Црногораца, оптуживање предсједника Србије за било шта може да узме коријена у Црној Гори. Управо то је оно што се дешава и са питањем кадрирања у СПЦ.
Дакле, одређени кругови у Црној Гори, који су изразито антисрпски настројени, су разрадили једну дугорочну стратегију разбијања јединства Српске православне цркве. Наравно, са крајњим циљем формирања „Православне цркве у Црној Гори“, која би наводно била обнова оне с почетка XX вијека, а суштински би била један грађанистички продукт. Ти центри моћи које би неки лоцирали у концерну Вијести и другим грађанизирајућим снагама, врло добро знају да и међу Србима, нарочито онима са „двојним“ идентитетом, у ЦГ постоји та константа подозрења према Србији. Оно што они раде јесте суштински, експлоатација те ствари у сврху раскола са СПЦ. Пошто се експеримент са Дедеићем показао као дебакл, ова тактика ипак показује извјесне успјехе и чини ми се, постепено, на нивоу дискурса припрема јавност Црне Горе на радикализацију односа са црквеним Београдом.