Ребека Вест: Дубровник

Kада су велике силе уништиле Дубровник, нико на кули земаљској није хтео да му притекне у помоћ осим српске сељачке државе

Дама Ребека Вест – Dame Cicely Isabel Fairfield, познатија под псеудонимом Ребека Вест (Фото: Википедија)

Та спремност за нагодбу с Турцима била је утолико непријатнија што је долазила од силе која, због свог жарког и заклетог хришћанства, није допуштала православној цркви да крочи унутар њених капија. У теорији, Република је подражавала верску толеранцију.  Али у пракси она се понашала као да је реч о лепом цвету који је много лепши кад расте у туђем дворишту. Мада је Дубровник посећивало мноштво православног света, а неки су у њему и били рођени, они у Републици нису могли имати своју цркву. Игром случаја то је довело до озбиљних потешкоћа са Катарином Великом, када су њени бродови упловили у Јадранско море да дотуку остатке турске флоте. Њен љубавник Орлов је, као адмирал руске флоте, понудио Републици споразум о признању неутралности под условом да се у граду подигне православна црква и отвори руски конзулат, који би пружао заштиту не само Русима већ и свим другим православцима. Језуитски утицај и папа поново су показали како католичка црква нема намере да престане да се бори против православне цркве тако снажно као да је њен непријатељ било паганство, а не шизма и без обзира на то колико ће несрећни народи Балканског полуострва при том морати да пропате.

Уговор који је Русија понудила Републици био је у сваком другом погледу задовољавајући; али пуне три године дубровачки посланик бранио је став Републике у Петрограду, на крају је победио захваљујући утицају Аустрије и Пољске, као и дубоким утисцима које је лепота Дубровника оставила на пруског амбасадора у Русији. Просто је дирљиво колико ти северњаци воле југ. Коначно, после још две године преговора, Орлов је морао да потпише уговор којим је Дубровник добио право да тргује у руским водама у замену за прихватање руског конзула, који ће штитити само руске поданике и саградити у својој кући приватну православну капелу. На историју се гледа кроз наопако окренут дурбин када се бележи да је дубровачки посланик потписао уговор и отишао право у Рим, где је добио најсрдачније изразе захвалности за услуге које су Република и он лично учинили светој католичкој вери „забранивши изградњу грчке капеле“. Таква ситничавост заиста је огромна. Захваљујући променама у руској спољној политици конзул никада није именован, а Република је допустила изградњу мале православне капеле на једном пустом месту, удаљеном отприлике миљу од градских зидина. Када јој је 1804. поново упућена молба да допусти својим православним грађанима слободу вероисповести, Република је одлучно одбила.

Таква нетолеранција на крају је довела до њеног пада. На Бечком конгресу цар Александар могао је спасти Републику, јер питање те мале, беспомоћне државе могло је лако постати битно његовом мистичном либерализму; али он се присетио да се Република тврдоглаво супротстављала његовој баки и да је прогонила припаднике његове вере, и није јој пружио подршку. Но било би погрешно закључити да је Република бранила папство из оданости својим верским принципима и на рачун својих световних интереса. Она је знала – и у томе је имала приличне користи, какве су имали њени енглески пандани, што им је донело доста прекора – да служећи једном постиже и друго. Када је аустријски комесар преузимао Дубровник пошто су га Французи напустили, рекао је једном племићу зачуђен бројем верских објеката у граду. Добио је следећи одговор: „Нема разлога за било какво чуђење. Сваки од њих нам је био од користи као да је радионица“. И то је доиста истина. Жестоки католицизам ове државе која је лежала на самој граници са православном територијом гарантовао јој је заштиту двеју великих сила, Шпаније и папске државе. Мирис који се из тога ширио тешко да је долазио од ружа.

Ту на прагу, човек застаје пред још једним примером сложености историје. Изнад капије налази се Мештровићев барељеф који приказује владара на коњу, стилизовану представу српског краља Петра, оца убијеног краља Александра, који је дошао на престо после убиства Драге и њеног мужа. То је дивно уметничко дело. Они који познају Мештровићеве радове са међународних изложби изненадили би се колико је његов рад добар када је инспирисан националним мотивима и намењен домаћој публици. Рељеф савршено приказује идеалног владара сељачке државе. Лик доиста подсећа на легендарног Краљевића Марка, јунака српских сељака. Овај краљ зна да тимари коња кога јаше, и сам га је купио на сточној пијаци погађајући се врло успешно; али он је прави краљ и нема те претње ни блага који га могу одвратити од служења народу. Иронијом судбине рељеф је постављен на зидинама града који је сушта супротност сељачкој држави, који је вековима очувао најстроже аристократско устројство и најускогрудији буржоаски етос. Тај несклад одговоран је за извесну хладноћу коју Дубровник показује према Југославији; то је само по себи такође парадоксално, јер када су велике силе уништиле Дубровник, нико на кули земаљској није хтео да му притекне у помоћ осим српске сељачке државе.

Из књиге Ребека Вест, Црно јагње и сиви соко, Mono&Manana, 2001. стр. 182.

Приредио: Мирослав Здравковић



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , ,

Оставите коментар