Ребека Вест: Хрвати и енглески банкар

Нису као ми, они немају такву традицију као ми у Сплиту. И како Београд икада може постати тако леп град као наш Сплит, рекла је госпођа X 

Сплит тридесетих година 20. века

Отпијали смо бренди као да нам је то једина утеха у врло кризној ситуацији. Онда су објаснили да је господин А. заборавио да добротворну приредбу. чији је циљ набавка лекова за сиромашне пацијенте, организују доктор и госпођа Y.. Јевреји који су емигрирали из Задра, далматинског града који је предат Италијанима, једине истакнуте присталице Југославије у граду, и који ће можда користити прикупљена средства уз помоћ институција које треба игнорисати, јер их је основала влада Све важније породице у Сплиту, које су биле на нивоу друштвеног положаја X-ових или А-ових, зато су бојкотовале приредбу. Могао нас је повести неко други, ако нам је то било важно. Али било је апсолутно неизводљиво, уверавали су нас X-ови у дуету који је асоцирао на раног Вердија, да то буду они.

Сузбисмо жељу да им кажемо да ће једног дана можда заиста имати нешто око чега ће морати да се брину, и наговестисмо да ћемо, пошто смо то обећали једном нашем пријатељу, пријатном власнику једне радње, ипак отићи на приредбу. Тако смо и учинили и уживали у представи коју су млади људи лепог изгледа с грациозним нескладом изводили пред својим дивним родитељима, призору какве смо видали у неким другим местима, на пример, у Ексетеру, Единбургу, или у Кливленду, држава Охајо. Мало је институција које су универзалне, и пријатно је гледати лепоту и чедност. Организатори, доктор и његова жена, били су интересантни и дирљиви. Одударали су од сплитске традиције не зато што су били Јевреји, већ што су припадали оном топлом, идеалистичном и интелигентном соју Јевреја који верују у синтезу и централизацију. Такви по правилу сматрају да су мржња и глупост неке сасвим локалне карактеристике, које ће успешно исправити права, општија власт. Тај оптимизам је допуњен њиховом сигурношћу да обједињујућа, благонаклона сила постоји у науци. Обоје су учили енглески и док су причали о томе просто су блистали. Чинило им се, много очигледније него мени, да је то прави пут да се приближе либерализму. Њихов радосни оптимизам састојао се и у уверењу да ће сиромаштво, рат и беда нестати оног часа када се буде организовао довољно велики број оваквих добротворних приредби, кад довољно велики број људи буде учио стране језике, и када довољно велики број држава искаже спремност на толеранцију. Остаје ми да се надам да ће са таквим безазленим погледима у нашем нимало безазленом свету. имати прилике да умру у својим постељама.

Карта Сплита 1934. (Карта: Викимедија)

Четворо наших пријатеља, X-ови и А-ови чекало нас је у централној кафани у граду после забаве, а ми смо их, чим смо за то добили прилику, упитали зашто су они и њихова средина против Југославије. Одговорили су најпре тиме што су изгледали врло лепи. Очи су им се рашириле, а ноздрве уздрхтале. Природно, госпођа А., која је Чехиња, издвајала се, и, попут нас, просто штрчала. Као да смо посматрали тркачке коње у касу, прекрасне трениране животиње које су демонстрирале своју вештину, а њихова је била противљење. Морала сам себе да подсетим да је та усредсређеност на противљење у приличној мери допринела спасавању западне Европе од ислама. Мало нас има разлога да на томе захвали оним обичнијим и уочљивијим врлинама. а много више овом завереничком романтизму који сам гледала пред собом: а они сами дуговали су своје постојање баш њему. Само их је он спасао од Рима и варварских најезди, од Мађара и Венецијанаца, од Турака и Аустријанаца. Такав став, међутим, мора да је излуђивао власти које нису имале намеру да их униште већ да с њима сарађују, и није било никакво чудо што су се повремено и понашале као да заиста желе да их збришу са лица земље.

„Наведите ми“, рече мој муж неке конкретне ствари због којих се противите Југославији. „Београд“ ускликнуше господин и госпођа X. углас. „Ова земља је, рече господин X… фантастично сиромашна. Ви не можете ни да замислите колико је сиромашна већина сиромашних људи у нашем граду, и колико су сиромашни готово сви који живе изван града. Влада не чини ништа за нас, већ узима порез и троши га у Београду. Тамо подижу читаве квартове нових канцеларија и нема ниједног министарства које није смештено у правој палати. Зар је то праведно, када ми овде готово да немамо ни за хлеб? То је пре рата била права селендра“, рече госпођа X… обичан свињарски град[1]. Смешно је било и погледати га, поготово за неког ко је пре тога одлазио у Загреб. А сада га претварају у нешто попут Женеве, са јавним зградама од шест-седам спратова, а све то на наш рачун.“ „Али зар не сматра те да је то потребно?“ упита мој муж. Зато што је Србија пре рата имала такву престоницу, аустријско министарство спољних послова односило се према српским дипломатама као да су пољски радници који су се дрзнули да уду у господарску кућу са неким незамисливим предлозима.“ „Али Срби нису као ми“, рекла је госпођа X. неодређено. „Нису као ми, они немају такву традицију као ми у Сплиту. И како Београд икада може постати тако леп град као наш Сплит?“

Сплит између два рата (Фото: Музеј града Сплита)

„Ја гледам на проблем с мало другачијег становишта“, рече господин А…. „јер сам дуго био у Америци. Не запрепашћује ме толико чињеница да се Далмацијом влада из Београда, јер сам много година живео у Милвокију и тамо су ствари ишле добро, мада се управљало у Вашингтону, који је много даље од Милвокија него што је Београд од Сплита. А био сам и у Вашингтону, који је фини град, и знам да је потребно да влада велике земље има импресивне зграде. Моја примедба Београду састоји се у томе да лоше влада. Знам да и у америчкој политици има корупције и злоупотребе положаја, али ви не можете ни да појмите како је то овде. Поента није у томе што новац одлази у Београд, већ шта се тамо с њим догађа. Завршава у приватним џеповима на најгори могући начин. Има велики број људи у Београду који су се тако обогатили. И то је једина делатност у којој су ефикасни. Не можете ни да замислите колико је власт аљкава.“

„Значи, стање је горе него под Аустријанцима?“ упита мој муж. Сви га запрепаштено погледаше. „Ни случајно“, рече господин А. „Аустријанци су увек били ефикасни . Они су били убице. Погледајте шта су овде урадили са железницом!“ Узвикивали су љутито и са негодовањем. „Замислите само“, рече господин X… „пруга је престајала недалеко од Сплита, за сваки случај, да никад не бисмо постали лука. Могли смо да идемо у Аустрију само преко Будимпеште“, рече госпођа X. „За то су, наравно, криви Мађари“, рече господин А. „Али Аустрија је то допустила“, рече господин X. „Допустила!“ ускликну госпођа А., Чехиња. „Наведите ми један пример где они који говоре немачки нису ликовали понижавајући Словене. А у вашој земљи има људи“, рече она обраћајући се нама, који сажаљевају немачку мањину у Чехословачкој. Има особа које су толико милосрдне да би скупљале и добровољне прилоге за исхрану беба алигатора.“ Али мој муж није одустајао. Значи ви сматрате да су Аустријанци били ефикасни.

Српска војска пред сплитском тврђавом Грипе

„У чему? Само у убијању? У томе сигурно“, рече господин А… „али су у вођењу свакодневних послова били далеко ефикаснији него наша данашња влада. Узмите, на пример, случај моје породице. Неколико њених чланова су професори универзитета. Они старији, који су пензионисани у доба Аустрије, нису имали никаквих проблема да добију пензију. Добијали су плату, потом су отишли у пензију, испунили су одређене формуларе и добијали одређени износ. Сасвим једноставно. Али сада је потпуни хаос. Мој стриц, професор математике, отишао је у пензију пре више месеци. Обавио је све потребне формалности, али још није добио ни пару. Документа из Београда још нису стигла и једини разлог је аљкавост.  И у мом послу је ситуација иста“, рече господин X. Ја сам адвокат, и то је наш породични позив, а неки од мојих старијих рођака су судије. Ситуација је иста са пензијама, састанцима, чак и датумима суђења, са свим што долази из Београда. Развлачење и аљкавост. А ми у Сплиту на то нисмо навикнути, јер ми овде обављамо наше послове можда једноставно, али свакако са стилом.“ „Да“, рече госпођа А…,„када би пустили нас Сплићане да обављамо своје послове сами, то би било довољно.“

,,Али има послова који су свакако ваши, али које ипак не можете обављати сами“, рече мој муж. ,,Нисте могли сами да се решите Аустрије, и не можете сами да се браните ако она пожели да се врати, или ако, рецимо, Италија пожели да поново заузме ове крајеве.“ Они га погледаше забринутим, светлим очима и рекоше: „..Наравно, наравно.“ ,,И мада нешто новца у Београду завршава у приватним џеповима, што се неизбежно догађа у свакој новој држави“, рече мој муж, ,,прилично одлази и на сасвим легитимне ствари. Ту су, уосталом и Македонија и Стара Србија. Тамо још нисам био, али ми моја жена каже да су направљене револуционарне промене у односу на време када су тамо владали Турци, да је својим очима видела стотине миља нових, добрих војних путева, читава подручја на којима су исушене мочваре и искорењена маларија, и много школа и болница. Све то кошта.“ ,,Да, тамо није било ничег“, рече господин А. нимало одушевљено. ,,Они су готово потпуни варвари“, рече госпођа X., набирајући нос. ,,Јесте ли икад били тамо?“ упита мој муж. Они одречно одмахнуше главама. Пут од Сплита до Старе Србије траје два дана и врло је пријатан, а до срца Македоније само три дана. ,,Нама није лако да идемо на таква места“, рече госпођа X. ,,Ми овде у Сплиту имамо извесну традицију, тамо се не бисмо осећали пријатно.“

Дама Ребека Вест – Dame Cicely Isabel Fairfield, познатија под псеудонимом Ребека Вест (Фото: Википедија)

Када смо се вратили у собу, мој муж рече: ,,То је врло тужно. Толики мушкарци и жене живели су и умрли за идеју Југославије, земље Јужних Словена; а ови врло пријатни људи незадовољно гунђају зато што је она направљена. Колико могу да видим, ма како Београд био лош, они му и не дозвољавају да покаже и неку своју добру страну. Ови људи су рођени побуњеници и очигледно врло добро обучени. И при самом помену неке власти, они почну да вичу као да су видели змију отровницу. и одмах грабе штап да је убију, а при том нису нимало ћудљиви. То је штета, јер се може догодити и да се сусретну са влашћу која, за разлику од осталих, није змија отровница.“

Осим тога, не могу да замислим како би се ови људи могли уклопити у било коју савремену државу. Они су у суштини деца слободних градова. Јер сви ти градови, чак и када су били експлоатисани и тлачени од неке спољне силе, имали су повеље које су им давале велику унутрашњу слободу. Под мађарском круном уживали су исту слободу, попут државе у држави, какву је Лондон имао под Хенријем I. Венеција је непрекидно угрожавала њихова права, али су они већину тих права успели да одбране. Морали су да дају људе у венецијанску војску, њихова трговина уништена је ограничењима која су им наметали споља; али су на неки начин увек били и остали господари у својој сопственој кући. Они заиста не могу да прихвате централну власт осим као зло: и када су се решили Аустрије у њиховим главама се вероватно зачела детињаста идеја да су се заувек ослободили и централне власти, и да ће се вратити у средњовековне услове. Авај! Авај!

Ребека Вест, Црно јагње и сиви соко, Mono&Manana, 2001. стр. 783-785.

Приредио: Мирослав Здравковић

Напомена

[1] Сада увозимо свиње из Хрватске, па би њихове градове могли назвати свињарским – примедба МЗ.

Прочитајте још



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , ,

Оставите коментар