Јован Б. Душанић: Ера доминације Азије

Објављујемо последњи извод из књиге проф. др Јована Душанића „Економско трокњижје, књига прва: Економија постмодерне и неолиберализам“

Кина поново постаје најмоћнија држава у свету, како је то и била у релативно дугом периоду људске историје

Када сам непосредно по избијању глобалне кризе писао о њој, нагласио сам да је актуелна светска криза много озбиљнија него што се на први поглед чини, те да она није само економска него и дубока криза морала и духовности, па се и излаз из ње не налази само (можда чак и не превасходно) на страни економије.

Живимо у времену у којем је врховни бог новац, а главни храмови берзе. Човек је преокупиран мислима о томе како да дође до новца који би потрошио на ствари које се нуде у великом изобиљу, а које би он желео да поседује. Међуљудски односи покушавају да се редукују на тржишне, а људима се намеће конзумеризам, хедонизам и егоизам. Све се своди на борбу за робе и тржишта, а не за идеје и убеђења. Долази до радикалне индивидуализације када човек размишља само о себи мислећи да је све у његовим рукама и да је сам „ковач сопствене среће“. Редукован на конзумента човек постаје зомби без сопственог погледа на свет и он више није субјект него објект друштвених процеса, без иницијативе и снаге да се бори за другачије друштво и не мисли о друштвеним променама.

Губи се било каква социјална кохезија у друштву и појединац више не размишља у оквиру заједничке добробити и није спреман да се жртвује за друге. Постајемо све више равнодушни према патњама других и свега што се не тиче нашег личног материјалног интереса и животног стандарда. Људи се третирају као атомизоване себичне индивидуе који нису везане ни за какву заједницу.

Словеначки филозоф и социолог Рената Салецл, поводом превода на српски језик њене књиге Тиранија избора, у интервјуу за лист Политика (19.08.2014), између осталог, каже: „Наша преокупација су индивидуалне промене, не друштвене. Та идеологија је идеална за пасивност људи. Кад мислимо само на себе, кад се идентификујемо са слободом избора, појачава се самокритика, појачава се тескоба и постајемо окупирани питањем да ли смо направили праве изборе, да ли смо довољно или премало урадили. Бавимо се само собом, више не видимо друштвене промене. Постајући све више пасивни, постајемо идеалан субјект у том друштву, јер је идеологији капитализма потребан човек који је тескобан и који не критикује друштво и капитализам као такав, човек који чак и не размишља о друштвеним изборима и о друштвеној критици“.

Систем у којем је све на продају, који од човека упорно покушава да направи робу, у којем привреда не служи људима, већ људи њој, у којем економија контролише друштво, а не друштво економију, пре или касније мора доживети крах. Поједини аутори (Карл Полањи у књизи Велика трансформација) сматрају да је фашизам директан и нужан производ либералног капитализма. Такав систем организације друштва, у којем је све на продају, где су профит, капитал и тржиште циљеви сами за себе, човека са свим његовим дотадашњим функцијама, и тачно одређеним местом у друштву, своди на рад као робу. Човек се немилосрдно и брутално измешта из дотадашњег положаја који му је пружао самопоштовање, сигурност и социјални статус. Осећај велике неправде која влада у свету, као и личне одбачености и понижености, где се радна снага третира као и други производни инпути (било какав репроматеријал) и одсуство сигурности, тј. хронични страх од неизвесности, утицали су на психичку нестабилност људи. То је директно гурнуло масе у наручје фашизма.

Јован Б. Душанић (Фото: Архива аутора)

Поред тога, и класична социолошка истраживања показала су да људи, код којих у дужем периоду пада животни стандард, који се осећају економски незаштићени и понижени и где неједнакост у друштву добија огромне размере, почињу да траже вођу који ће улити веру да им може обезбедити сигурнији статус и гарантовати већу праведност у друштву. Подсетимо се да је Хитлер (демократским путем) дошао на власт (изабран је само неколико недеља пре Рузвелта) под максимом: „Главна мисија нашег покрета састоји се у томе да пружи изгубљеним и узнемиреним масама нову тврду веру; веру која их неће напуштати и у те дане хаоса; веру коју ће они пригрлити и која ће омогућити да њихова уморна срца нађу мир“.

Очигледно да је у судару са стварношћу савремени неолиберализам доживео крах, као што је то било и са либерализмом тридесетих година прошлог столећа. После краха либерализма, у традиционалном годишњем обраћању Конгресу 1935. године, амерички председник Рузвелт истакао је да се главни узрок Велике депресије налази управо у прекомерним тржишним слободама. Он је тада истакао да „Американци треба да одустану од идеје похлепног згртања богатства које доводи до неправедне расподеле. Сиромашни људи не могу бити слободни, а социјална правда мора да буде реални циљ а не утопијски идеал. Због тога, главни задатак државе јесте да искористи власт како би се расподелила средстава тако да се искорени сиромаштво и глад, и обезбеди стабилан извор средстава који ће гарантовати адекватне услове за живот грађана“.

Неолиберализам – неуспешан, а моћан

Говорећи о својој књизи (The Strange Non-Death of Neoliberalism) британски социолог Колин Крауч, на питање новинара (Der Freitag) да ли се може рећи да је ипак неолиберализам успешан, одговара: „То је оно перфидно: нити је био, нити ће икада бити успешан. Али неолиберализам је моћан, то је истина. Две ствари су му помогле да постане популаран. Прво, као и марксизам, представља врсту упутства за употребу, које није само лако за читање већ се чини и да се може лако применити. Постоји само неколико основних претпоставки и ако их се неко придржава, може обликовати стварност онако како њему одговара. Неолиберализам је једностран и ни у ком случају модеран. Али далеко важнија је једна друга ствар, да неолиберална политика осликава интересе богатих, тј. моћних. Неолиберализам једноставно говори оно што они желе да чују. А они желе да чују да ће њихови порези бити нижи, да радницима није потребна заштита нити праведније плате. Они желе да чују да разградња социјалне државе генерише раст. Да неолиберализам не говори оно што моћни желе да чују, сигуран сам да нико не би давао ни пет пара за мишљења таквих економиста. У питању су моћ и интереси, а не успех“.

Велико је питање да ли је крах неолиберализма и крај идеје о саморегулишућем laissez-faire тржишту и да се друштво у будућности неће поново суочити са неком новом инкарнацијом либерализма. Светски познати пољски економиста Гжегож В. Колотко (у књизи: Куда идет мир – политическая зкономия будущего) сматра да би „човечанство продемонстрирало неопростиву наивност уколико би дозволило неолиберализму да се опорави од овог неуспеха и не би довело до његовог потпуног краха како се он више никада не би могао појавити. По логици тако би требало да буде, да ствар не стоји другачије због тога што неолиберализам, уз помоћ сервилних средстава масовних информација и дела академске јавности, не покушава да одговорност за сопствене грешке пребаци на државни интервенционизам окривљујући га за своје грехове.“ Међутим, либерална идеологија ће, пре или касније – у не тако далекој перспективи, доживети крах као што се то десило са комунистичком, крајем ХХ века.

Гжегож В. Колотко (Фото: РИА Новости)

Када је дошло до слома комунистичке идеологије, сматрало се да смо дошли до краја историје (Ф. Фукујама) и да је Запад, са својим системом вредности (у центру кога су индивидуалне слободе и права човека) извојевао дефинитивну победу над другим цивилизацијама и сви треба само да копирају западно искуство да би постигли успех.

Комунизам и либерализам су две идеологије поникле на Западу. Обе ове идеологије су, веома мудро, за своје основе узеле фундаменталне вредности које су великом броју људи привлачне. Код либерализма је то слобода, а код комунизма правичност. Проблем је у томе што су слобода и правичност фундаменталне вредности преузете из религије, а обе ове идеологије су настале на негирању и одбацивању религиозног погледа на свет. Због тога оне, пре или касније, морају доживети крах.

 * * *

На почетку овог текста написали смо да је у економски најразвијенијим земљама Запада створен нови модел економског устројства, који смо назвали економијом постмодерне и која је била предмет нашег досадашњег истраживања. Поред тога, тада сам истакли да криза из 2008 године, која се појавила у САД и затим проширила, на цео свет није коњуктурна, како тврде наши неолиберали. Ради се о озбиљнијој системској кризи, која означава почетак завршнице једног историјски значајног хегемонистичког циклуса САД, односно постепеног пада империје и ми присуствујемо глобалној прерасподели економске моћи која прелази од Запада ка Истоку, односно од САД ка Русији и Азији, поготово Кини.

Пораст декаденције

Историјски закони показују да империје падају не само због успона нових снажнијих сила него, пре свега, због пораста декаденције изнутра, па се оне урушавају саме од себе. О тенденцији и најкреативнијих цивилизација ка самоуништењу писао је Бертранд Расел у уводу своје књиге Историја западне филозофије. Оно што се догодило у златно доба Грчке, десило се поново у Италији у време ренесансе. Традиционална морална ограничења су нестала јер су у њима видела веза са сујеверјем. То је у људима ослободило енергију и стваралаштво, што је изнедрило велики број генија, али је анархија и издајство, до које неизбежно долази услед пада морала, ослабило италијанску нацију и они су, слично Грцима, потпали под власт народа који су много мање цивилизовани од њих, али са много јачом социјалном кохезијом.

Financial Times (18.08.2007) пише „питање Јесмо ли ми Рим? – задуго предмет националне очараности – данас је постало други начин да се упитамо: јесмо ли ми осуђени?“. Данијел Коен (у књизи: Homo economicus) сматра да аналогија са Римом Американце прогони и забрињава их. Он подсећа да је Comptroller of the Currency поставио (2007 године) питање овим речима: „Римска република пропала је из много разлога, а о неким од њих вредело би размислити: опадање моралних и политичких вредности, војна експанзија у туђе земље, буџетска неодговорност владе – да ли вас све ово подсећа на нешто? По мом мишљењу време је да из историје научимо лекцију и да предузмемо неопходне мере како бисмо обезбедили да САД буде прва сила која се одупрла зубу времена.“

То је, једним делом, и последица глобална економска криза која је, пре свега, криза западног (неолибералног) модела капитализма, али и различитог система вредности и погледа на свет између Истока и Запада. Када је (октобар 2015), на међународном Валдајском дискусионом клубу, Владимиру Путину постављено питање: „У чему је разлика између Русије и Запада”, одговор је био: „У основи нашег погледа на свет лежи представа о добру и злу, о вишим силама, о Божанском начелу, а у основи западног мишљења су – профит и прагматика”.

Владимир Путин на Валдајском дискусионом клубу

У исто време, многе азијске земље (прво Јапан, касније Јужна Кореја, Тајван, Хон Конг, Сингапур, а данас, пре свега, Кина) се веома успешно економски модернизују и развијају. Све ове земље при модернизацији својих привреда примењивале су такозвани азијски модел, кога карактеришу, пре свега: стратегија развоја заснована на извозно оријентисаној индустријској политици, изузетно висок ниво штедње и инвестирања, те поетапност и прагматичност у реформисању привреде.

Поред тога што су све источноазијске земље имале сличну стратегију економског развоја, брзом привредном успону погодовао је и њихов традиционални систем вредности чији се корени налазе у конфучијанству, а кога карактерише трудољубивост, штедљивост, правичност, спремност на жртвовање, а нарочито изражен колективизам и хијерархијска структура друштва где постоји приоритет општих над индивидуалним интересима. Конфучијанска филозофија размишља о дужностима, а не о правима.

Колективна свест о националном интересу и колективна спремност на жртвовање за његово остварење супротстављени су западном систему вредности у основу кога је премиса о неприкосновеним правима човека која не могу бити отуђена од појединца ни под којим условима, чак ни за остваривање било каквих виших општих интереса, на пример дугорочно одрживог високог привредног раста и животног стандарда, те социјалне стабилности.

Из приоритета општих над индивидуалним интересима проистиче и принцип компромиса (неопходан како би се достигли виши општи циљеви), толерантност према разним облицима друштвеног уређења, уважавање алтернатива, схватање да за опстанак и општи напредак (нације, цивилизације) не треба робовати било којим идеолошким измима. Поред тога, све ове земље карактерише сличан традиционални систем вредности и приметно одсуство демократије, како се она схвата на Западу.

Успон и пад великих сила

Пол Кенеди (у књизи: Успон и пад великих сила) пише: „Од свих цивилизација предмодерних времена, ниједна се није чинила напреднијом, ниједна се није осећала надмоћнијом него она у Кини. Њено огромно становништво од 100–130 милиона људи, у поређењу са 50–55 милиона Европљана у XV веку; њена изузетна култура; њене изванредно плодне и наводњаване равнице, од XI века повезане сјајним системом канала; и њена уједињена, хијерархизована администрација којом је управљала добро образована конфучијанска бирократија давали су кинеском друштву кохеренцију и префињеност које су изазивале завист страних посматрача… За читаоце васпитане да поштују ‘западну‘ науку, најупечатљивија црта кинеске цивилизације мора да је њена технолошка зрелост. Огромне библиотеке постојале су од давнина… У складу са конфучијанским кодексом, само ратовање је делатност за осуду, и оружане снаге су нужно оформљене само из страха од варварских напада или унутрашњих побуна. Мандаринска несклоност војсци била је праћена сумњом према трговцу. Акумулација приватног капитала, пракса да се купује јефтино и продаје скупо, разметљивост новопечених богаташа вређали су елитне, школоване бирократе скоро исто онолико колико су они побуђивали огорчење напаћених маса… Несклоност трговини и приватном капиталу није била у сукобу са поменутим огромним техничким достигнућима.“

Пекинг (Извор: Печат)

Моћ Кине нагло опада после Опијумских ратова, у којима је Велика Британија, (којој се касније придружила и Француска) војно напала и победила Кину због тога што је 1839. године забранила употребу опијума које су западне силе кријумчариле на њену територију.

Овај азијски модел економског устројства омогућио је да Кина већ неколико деценија (тачније од краја 70-их година XX века) бележи импресиван раст БДП, који износи просечно око 10% годишње. Захваљујући томе, како то показују истраживања Светске банке (Подаци о сиромаштву, објављени као прилог документу: Показатељи светског развоја за 2008. годину), у Кини је у периоду од 1981. до 2005. године смањена стопа сиромаштва са 84% на 16%, односно изнад црте сиромаштва издигло се, у том периоду (за само четврт века) више од 600 милиона Кинеза, a што је више од броја становника Европе, ако се изузме Русија.

У студији The World in 2050, коју је 2011. године урадио Pricewaterhouse Coopers – PwC, констатује се да земље БРИК-а (Бразил, Русија, Индија, Кина) доприносе 1/4 светског производа, а крајем ове деценије предвиђа се да ће он достићи 1/3 светског БДП. Кина ће од САД преузети лидерску позицију у светској економији око 2020. године. Предвиђа се да ће 2050. године БДП земаља такозване Велике развијајуће седморке, а коју чине земље БРИК-а – Бразил, Русија, Индија, Кина, затим Мексико, Индонезија и Турска, бити за 1/4 већи него БДП групе седам садашњих економских развијенијих земаља, такозване Г7 (САД, Јапан, Немачка, В. Британија, Француска, Канада и Италија).

Уместо садашње три водеће земље – САД, Кина и Јапан – 2050. године ћемо имати други састав и распоред – Кина, Индија и САД. У групи првих десет земаља више неће бити Француска и Италија, а појавиће се Мексико и Индонезија, док ће Немачка и В. Британија (сада на петом и седмом) заузимати последња два (девето и десето) место. Од четвртог до шестог места 2050. године заузимаће Бразил, Јапан и Русија.

Редослед земаља по величини БДП-а по паритету куповне моћи у 2009. и процена за 2050. годину (у милијардама долара)

БДП према паритету куповне моћи (пкм)
Редослед 2009. године Држава БДП Редослед 2050. године Држава БДП (процена)
1. САД 14256 1. Кина 59475
2. Кина 8888 2. Индија 43180
3. Јапан 4138 3. САД 37876
4. Индија 3752 4. Бразил 9762
5 Немачка 2984 5 Јапан 7664
6. Русија 2687 6. Русија 7559
7. Велика Британија 2257 7. Мексико 6682
8. Француска 2172 8. Индонезија 6205
9. Бразил 2020 9. Немачка 5707
10. Италија 1922 10. Велика Британија 5628
11. Мексико 1540 11. Француска 5344
12. Шпанија 1496 12. Турска 5298
13. Јужна Кореја 1324 13. Нигерија 4530
14. Канада 1280 14. Вијетнам 3939
15. Турска 1040 15. Италија 3798
16. Индонезија 967 16. Канада 3322
17. Аустралија 858 17. Јужна Кореја 3258
18. Саудијска Арабија 595 18. Шпанија 3195
19. Аргентина 586 19. Саудијска Арабија 3039
20. Јужна Африка 508 20. Аргентина 2549

Source: World Bank estimates for 2009, PwC model estimates for 2050

Тако Кина поново постаје најмоћнија држава у свету, како је то и била у релативно дугом периоду људске историје. Подсетимо се да је Кина 1820. године (пре Опијумских ратова када су западне земље, предвођене В. Британијом, покориле Кину) учествовала у светском БДП са 32,4%, Европа са 26,6%, а САД са 1,8%. (Видети: Dambisa Moya, How the West Was Lost, 2011)

Међутим, у то време економски моћна Кина била је војно инфериорна у односу на западноевропске земље и после Опијумских ратова (почевши од Првог опијумског рата 1840. године) она је војно поражена, претрпела велика унижења од победничких западних земаља и економски је била уништена. У таквом стању остаће релативно дуго и тек крајем ХХ века долази до економског препорода Кине.

Како истиче професор Универзитета у Пекингу Лин Ифу (у књизи: Demystifying the Chinese Economy) кинески интелектуалци, који су били под снажним утицајем конфучијанства, сматрали су својом дужношћу да препороде свој народ и стрпљивим радом кроз неколико поколења борили су се да то остваре. Резултати те борбе су видљиви неколико последњих деценија.

Очигледно да је ова древна цивилизација успела, и поред више од два века великих унижења којима је била изложена, да остане верна својој традицији али и да извуче поуке из тешког пораза кога је доживела средином ХIХ века. Кина и даље има традиционално добро образовану и хијерархизовану администрацију, свесну своје одговорности и потребе рада за опште добро сопственог народа. У исто време, и даље у складу са својом традицијом, према другима нема освајачке и експанзионистичке амбиције, али много већу пажњу поклањају јачању сопствених оружаних снага, како не би (без обзира на снажну економију) доживели поново неки нови „опијумски рат“.

Управо је ових година Кина (види наредни графикон) преузела лидерску позицију од САД, посматрајући величину БДП исказаног по паритету куповне моћи. Као што се из графикона види криве удела Кине у светском БДП расте, а САД и ЕУ опада, те је по том показатељу Кина прво претекла САД, а неколико година после и ЕУ.

Импресиван дугорочно стабилан економски раст Кине траје већ четири деценије. На Западу је то у почетку игнорисано и третирано као ексцесна и привремена појава која ће бити брзо заборављена. Када се то није десило онда су довођени у сумњу кинески званични подаци о економском расту. Тврдило се да су кинеска држава манипулише статистичким подацима у циљу јефтине пропаганде. После масовног кинеског извоз који је убрзо уследио и све већа количине роба произведених у Кини које су преплавила тржишта широм света, уследила су друга објашњења. Тврдило се да Кина није у стању да производи робу доброг квалитета и да је она само лоша копија робе која се производи на Западу. Говорило се да Кинези нису креативни и да никада неће моћи да угрозе Запад који ће увек бити лидер у новим технологијама. Тврдили су да је инвентивност Кинеза спутана чињеницом да живе у системима која се не одликују демократијом и људским слободама које постоје на Западу.

На све ове предрасуде и стереотипе које су деценијама стизали са Запада Кина се није освртала, није се ни хвалила успесима које постиже, него је стрпљиво ишла својим зацртаним путем развоја и ту јасну стратешку политику доследно спроводи и данас. За разлику од европских постсоцијалистичких земаља које су безрезервно прихватиле принцип do what we say, not what we do (ради то што ми говоримо, а не онако како ми радимо) које су им наметнуле водеће западне земље (на челу са САД) и међународне институције које оне контролишу, Кина је поступила другачије. Радила је управо оно што су то чиниле исте те земље и што им је помогло да се економски развију. Резултати су очигледни.

Упоредна анализа о расту реалног БДП које је урадило Статистичко одељење ОУН за период 1982-2012. године показује да је за 24 године (за Русију и Украјину 22 године) просечна годишња стопа раста износила у појединим земљама и регионима: Кина – 9,7%, Индија – 6,4%, Источна Азија – 3,8%, просечно у свету – 2,8%, САД – 2,5%, Западна Европа – 1,8%, Јапан – 1,3%, Источна Европа – (1,0%), Русија – 0,6%, а Украјина је имала негативну стопу раста, односно просечно годишње смањење БДП од 1,6%. Од свих источноевропских земаља једино је Пољска имала просечну годишњу стопу раста (2,9%,) која је била (истина незнатно) изнад светског просека.

Сва објашњења Запада, једно за другим, демантовала је стварност која је постала очигледна. Данас је „неинвентивна“ Кина постала лидер и у најновијим модерним технологијама. Наведимо само да она има најбржи компјутер на свету чије компоненте су 100% из домаће производње, да је кинески гигант Хуавеј (Huawei) светски лидер у развоју најсавременије телекомуникационе 5Г мреже, те да је Кина најдаље отишла у развоју вештачке интелигенције. Економску моћ Кине није могла више да се игнорише на Западу и њихова забринутост бива појачана чињеницом да се Кина не задовољава постигнутим, обзнањује своје стратешке програме и предузима конкретне мере да их претвори у стварност.

Убрзо по доласку на чело државе кинески председник Си Ђинпинг ће на састанку у Казахстану (2013) представити иницијативу „Појас и пут“ (Belt and Road – B&R), а две го-дине после (2015) одобриће стратешки државни програм „Направљено у Кини 2025“ (Made in China 2025). У стратешком програму „Направљено у Кини 2025“ Кина најављује своје лидерство у свим модерним технологијама (свемирској, вештачкој интелигенцији, роботици, информатици, медицини и фармацији…), те да ће у производњи домаће компоненте износити најмање 70%. Иницијативом „Појас и пут“ у коју Кина планира да уложи преко хиљаду милијарди долара у мрежу нових инфраструктурних пројеката копненим путем повезују Кину преко Азије и Евроазије са Блиским истоком и Европом.

Један појас, један пут (Илустрација: Петар Прудеровић)

Међутим, оно што Запад треба нарочито да брине јесте да су у последње четири деценије (две последње деценије претходног и две прве деценије овог века) стасала потпуно нова поколења на Западу и Истоку и која имају искуства дијаметрално различита од покољења који су живели пре њих. Нова поколења на Западу све више губе самопоуздање, а оно се код нових генерација на Истоку све више учвршћује, а сер Кенет Кларк је још у прошлом веку тврдио да недостатак самопоуздања, више од било чега другог, јесте оно што уништава цивилизације.

Управо пре 40 година, крајем 70-их и почетком 80-их година ХХ века, наступа ера неолиберализма на Западу, али и убрзани економски опоравак Кине. Све до 80-их година прошлог столећа у Европи и Северној Америци бележи се стални тренд повећања плата, скраћивања радног времена и побољшање система социјалне заштите. Нове генерације живеле су много боље од поколења њихових родитеља. Пре 40-ак година наступа прелом – дуже се остаје на радном месту, а плате запослених стагнирају, урушава се систем социјалне заштите. Дошло се до нетипичне ситуације за овај део света, да нове генерације сада живе лошије него што су живели њихови родитељи. Велика већина грађана Запада губи веру у боље сутра за себе и своју децу, има све мање поверење у систем и институције својих земаља, а њихово самопоуздање све је слабије.

Насупрот њима, у Кини последње четири деценије стасава ново поколење које из годину у годину живи све боље, уверено да ће тај тренд бити настављен и у будућности, политичку стабилност у којој живе доживљавају као датост, те осећа национални понос због економског успона и просперитета своје земље. Дубоко у својим сећањима потиснули су времена када је светом доминирао Запад, а њихов народ дуже од једног столећа трпео велика унижења, уверени да се то више никада неће поновити.

После два века доминације Запада, очигледно да човечанство ступа у еру доминације Азије. Тиме се и за Србију отвара нова (надајмо се боља) алтернатива. Да ли ћемо то знати да искористимо, зависи првенствено од нас самих. За почетак учинимо мали корак. Одбацимо лудачку кошуљу, у којој нас држе деценијама, и напустимо мантру да Европска унија нема алтернативу.

Извор: Печат

Фељтон је урађен по књизи проф. др Јована Б. Душанића ЕКОНОМСКО ТРОКЊИЖЈЕ, књига прва: Економија постмодерне и неолиберализам, издање ИП Филип Вишњић, Београд, 2020.

Опрема: Стање ствари

Шира верзија текста који је објављен у Печату 12. 3. 2021.

(Крај фељтона)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар