Алида Врачић и Тим Џуда: Врмџа, село у Србији које је одбило да умре

Можда се ради о изузетку, али када историчари и демографи буду проучавали  Врмџу можда ће установити да оно што се у њој дешава означава крај пропасти села у Србији и почетка нечег новог

Фото: Драгана Томић Пилиповић

Помените некоме „српско село“ и вероватно ће им прво пасти на памет старци и нестанак.

Али ако поменете име „Врмџа“, под условом да су чули за ово живописно село у југоисточној Србији, већа је вероватноћа да ћете добити другачију реакцију.

„Синергија“, „рурално-урбано“, „еко-село“ и „планинарење“ могли би бити међу одговорима.

До пре неколико година ништа није разликовало Врмџу, која се налази 230 километара југоисточно од Београда, од хиљаду других села у нестајању у Србији. Сада новинари крче стазу како би открили шта га чини другачијим.

Вешта промотивна кампања села обавештава посетиоце да су траг на Врмџу оставили и Римљани и Византинци и Османлије. Сеоска црква можда потиче из 13. века. Школа отворена 1851. године је најстарија у области.

Али данас се село претворило у рај за гурмане и планинаре и идеално место за рад на даљину. Некада рушевне куће се обнављају. Мештани вешто користе интернет да рекламирају органске производе и еко-туризам, чак и курсеве „лебдеће јоге“ на друштвеним мрежама.

Фото: Драгана Томић Пилиповић

Ковид-19 је нажалост одложио прошлогодишње планове да се покрене годишњи филмски фестивал посвећен документарцима о екологији и туризму. Али, пандемија није спречила телевизијску екипу која снима емисију о храни и култури да посети Врмџу – пронашли су толико материјала да су направили две епизоде уместо једне, као што је уобичајено.

Нешто се очито догађа у Врмџи.

Од урбаног до „рурбаног“

Можда се ради о изузетку, али када историчари и демографи буду проучавали  Врмџу можда ће установити да оно што се у њој дешава означава крај пропасти села у Србији и почетка нечег новог.

Ако то буде случај, неће бити случајност.

Селом доминирају драматичне, кршевите литице Латинског града. За оближњу планину Ртањ неки верују да је средиште ванземаљске активности; прозаичније веровање каже да је чај који ту расте афродизијак и да помаже код респираторних проблема.

Све ово прави сјајну причу за Врмџу, која је привукла доста пажње србијанских и иностраних медија. Али сама прича није довољна. Селу су потребни и појединци са визијом да убрзају корак промена.

Једна од ових покретача у Врмџи је и Драгана Томић Пилиповић. Ова 45-годишња Београђанка купила је овде некретнину 2010. године, обновила је и трајно се преселила у село 2015. са мужем и двоје деце.

Пре него што се преселила, била је шефица људских ресурса у Ерсте банци у Србији, а потом у једној фармацеутској фирми. Волела је посао, али је помислила: „Доста је. Било је превише захтевно, а такође сам одлучила да заснујем породицу“.

Уместо да настави да се пење уз корпоративну лествицу, запитала се да ли може да следи свој сан да живи „са мање новца, али испуњеније“.

Њен сан није био само да одгаја децу у прелепом месту, него и да примени знање и искуство стечено у управљању људским ресурсима како би „информисала, образовала и подржала одрживи развој и социјално одговорно предузетништво“ у својој новој средини.

Фото: Драгана Томић Пилиповић

Како би то урадила, најпре је основала НВО Центар за друштвено одговорно предузетништво (ЦДОП), а потом Рурал Хуб у Врмџи. ЦДОП тежи да „оснажи сеоске средине путем друштвене привреде и предузетништва“, нарочито подршком предузетницама.

Рурал Хуб је простор у кући Томић Пилиповић који служи за организовање догађаја, дискусије, предавања и студијска путовања.

Овде је она створила простор где може да направи синергију која „активно спаја рурално и урбано знање“ – одатле термин „рурбано“, који се обично односи на доношење руралног знања у урбана подручја. У Врмџи, Томић Пилиповић је окренула ову идеју наглавце. Али није то учинила сама.

Када је купила кућу, дошла је са групом пријатеља и истомишљеника који су такође хтели, ако не да се трајно преселе на село, барем да направе упориште где могу да проводе време и где могу да се преселе ако икад пожеле.

Колико год била лепа, Врмџа се у недавној прошлости уклапала у слику умирућег српског села. Имала је 1.593 становника 1948. године, а до 2011. било их је мање од 500.

Када су неочекивано почеле да стижу придошлице из Београда, Ниша, Зрењанина, па чак и из иностранства, мештани су у почетку били неповерљиви, прича Томић Пилиповић.

„Мислили су да нешто сигурно није у реду кад неко хоће да дође из Београда у најсиромашнији део Србије!“, присећа се она.

Од 2010. године придошлице су купиле око 45 некретнина од укупних 155. Око 30 „нових“ људи живи у Врмџи целе године, а остали долазе и одлазе. Али након ширења ковида-19 још више их се трајно преселило или проводи више времена овде. Неколико мештана који су се раније преселили у иностранство, нарочито у Француску, такође се вратило минулих година.

Становништво Врмџе можда још увек не расте, али анегдотални докази сугеришу да се макар престало смањивати, што је више него што се може рећи за већину села у Србији.

Међу онима који су се потпуно преселили у село 2020. године је Силвана Хаџић, консултанткиња у сектору информатичких технологија која је започела сопствени посао. Њен муж ради за велику амерички компанију у Београду.

Када је избила епидемија ковида-19, речено му је да ради од куће. То им је дало слободу да обоје раде из Врмџе.

„То је сада тренд“, каже она. „Многи купују куће широм Србије“.

Фото: Драгана Томић Пилиповић

Томић Пилиповић је 2015. написала књигу о Врмџи као „примеру руралног развоја и економског оснаживања“ села у Србији. Ставила је село у глобални контекст „еко-села“, која се описују као насеља „чији становници желе да живе у хармонији са природом“.

Књига садржи поглавља о органској производњи хране, еколошком туризму и тако даље. Да је писана данас, изгледала би веома другачије. Ковид је донео рад на даљину и то је из корена изменило потенцијал руралних подручја у Србији, као и другде.

Када је Томић Пилиповић саградила кућу 2013. године морала је да годину дана чека на увођење интернета. Данас, експанзија брзог, широкопојасног интернета, онлајн куповина и боља инфраструктура чине опоравак села у Србији могућим, више него што је био само неколико година раније.

Ова побољшања су учинила да „рурбани“ живот постане могућ. Кроз овај концепт, објашњава она, Хуб се активно градио и спајао рурално и урбано знање на одржив начин.

То значи да, како су придошлице научиле од мештана како да се прилагоде сеоском животу, тако је и њихово присуство омогућило да идеје, знање и прилике крену у другом правцу, доносећи нови новац у село стварањем радних места.

У Рурал Хуб-у су настале нове, локалне робне марке како би рекламирале производе и развијале локални туризам на начине који су раније сматрани немогућим.

Мештани су посећивали семинаре о финансијском менаџменту и учили како да промовишу производе на друштвеним медијима.

Хуб такође координише мрежу за обуку тако што повезује професионалке у Србији са женама у Врмџи и другде, док жене из Врмџе такође деле своја искуства са другима.

Ствар визије

Нови људи долазе са новим идејама. Силвана Хаџић, на пример, је страствена планинарка.

„Када сам дошла у Врмџу, видела сам места за пењање свуда около… Рекла сам ’вау!’“ каже она.

Ипак, требало јој је пет година да убеди друге да дођу.

„Постоји огроман број стаза а нико није долазио!“ рекла је.

На крају је убедила свог учитеља планинарења са Факултета спорта и физичког васпитања у Нишу да дође. Он је почео да ради на локалним планинским стазама.

Фото: Силвана Хаџић

Данас их има више од 100, а и друге су у плану. Хаџић каже да је идеја да Врмџа постане најбоље одредиште за планинаре у Србији, са највише стаза.

У последње три године село је угостило планинарски фестивал; 2020. је било домаћин националног такмичења у планинарењу, на ком су учествовали неки од најбољих пењача у Србији.

Пењачи сада чине значајан део међу 8.000 пријављених посетилаца који су били у селу током прошле године, од којих је велики број узео локални смештај, јео у локалним местима и куповао храну и рукотворине да понесу кући.

Оно што је променило ситуацију за Врмџу било је подударање интереса мештана и придошлица, где су претходни разумели како да се прилагоде да би искористили нову прилику.

Према речима Хаџић, бивши председник месне заједнице Славиша Крстић играо је кључну улогу; не само да је имао визију, него је „умео да испромовише село“, у почетку на основу онога чиме су се придошлице бавиле.

„Да нисмо дошли, он не би могао да направи ту причу, тако да је била синергија“, каже она.

Крстић је испричао за BBC 2020. године да је још 2006. предложио нови развојни концепт за село. Идеја је била да створе боље услове који ће привући нове становнике, а они би промовисали село као место здравог живота и тако га поставили на мапу.

У прошлости су туристи долазили само у оближњу Сокобању, али сада је регионална понуда доста богатија, што је довело до отварања нових хотела и ресторана.

Фото: Силвана Хаџић

Мештани су открили да су посетиоци не само вољни да дођу у Врмџу, него да плате људима за рад и оно што производе. Изворним мештанима је то био „најшокантнији аспект учења и промене јер је овде, нарочито женама, било нормално да праве ручак за 10, 15 или 20 људи. Када се гради или ради у пољу, толико има оних које треба нахранити“, каже она.

Тако су, додаје, посетиоци почели да цене оно што су мештани радили као део сеоског живота, и били су вољни да то плате.

„То је био преломни тренутак“, наглашава Хаџић.

Када су жене из Врмџе то разумеле, каже она, њихове породице су их следиле, превазилазећи свој традиционални отпор променама.

Променом имиџа Врмџе „показали смо да је далеко од тога да је досадно живети на селу, може бити занимљиво и иновативно“, каже Хаџић.

Због недавних догађаја, локална омладина – и они рођени у иностранству, али са коренима у Врмџи – постали су више заинтересовани да ту живе и раде.

„Веома сам срећна“, каже она.

„Мислим да је то оно што нам доноси 21. век – да можемо да направимо истинску комбинацију урбаног и руралног одрживом“.

Број људи који су учествовали у овој трансформацији можда је мали, али резултат је јасан: одумирање села у Србији није неизбежно, малена Врмџа је то показала. Али, Хаџић додаје, „морате имати људе који имају визију, и могу да прошире добар глас“.

Опрема: Стање ствари

(Данас, 17. 3. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

2 replies

  1. Аутори овог текста су двоје осведочених анти-српских пропагандиста.

    Тим Џуда је много отрова избљувао против Срба још од „опсаде Дубровника“, па преко Босне до НАТО бестијалног дивљања по Србији, а и касније.

    Ауторица је домаћа (БиХ) пропагандисткиња истренирана у САД и УК за НВО тип роварења у корист страних интереса.

    Сасвим је природно да је овај (бљутави) текст објављен у Danas-u, али ова по-ћириличена верзија одудара од духа сајта СтСт, ако не баш садржајем, али свакако извориштем.

    13
  2. @Don Quixote
    Хвала на информацији. Ја сам претходно приметио да је текст незграпан, пун израза непримерених српском језику, нпр „Према речима Хаџић“(?). Али оно што ме посебно брине, зашто су они написали релативно позитиван текст, са којм циљем? Да се не спрема неки порез који би ове „рурбане“ мало подшишао или им чак подкресао крила?

    13

Оставите коментар