Небојша Радић: Од краљице пољопривреде до цара стварности

Меган Маркл, Нерон и Калигула нису добри кандидати за трон Уједињеног Краљевства, па самим тим, ваљда, ни за упражњено место цара стварности

Принц Хари и Меган Маркл током контроверзног интервјуа са Опром Винфри (Фото: CBS)

Изградња дистопије

Канцеларија министра за човекову средину писала је краљици крајем прошле године да тражи дозволу поводом одредница у новом закону о пољопривреди. Те одреднице се дотичу пословних интереса краљевске породице и стога их мора одобрити краљица. Слично нам прети и када је у питању стварност. Спрема ли се устоличење цара за стварност?

Је л’? Па нисмо ми баш знали да је прерогатив краљице да одлучује о законима. Али ето, сад смо и то сазнали. То је, изгледа, једна застарела парламентарна процедура из 18. века која даје монарху, појединцу, који није биран вољом грађана, да буде консултован о питањима што се тичу круне и приватних интереса краљевске породице. Краљица је један од највећих земљопоседника у Британији и за своје имање у Сандрингему је (само) прошле године добила милион фунти државне помоћи, из буџета за пољопривреднике.

Реч-две о Сандрингему. То је велелепна кућа окружена са око осам хиљада хектара шума, њива и ливада у Норфоку, на истоку Енглеске. Кућа је изграђена у јакобинском стилу, украшена експонатима из читавог света (Зулу и друга афричка племена, на пример), чак и радовима шпанског сликара Гоје. Окружена је парковима и језерима, а околина је идеална за лов. Ту лове само домаћи, да се разумемо.

Краљица Елизабета током божићних свечаности у резиденцији (Фото: Дојче веле)

Краљевска породица овде проводи божићне празнике, а током остатка године доњи спрат са салонима, дневним собама и салом за ручавање, као и пропратне зграде и парк су отворени за посетиоце (20 фунти улаз). Ваш дописник живи не превише далеко од имања, па га је и посетио више пута. Део који је изазвао највише пажње је сала за ручавање. Сто је током читаве године постављен као што је био током последњег божићног ручка. У просторији је ливрејисани водич који објашњава и одговора на питања. Поред стола је примерак последњег менија. Писан је на француском, запажамо. Испред сваког тањира је неколико виљушака за различита јела и 3-4 чаше за различита пића. Дописнику се ту нешто учинило сумњивим, па је пришао ливрејисаном водичу – А зашто немају чашу за воду? Зар се у породици вода не пије, само вино? Ха-ха – насмејао се ливрејисани господин – добро питање.

Онда се испрсио па објаснио да иза сваког члана породице, отприлике два корака даље, стоји њихов лични послужитељ с бокалом и чашом. Када члан породице жели да пије воду, тражи од свог послужитеља да им принесе чашу воде. Чашу не спуштају после на сто већ је враћају послужитељу. Занимљиво. То сигурно није због тога што се плаше да ће их неко од присутних отровати, је л’? Ха-ха, каже ливрејисани, није, наравно. А да јесте, ти би ми рекао – помислио је дописник, узвратио пластичним осмехом и пошао даље ка балској дворани с кожама лавова, зебри и антилопа по зидовима.

Дакле, ово је случај где краљица одобрава законе и води рачуна да се не косе с њеним приватним интересима. Има право вета. Па колико је таквих случајева било?
Одлични новинар Гардијана (да их једном и похвалимо) избројао је више од хиљаду таквих случајева у последњих седамдесетак година за власти Елизабете. Прошле године, на пример, радило се о следећим законима: будући односи с европском унијом (више пута), те закони о пољопривреди, о противпожарној регулативи, рибарењу, пензијама, вирусу корона, одржавању зграде парламента…

Гардијан: Како краљица Елизабета крије богатство

Но на сву срећу наша краљица је једна „симпатична“, „фина“ и „доброћудна“, „беневолентна“ владарка, тако да све ово сигурно и није неки проблем. Наравно, њена служба за односе с јавношћу је сјајна, супер професионална и агилна, тако да је јавни лик монарха чист ко суза. Елизабета, међутим, има 94 година. А историја нас учи да беневолентне (рецимо да је тако) самодршце наслеђују мање способна деца. Да разјаснимо, сутра ће уместо доброћудне бакице на престо доћи, на пример, Вилијам, а ако се њему и његовој породици шта деси, онда Хари, што значи да… што значи да ће се неомиљена, нецењена, агресивна и шићарџијка, Американка Меган Маркл дочепати престола и горепоменутих ингеренција. Меган или неки Ричард Трећи или Хенрик Осми ће се мешати у законе о пензијама и пољопривреди? Но то је судбина монархија, увек на престо седне неки Нерон или Калигула.

Министарство истине и цар стварности

Роман 1984. Џорџа Орвела

Истовремено, с друге стране баре, Њујорк тајмс пише да не може више да се толерише злоупотреба слободе говора, теорије завера, дезинформације и претње, тако да је најбоље да се оснује министарство истине и устоличи цар за стварност (Reality Tzar). Очигледна је криза стварности, па нам је потребан снажан ауторитет да се тиме позабави. Не, ово не каже ЦК КП СССР-а 1965, ово пише Њујорк тајмс пре неки дан и предлаже да се истина и стварност одређују декретом министарства и вољом цара. Па то звучи као одлична идеја. Како се само нисмо раније тога сетили? Значи, устанем ујутру и не морам да гледам кроз прозор да видим какво је време и треба ли ми кишобран. Погледам у паметни телефон (један телефон, један информативни сервис, један цар, једна истина…) и то је то. Исто тако за изборе, на пример. Цар ће ми рећи за кога да (не) гласам. Одлично, одлично. Али ко би могао тога да се прихвати? Кремљ? Кинеска комунистичка партија? Ајатолах Хамнеи из Ирана или виспрени Ким Џонг Ун? Не, за то треба неко с међународним педигреом у стварању и уобличавању јавног мњења. Њујорк тајмс? Па они би могли да буду цар за стварност, одлична идеја. Ево пар примера како то изгледа на делу.

Питер Дашак, члан тима Светске здравствене организације који је посетио Кину да би испитао везе лабораторије у Вухану с вирусом корона, каже да су Кинези отворено и колегијално сарађивали и да су допустили приступ најважнијим и најновијим подацима. Међутим, наш кандидат за цара стварности Њујорк тајмс чланак који се бавио овом посетом насловио је: Приликом посете тима СЗО, Кина је одбила да уступи важне информације. Текст који следи можете да замислите. На то је дотични Дашак реаговао на поруком на твитеру где каже: „Чуј, чуј! Провели смо месец дана у Кини и потрудили се затим да све у детаље објаснимо новинарима да бисмо сада били погрешно цитирани како би новине само потврдиле причу која је била написана још пре наше посете. Треба да вас је срамота!“ Но добро, деси се. Шта ћемо, свако може да погреши понекад. Да им дамо још једну шансу.

Чувени новинар Глен Гринволд (радио на објављивању Асанжових материјала) жали се на начин како су протести испред америчког парламента 6. јануара ове године пропраћени у медијима. Њујорк тајмс, примећује Гринволд, ствара хистеричну атмосферу и посвећује огроман простор, на пример, једној од пет жртава протеста. Дотични полицајац је ударен противпожарним апаратом у главу и потом је преминуо у болници. Кандидат за цара стварности опширно пише о овој жртви Трампових присталица, али ни речи о остале четири жртве. Можда због тога што су то Трампове присталице које су биле жртве насиља оне друге, „добре“ стране.

Трампове присталице окупљење испред зграде Капитола (Фото: Адел Еделман/АФП фото)

Дакле, кандидат за цара се није прославио. Но да нешто одмах разјаснимо. Под један, цара не бирамо ми консензусом, цар самог себе бира и намеће мачем, атомском бомбом и, уопште, силом, тако да је наше мишљење небитно. Под два, ако се чини, на основу ових примера, да кандидат за цара не ради добро свој посао, грдно се варамо. Он одлично ради свој посао. Формирање јавног мњења, стварности јесте његов посао. Формирање, уобличавање, искривљивање, претакање, моделирање стварности. Црна магија, алхемија – дестилација злата из угља? Прављење долара из нафте или директно из штампарске пресе? Па да, наравно!

Али ако имамо беневолентног цара, онда је све у реду, зар не? Некога попут Елизабете Друге, на пример. Теоретски, можда. Међутим, већ смо се на почетку овог текста договорили да Меган Маркл, Нерон и Калигула нису добри кандидати за трон Уједињеног Краљевства, па самим тим, ваљда, ни за упражњено место цара стварности.

Првак слободног говора

Истовремено, вратимо се на ову страну Атлантског океана, британска влада је одлучила да именује једног првака слободе говора на универзитетима. Дотична особа (првак-првакиња-прваче?) треба, наводно, да се супротстави култури поништавања која је већ узела маха, као и агресивном превредновању британске историје. Универзитет где послује ваш дописник постоји већ 812 година без потребе да му првак слободе говора одређује координате мишљења и говора. Зашто сад? Дотични првак ће, по дефиницији, радити за владу и спроводити интересе владајуће гарнитуре. А продају нам првака као заштитника слободе говора!

Као што видимо, то су две иницијативе, једна цара стварности а друга првака слободног говора, које неумитно извиру из једне те исте идеолошке и политичке матрице. Неће више цео свет да гледа наш Би-Би-Си и Си-Ен-Ен него су почели и они сами да праве неке телевизије, пишу поруке на твитеру, каче свашта по фејсу, размењују вотсап поруке… па не можемо да дозволимо ваљда да мисли ко шта хоће! Не можете, тако је. С обзиром на то да је цар го, не можете.

Ауторитативни начини владања и размишљања нису никаква новост. Пре би се могло рећи да су они норма којој човечанство успева да с времена на време умакне. Сократа су отровали кукутом, Ђордана Бруна спалили на ломачи, слободоумне слали у гулаг укључујући и Голи оток.

Орвел и Хаксли

Врли нови свет Олдоса Хакслија

У роману 1984 (1949) енглески писац Џорџ Орвел је дочарао своју визију дистопијске будућности. То је свет вечних ратова где владајући сталеж има сву моћ, а потлачени ништа. Министарство љубави прекраја, између осталог, прошлост, документе, успомене и сећања. Полиција мисли прогања оне који „не припадају“ јер имају другачије идеје. Пошто нема оригиналних идеја и мисли, људи и њихови поступци су лако предвидљиви. У употреби је новоговор, језик намерно ограничених могућности како не би могао да изрази комплексне ставове. Партија руководи друштвом захваљујући својој (зло)употреби језика, технологије, страха и изолације. Партија свакога прати преко свеприсутних монитора. Читава заједница упражњава дневни ритуал мржње у трајању од два минута – објекат мржње је становити Голдстин који је и измишљен у ту сврху. Незнање је врлина, лаж је истина и рат је мир.

Ово је, међутим, само једна од понуђених визија. Орвелов наставник француског на престижном Итон колеџу је био нико други до Олдос Хаксли, познат по роману Врли нови свет (1932). С обзиром на датум изласка из штампе, Орвел је млађи, али смо га овде ставили као првог из два разлога. Прво зато што је вероватно познатији, а друго, зато што је Хакслијева дистопијска визија у неку руку више песимистична (ако је то могуће!) и можда чак и више личи на стварност 21. века у западном, самопроглашеном демократском и слободном свету.

У Хакслијевом новом свету нема приватности, породице нити моногамије. Тоталитарна власт користи напредак технологије, биологије и психологије као средство да утиче на начин на који људска врста мисли и поступа. Срећа се остварује тако што свако добија оно што се жели. То јест свако жели то што добија. Сви треба да увек желе нове ствари јер је то добро за развој индустрије. Значи потрошња је кључно важна за развој заједнице. Срећа појединца и истина нису компатибилни, па пошто је срећа наш најузвишенији циљ… Људи су хемијски и биолошки манипулисани тако да се створи оптималан број појединаца са жељеним карактеристикама. Код Хакслија, удружени злочиначки подухват индустријског капитализма, фашизма, комунизма, психоанализе и псеудонаучних идеологија је окончао историју. Нема даље. По смрти, људи се претварају у ђубриво за расад. „Баш је лепо кад знаш да можеш да будеш од користи и после смрти“, поносан је један од ликова у роману. „Да помажеш биљкама да расту.“ Доста тога делује познато, зар не?

Њујорк тајмс: Стручњаци позивају Бајдена да именује „цара стварности“ за борбу против „дезинформација“

Истина и стварност. Министарство истине, цар стварности, првак слободног говора… нова глобалистичка идеологија која нам препоручује следеће теме: родне, расне, човекове средине и здравља. Обратите пажњу да су класне борбе сиромашних против богатих у овој новој машини за млевење воље непожељне. Исто као и припадност нацији, вери, култури или породици. Ако припадате било којој од ових категорија, онда „не припадате“ пожељној идеологији. А како је проблем непослушних с вишком оригиналних идеја решаван 1984. године, са оне стране стварности, можете видети код Орвела. И ту може само једна истина да превлада, каже „новинар“ из Њујорка. А зна се и чија је то истина, зар не?

Игра огледала и димних завеса

За крај, да видимо како то креирање јавног мњења и свести изгледа у пракси. Ево свежег примера. Памтимо још случај тровања руског шпијуна Сергеја Скрипаља и његове ћерке у Солсберију на југу Енглеске пре неколико година. На једној свечаној вечери у лондонском Ситију, банкарском центру света, тадашњи министар иностраних послова Борис Џонсон се похвалио како је читав случај Скрипаљ само игра огледалима и димним завесама. Заиста?

Наравно, задржаћемо се на самом почетку, на ономе што сви знају о случају из овог текста. Сергеј Скрипаљ је био радник унутрашњих послова и безбедносне службе Русије. Врбовао га је Пабло Милер, британски оперативац, и почео је да ради за Британце. Руси су га ухапсили и осудили на десетак година робије. После шест година он је размењен за колегу с друге стране и прешао је да живи у Енглеску. Дакле, Сергеј Скрипаљ никада није био нити је могао да буде руски већ је он само и једино британски шпијун. Да поновимо – Сергеј Скрипаљ је британски шпијун који је издао Русе. А баш је згодно кад све насловне стране свих новина света пренесу у наслову најобичнију али врло корисну и ефектну лаж о (још једном) руском шпијуну – па докле више ти Руси! Игра огледалима у облацима дима. Сад га има, сад га нема.

Јулија и Сергеј Скрипаљ (Извор: Политика)

У ремек-делу немачког и светског немог филма, Кабинету доктора Калигарија режисера Роберта Винеа (1920), атмосфера је претећа, анксиозна, главни лик је лудак и убица а модернистичка сценографија је укриво постављена. Зидови се обрушавају, стварају кањоне и теснаце којима прича, као река, протиче. Тако и ми као да протичемо кроз клисуре дистопијских визија Орвела, Хакслија и Винеа. А тамо доле нас чека море, читав океан можда, где с трозупцем у руци све машући змијоликим репом столује цар стварности.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 26. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар