Милован Данојлић: Главни цех пандемије, као и обично, платиће сиротиња

Маске су прекриле годинама нагомилаване ругобе, ишчезли су дебели алкохоличарски носеви, похлепне ноздрве, прождрљива уста – толико лепих жена, захваљујући разголићеном очном виду!

Милован Данојлић (Фото: Печат)

Послао ми брат исечке из „Новости“, фељтон о Шуваровој „Белој књизи“ из године 1983. Читам, тужно се осмехујући. Ето, чиме смо се замајавали: и власт, настојећи да одбрани пољуљане фотеље, и ми, са оно мало слободе осећања и мишљења што је, после вишегодишњег застрашивања и ућуткивања, у нама преживело. Стипе Шувар (1936–2004) је бдео над климавим наслеђем обоготвореног Вође, љуљало му се тло испод ногу. Тамо, где се надзиру речи, свака алузија је опасна.
Антологичари „Беле књиге“ су уврстили и једну моју незлобиву песмицу:

У време Грамага и Гранапа
Помоћу штапа и канапа,
Градисмо лепше, боље Сутра:
Изиђох пре него што ступих унутра;
Сад ме, ни помоћу компјутера
Нико у оно не утера.

Стипи је овде засметало оно „помоћу штапа и канапа“. Он је то разумео дословно, као да је социјализам грађен батинама и везивањем људи у конопце. У нашем језичком подручју значење израза је сасвим невино, упућује на примитивна техничка средства. Ко тражи ђавола наћи ће га и онамо где га нема.

Стипини сарадници су ископали и неки текст из „Омладинских новина“ где говорим о табу темама, о официрима за везу између стваралаца и државе. Све тачно, па и храбро, али ме, данас, не испуњава поносом. Поредак је био на издисају; било је више одважности и части у одбрани умирућег, него у насртању на њега. Кажу да Шувар није био националиста, што значи да се одрекао веома угодне олакшице у вођењу политике на брдовитом Балкану.

Стипе Шувар (Фото: Тачно.нет)

У мом тексту из „Омладинских“, унетом у „Белу књигу“, наиђох на једну једину реченицу коју бих и данас потписао: „Ја и иначе не марим много за политичаре, не волим их ни кад су на доброј страни, кад заступају убеђења која и сâм имам.“ Па кад сам овако осећао и мислио, шта ми је требало да се петљам? Политика нас вуче за нос, поставља нам замке које не умемо да избегнемо. И кад смо у праву, служимо се нижом врстом аргумената, отискујемо се линијом мањег отпора. И опет, има прилика кад немамо снаге да се уздржимо…
То сам знао у раној младости, у годинама кад је духовно насилништво режима било најјаче. Имао сам двадесет година, тек сам био положио Велику матуру, кад сам објавио ова два трапава стиха:

Сви су овде пре мене нешто хтели, некакве масе водили
А ја вам се обраћам да плачемо да бисмо се родили.

Гледао сам чисто и присебно у двадесетој, а у педесетој очињи вид ми се замутио, да бих у лето 1984. спаковао путну торбу и побегао у бели свет. Још сам у бекству.
Узгред речено, тон Шуварових квалификација, бирократски сув и одмерен, у суштини је пристојнији од речника којим се данас воде јавни спорови. Касније ће, поводом једне друге песме, предложити да ми се привремено онемогући објављивање, али то код издавача, чак ни у Загребу, није наишло на разумевање. Као добровољни изгнаник, дочекаћу обнову вишепартијског система, са крвавим растурањем заједничке државе, и духовним дивотама у којима данас уживамо.

***

Стипе Шувар је наступао у име тврдих идејних убеђења. За шта се боре ови данашњи који једни другима говоре да су лопови, мафијаши, страни шпијуни, гробари Савамале? Не, не жалим за старим добрим временима. Прислушкивали су ми телефонске разговоре, распитивали се код комшија ко ми долази кући, повремено су ме позивали на информативне разговоре, притом су се држали коректно. Готово пријатељски су ме опомињали да се не излажем ризику кривичног гоњења. То није отклонило страх убризган у крвоток током првих десетак година њихове владавине. Био сам храбар по цену савлађивања тога страха. Било је и смешних ситуација, луцкастих обрта. Једном, на Аеродрому у Сурчину, млади полицајац поче сумњичаво пиљити у пасош и упоређивати га са мојим лицем. „Тако, значи, то сте ви: сачекајте мало“, рече и одложи путну исправу у страну. Помислих: дакле, и то је дошло, више не могу путовати! Пошто пропусти неколико путника, окрете се мени: „Знате, ја сам у школи учио једну вашу песму.“

***

Откако носимо маске, људска лица, с којима се мимоилазим, веома су се пролепшала, управо зато што се од њих једино виде очи. А оне су, са ретким изузецима, огледалца онога што је у нама најневиније и најчистије. Маске су прекриле годинама нагомилаване ругобе, ишчезли су дебели алкохоличарски носеви, похлепне ноздрве, прождрљива уста, женске усне унакажене ботоксом, истурене браде, агресивне вилице, и оне окомите, оштре усекотине лево и десно од уста које наводе на помисао да се њихов носилац огледао у џелатској работи. Људска лица су се смирила и вратила у родну колевку. Бива да понека зеница опасно заискри, али се блесак, не нашавши пута до могућег циља, истог часа угаси. Разоружани смо, изједначени у муци живљења: ковид уравноправљује. Толико лепих жена, захваљујући разголићеном очном виду! Искуства са злом су заташкана, преко њих је навучена непробојна санитарна завеса. Остало је чуђење из првобитног сусрета са светом, оно што осетљива душа од њега очекује. Очи су пукотине кроз које се пробија оно што је у нама предодређено за сарадњу са живом околином, за пријaтељевање и предавање ближњима. Тако живахне, знатижељне, спремне за суочавање са лепотом, пуне поверења у оно што их на свету чека.

Пролазница са маском испред катедрале Нотр Дам, 26. 9. 2020. (Фото: Луис Џоли/АП Фото)

На откривеном лицу оне ређе долазе до изражаја. Замрачују их пратећа искуства утиснута у напете чељусти, бол скупљен око усана, животна поглавља уписана у боре, стиснуте усне сличне напуњеном револверу.

Ослобођене суседовања са злопамтећом околином, са истином свакидашњег претрајавања, оне као да су поврх маски, наједном освојиле слободу дечјег гледања. Подсећају нас да смо рођени за нешто друго, да бисмо могли бити нешто лепше и више, да је среће као што је нема. Од злих увида сачувао се, овде-онде, трачак беспомоћног лукавства, или стакласто мртвило помирења са „реалношћу“ као замагљен терет предат недужном носиоцу. Безнађе се рађа из физичког додиривања и закључивања; очи су поштеђене таквих веза, њихова предодређеност за лепоту изравна се сусреће са оним чему теже. Враћамо се у детињство увиђања и сазнавања. Сукоби и обрачуни уследиће касније, кад почне борба за власт, за богатство, или за голи опстанак, зависно од тога где се ко затекао. Очи траже љубав и наду; то што траже, то и нуде, али је општење једнострано, заустављено на пола пута, препуштено великој пустоши.

***

Уза сву збрку и пометњу коју је изазвала, и још је изазива, пандемија је разголитила многе односе и везе. Не верујемо властима, не верујемо лекарима, свуда тражимо скривену подвалу и лукаву замку. Акционари једне фармацеутске корпорације, која је пре пола године обећала спасоносну вакцину, одонда су, на Берзи, зарадили преко четири милијарде долара, а да вакцина још није произведена. Нешто се негде мути, или се стање накнадно злоупотребљава, ко ће га знати… Пропада привреда, расте инфлација, а ко ће од тога извући користи видеће се на крају.

Празне улице у Памплони, 24. 10. 2020. (Фото: Алваро Бариентос/АП фото)

Главни цех ће, као и обично платити сиротиња. И поред свега, не сумњам да ћемо се са овим чудом некако изборити. У томе ме крепи сећање на једно предвечерје од пре педесетак година. Пео сам се пешице, са Ибарске магистрале, узбрдицом која преко села Мораваца води према Божића кућама. Десно, иза високог друмског насипа, чух љутит мушки глас: „Ништа се, вала, човеку није отело, па нећеш ни ти!“ Земљани насип, обрастао густим жбуњем, убрзо се снизи, и спазих, под тремом штале, сељака који је покушавао да насади будак. Држалица се отимала, одбијала је да се углави у ушник, и сељак ју је, тихо псујући, тукао чекићем по засеченом крају. Наставих, не показујући да сам га чуо и видео. Не сумњам да је успео у свом науму, као што не сумњам ни да ћемо овом вирусу видети леђа.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 26. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: ,

Оставите коментар