Јован Б. Душанић: Разорни тријумф економског дарвинизма

У наредних неколико седмица објављујемо најинтересантније изводе из књиге проф. др Јована Душанића „Економско трокњижје, књига прва: Економија постмодерне и неолиберализам“

Како се неолиберализам, поред тога што је социјално неодговоран и морално неосетљив, показао и као економски неефикасан

У тражењу излаза из велике економске кризе са којом смо се суочили требало би поћи од основних узрока који су до кризе и довели и њих елиминисати. То значи, пре свега, да је неопходно напустити долар као светску резервну валуту и онемогућити емитовање светског новца без реалног покрића. Поред тога, неопходно је да дође до издувавања балона, те да се онемогући његово поновно надувавање како би уместо виртуелне имали економију реалних вредности. Због размера ове економске кризе, али и због отпора моћних (у првом реду, САД), који су до сада имали привилеговану позицију и које се не желе одрећи, нереално је очекивати да ће то бити урађено брзо и без већих отпора.

Шта ће заменити долар, остаје да се види. Неки предлажу повратак златном стандарду, неки стварању сасвим нове међународне наднационалне валуте (како је то предлагао Кејнз још у Бретон Вудсу 1944. године, указујући на опасност прихватања националне валуте САД за светску резервну валуту), а неки истовремено постојање неколико јаких регионалних валута (евро, рубља, јуан и слично).

Будућа економија мора да буде економија реалних вредности. До ње се мора доћи издувавањем огромног балона виртуелне економије, при чему ће добар део финансијских актива испарити. Потребно је отписати све лоше активе и избацити из биланса вредности које, у суштини, то и нису. То истовремено значи да ће многи остати са много мањим вредностима актива од оних с којима су рачунали да располажу. Колика је вредност њихових кућа којима су цене стрмоглаво пале, колика је вредност њихових финансијских портфеља када су се берзански индекси обрушили, колики су њихови пензиони рачуни чија су средства пензиони фондови пласирали на финансијска тржишта, болна су питања која себи многи постављају и покушавају да израчунају своје нагло осиромашење. Уз то, многи су остали и без посла, а осталим запосленим се смањују плате. Све то ће имати велике дугорочне импликације (и то не само економске).

Међутим, антикризне мере које су предузеле најразвијеније земље (пре свих САД, одакле се криза проширила на цео свет) своде се на огромно (неколико хиљада милијарди долара) упумпавање свежег новца, како би се спасле велике компаније, пре свега, из финансијског сектора, те смањење каматних стопа како би се подстакла потрошња. Пошто је актуелна криза проузрокована управо вишком новца, ниским каматним стопама и великом потрошњом, тешко да решење може да буде оно што је био извор проблема. Због тога ове мере, посматране са глобалног нивоа, изгледају нелогичне јер ће имати учинак сличан ономе који се постиже гашењем пожара бензином.

Извор: Печат

Огромне количине овако упумпаног новца по изузетно ниским каматним стопама не одлази на подстицање привредног раста, него, у потрази за високим профитима, улажу се у високоризичне хартије од вредности на финансијским тржиштима или усмеравају у кредитирање земаља у развоју. Краткорочно то, у првом случају, доводи до знатног раста берзанских индекса и поновног надувавања балона чак и у условима анемичног привредног раста, а у другом случају, до краткорочног привредног опоравка и раста вредности домаћих валута кредитираних земаља у развоју. Међутим, пре или касније, када се смањи упумпавање велике количине новца по изузетно ниским каматним стопама, може се очекивати пуцање балона и пад берзанских индекса, те нови талас финансијске кризе, с једне стране, и повлачење капитала из земаља у развоју, пада привредне активности, раста дефицита текућег биланса и новог таласа кризе, с друге.

Овим антикризним мерама надувавања балона поново добија огромне размере и само је питање времена када ће доћи до његовог пуцања и нове кризе која може бити много озбиљнија и разорнија од оне из претходне деценије. Ускоро се може показати да је економска криза из 2008. године била само једно озбиљније подрхтавање, пре разорног земљотреса који ће уздрмати светску привреду.

* * *

Актуелна светска економска криза, као и Велика депресија (тридесетих година прошлог века) настале су у САД, а касније су се прошириле на цео свет. Економска политика која је довела до Велике депресије, као и актуелне кризе, била је утемељена на веровању у апсолутну ефикасност невидљиве руке тржишта, односно саморегулишућег laissez-faire тржишта. Корени ових криза налазе се у тријумфу (нео)либералног капитализма, то јест економског дарвинизма као права јачег, моћнијег, егоистичнијег и похлепнијег на бази приватне својине. До обе кризе дошло је у тренутку када је прерасподела доходака и богатства у друштву достигла забрињавајуће размере, када је безобзирно жртвована добробит великог броја људи зарад просперитета мале групе најбогатијих.

На прелому векова (XIX у XX, односно XX у XXI) светском економијом, у теоријском смислу, владала је идеологија либерализма, односно неолиберализма. Као што је познато, либерализам инсистира на индивидуалним слободама и приватној својини. При томе, се залаже за радикално ограничавање улоге државе у привреди и њену улогу своди на обезбеђење закона и поретка укључујући заштиту приватне својине. Имајући у виду да је либерализам идеологија која се реализује у интересу моћних и богатих, тачније да је у функцији повећања материјалног богатства уског слоја друштва на рачун огромне масе становништва, логично је да се држава нашла на мети оштрих напада либерала јер се као главна препрека, у остварењу њихових интереса, појављује држава која треба да води рачуна о општим и националним интересима који се реализују у корист већине грађана.

После фијаска идеологије либерализма након Велике депресије, чинило се да ће дефинитивно доћи до напуштања илузије либералног капитализма, али је последња laissez-faire инкарнација – неолиберализам довео до актуелне светске кризе. Поготово се то чинило јер је по завршетку Другог светског рата (када се у економској теорији, али и пракси, наглашава потреба за активном улогом државе у привреди) наступио релативно дуг период динамичног раста светске привреде.

Либерализам и неолиберализам

Класични економски либерализам се теоријски заснива на радовима економиста – главних представника класичне политичке економије из XVIII и XIX века – Адама Смита (1723–1790), Дејвида Рикарда (1772–1823) и Џона Стјуарта Мила (1806–1873). Он је привржен принципима слободне трговине – отвореног тржишта (доктрина laissezfaire) као најбољем и најефикаснијем облику економске организације друштва, које су формулисали економисти неокласици у другој половини XIX и првој половини XX века, пре свих, Алфред Маршал (1842–1924) и Леон Валрас (1834–1910). Почетак владавине неолиберализам повезује се са доласком на власт Маргарет Тачер (крајем 1979. године) и Роналда Регана (почетком 1980. године) и економском политиком коју су спроводили у Великој Британији и САД.

Савремена верзија либерализма – неолиберализам заснива се на вредностима класичног либералног капитализма. И даље се верује у апсолутну ефикасност невидљиве руке тржишта, тј. саморегулишућег laissez-faire тржишта, пошто тобоже невидљива рука све поставља на своје место и доводи до тога да сваки појединац, водећи рачуна о својим интересима, истовремено доприноси благостању свих, односно убеђују нас како се алхемијом слободне трговине ђубре личног егоизма претвара у злато социјалне сигурности (нобеловац Џемс Тобин). Често се наводи тврдња Адама Смита како хлеб добијамо, не благодарећи доброти пекара, него захваљујући његовој жељи за зарадом, а наша ситост само је узгредан производ пекарове похлепе. Због тога човек који следи своје личне интересе, често на тај начин боље служи интересима друштва, него онај који свесно настоји да то чини. Тако се невероватном алхемијом ниски мотиви и лоше људске особине претварају у врлине и користе за постизање високих циљева и општег добра или, како пише Ј. Н. Харари (у књизи: Sapijens – kratka istorija ljudskog roda): „Оно што Смит каже јесте, заправо, да је похлепа добра, и да постајући богатији ја чиним добро свима, а не само себи. Егоизам је алтруизам.“

Неолиберализам полази од претпоставки да постоји слободна конкуренција, да економски субјекти располажу пуним информацијама, да су усредсређени на максимизирање сопствене корисности и да доносе рационалне одлуке. Међутим, економска реалност се битно разликује од оваквих, вештачки формулисаних претпоставки. Уместо слободне конкуренције у стварности, по правилу имамо олигополе, економски субјекти не располажу пуним информацијама и одлуке доносе, углавном, на бази непотпуних и асиметричних информација. Веома је поједностављена и далека од стварности и претпоставка по којој је човек искључиво усредсређен на максимизирање сопствене корисности и да увек доноси апсолутно рационалне одлуке. Међутим, човек није само рационално биће који се руководи искључиво егоистичним економским интересима, него у његовом понашању велику улогу играју и други мотиви као: љубав, вера, алтруизам, праведност, навике, обичаји и слично.

Проблем савремене економске науке лежи и у упорним настојањима да она од друштвене постане егзактна наука, то јест да буде постављена на истим принципима као и математика. Како тврди проф. Бранко Хорват (у књизи: Какву државу имамо и какву државу требамо) „економија је постала најматематизиранија наука после физике. Умјесто да се математика прилагођава за решавање економских проблема, много је једноставније економске претпоставке вештачки формулисати тако да омогућавају математичко решење“. Полазећи од вештачки формулисаних претпоставки (које у реалности не постоје) умногоме се поједностављује математичко моделирање и омогућава лакше доказивање унапред постављене хипотезе, који се проглашавају економским аксиомима које не смемо доводити у сумњу.

Поред многих заједничких одлика, разлика између класичног либерализма и неолиберализма огледа се у томе што је либерализам био идеологија националне буржоазије која је била донекле укорењена у сопственом народу, те није могла да буде потпуно индиферентна на социјалну заштиту сопственог народа. С друге стране, неолиберализам је идеологија транснационалне буржоазија, која није укорењена у социјалним структурама националних друштава и формира посебно наднационално друштво – светску олигархију, која инсистира само на економској ефикасности и индиферентна је на праведност, достојанство, социјалну одговорност и слично. Неолиберализам се залаже за радикалније ограничавање улоге државе ( па и смањење државних расхода), те игнорише било какву националну особеност, социјалну одговорност, морал и етичке принципе.

Међутим, седамдесетих година прошлог века најмоћнија економија – САД, показује знаке слабости. Томе доприноси неколико чинилаца: инфлаторна монетарна и фискална политика која се спроводи у време кулминације рата у Вијетнаму (прва половина седамдесетих година); дестабилизација светске привреде због једностраног одустајања САД (1971) од конвертибилности долара у злато; вишеструки скок цена нафте (1973–1974) итд. Привреда САД бележи економску стагнацију у условима релативно високе инфлације и седамдесете године су одмах проглашене периодом велике стагфлације.

Нови идеолози слободног тржишта – неолиберали искористили су то као доказ неспособности државе да управља привредом. Овај интелектуални преврат створио је плодно тло да на власт у САД, одмах почетком осамдесетих година прошлог века дође Роналд Реган, који је идеје слободног тржишта реализовао у пракси. У свом првом инаугуралном говору (јануар 1981) Реган је изјавио да у садашњој кризи држава не решава наше проблеме и да је она постала проблем, те да намерава да ограничи њен обим и утицај. У том циљу предузете су следеће четири мере: смањење пореза на високе приходе, ограничавање федералних расхода, већа дерегулација и предаја кључних државних функција приватном сектору.

Међутим, како признаје и Џефри Сакс (у књизи: The Price of Civilization), „основне последице неолибералне ‘Реганове револуције‘ нису биле конкретне мере, већ нова општа антипатија према улози државе, нови однос пун презира према сиромашнима који зависе од подршке коју им пружа држава, и нови позив богатима да се одрекну моралних обавеза према осталом делу друштва. Реган је проповедао да је за друштво корисно, не да се инсистира на саосећању према сиромашним, него на смањењу пореза богатима како би се стимулисало њихово предузетништво… То је ослободило огромну скривену похлепу и уништило систем што прати Америку до данашњих дана“.

„Тужна прича“ Џефрија Сакса

Џефри Сакс (у књизи: The Price of Civilization) пише да је тужан што мора све ово да пише али је веома забринут стањем у својој земљи. „Велика национална илузија Америке јесте убеђење да се здраво друштво може организовати на усредсређености ка трци за богатством. Окрутна трка за богатством захватила је цело друштво и изнурила Американце, лишило их користи коју пружа поверење, честитост и саосећање.“

На само неколико првих страна ове веома обимне књиге можемо да прочитамо и следеће: „У основи економске кризе, коју сада преживљава Америка, лежи морална криза. САД се не суочавају са краткорочним цикличним колебањима економске активности него са дугорочним социјалним, политичким и економским трендовима. САД су изградиле најконкурентније тржишно друштво у свету, али су на том путу изгубиле доброчинство. Нема сумње да је у америчкој економији, политици и друштву у целини дошло до великих деформација. Америчко друштво је постало сурово и агресивно, а елита и водећи политичари показују максималну неодговорност и егоизам. Американци су раздражени, песимистички расположени и цинични.

Уколико богати и моћни нису способни да се понашају достојно, морално и да показују искрено саосећање према осталом делу друштва и свету, показаће се да тржиште, закони и избори нису довољни. Без обнове духа социјалне одговорности није могуће осмислити и обновити стабилну економију.“

Рецепти неолиберала који је требало да преломе негативан тренд у привреди САД не само да то нису успели већ су само погоршали ситуацију, а што одлично илуструје табела (Ефикасност привреде САД 1955-2010), у којој су приказани званични статистички економски показатељи ефикасности привреде САД за три периода у последњих шездесетак година: време економског просперитета (1955–1970), време стагфлације (1971–1980) и време неолиберализма (1981–2010).

Ефикасност привреде САД (1955-2010)

  1955-70 1971-80 1981-2010
Порез на приход физичких лица (%) 82,3 70,0 39,3
Приходи федералног буџета (% БДП) 17,7 17,9 18,0
Раст БДП (%) 3,6 3,2 2,8
Раст БДП по становнику (%) 2,2 2,1 1,7
Раст запослености (%) 1,7 2,7 1,1
Просечни ниво незапослености (%) 4,9 6,4 6,1
Промене у расподели дохотка: учешће 1% грађана са највећим дохотком (%) -2,0 0,6 10,9
Промена нивоа сиромаштва (%) -9,8 0,5 0,3
Раст плате мушкарца са пуним радним временом (%) 2,7 0,4 0,1
Дефицит буџета (%) -0,7 -2,4 -3,1
Инфлација (%) 2,3 7,7 3,2

Преузето из књиге: Jeffrey Sachs, The Price of Civilization

Раскорак између неолибералне теорије којом се обећава благостање за све и резултата који се у пракси остварују очигледан је на примеру САД, али и на нивоу светске привреде. Уместо да је дошло до динамизирања светске привреде после осамдесетих година XX века (када је наступила ера неолиберализма), како су обећавали њени теоретичари, у пракси се десило потпуно супротно. Годишња стопа раста светске привреде седамдесетих година прошлог века износила је 2,4%, осамдесетих 1,4%, деведесетих 1,1%, а у првој деценији овог века наступила је глобална економска криза која је довела до великог пада привредне активности. Незапосленост је, такође, достигла забрињавајуће размере.

Тако се неолиберализам, поред тога што је социјално неодговоран и морално неосетљив, показао и као економски неефикасан. Економска стварност оповргава једну од моралних оправдања слободне тржишне привреде – да тежња ка личној добити у исто време доприноси и општем благостању, те да велика примања и ниски порези за богате подстичу њихово предузетништво што води ка увећању економског колача од чега, на крају, корист има цело друштво.

* * *

Од Другог светског рата па све до краја седамдесетих година прошлог века, власти у САД стварале су услове да и запослени, а не само послодавци, учествују у резултатима економског раста. Плате су се стално повећавале и пратиле раст продуктивности.

Раст продуктивности и просечне плате по часу рада у САД (1947=100).  Преузето из књиге: Роберт Рајх, Aftershok          

Запосленима је законом гарантована четрдесеточасовна радна недеља, а прековремени рад плаћао се више од редовног. Због тога су се послодавци радије одлучивали на ново запошљавање него на плаћање прековременог рада. Такође су биле прописане минималне плате, а у случају губитка посла исплаћивана је накнада за незапослене. Накнаде су исплаћиване и у случају радне неспособности, губитка храниоца породице и немогућности да се довољно акумулира за старост. Уведен је и систем осигурања за старе и сиромашне слојеве становништва (Medicare and Medicaid), што је за кратко време преполовило број сиромашних старијих лица. Власт је предузела мере како би високо образовање постало доступно великом броју грађана. Школарина на државним универзитетима износила је само четири одсто од годишњег дохотка просечног домаћинства.

После осамдесетих година прошлог века плате запослених стагнирају, скоро да је уништен систем социјалне заштите, а знатно су повећане и школарине на државним универзитетима. Према званичној статистици, запослени у САД је 2007. године кући доносио просечну годишњу плату која је била незнатно већа од 45.000 долара, што је реално мање од износа коју је пре три деценије имао, мада је америчка привреда у истом периоду бележила раст, а резултати тог раста прелили су се ка уском слоју најбогатијих Американаца.

Просечне годишње плате мушкараца запосленог са пуним радним временом у хиљадама долара. Преузето из књиге: Jeffrey Sachs, The Price of Civilization

Уместо да технички напредак и раст продуктивности омогући скраћивање радног и повећање слободног времена, када ће људи моћи да уживају у слободном времену и користе га за култивисање личности, успостављање личних веза и повратку истинским вредностима, радно време се повећава и запослени скоро да и немају слободног времена. Истовремено огромна маса људи постаје вишак који врши притисак на запослене и нуди своју радну снагу у бесцење. Плате стагнирају, а због неравномерне расподеле плате су, сем уског слоја најбогатијих, код већине запослених реално знатно смањене.

Међутим, економија САД је постројена на брзо растућој потрошњи и без велике потрошње она не би могла да функционише, те је било тешко претпоставити да ће се Американци једноставно помирили са ограничавањем своје велике и стално растуће потрошње, па пад просечних примања радника није значио аутоматски и смањење потрошње просечне америчке породице. То је обезбеђивано путем следећа три механизма (Robert B. Reich, Aftershock, 2010).

  1. Све већи број жена почео је да ради и на тај начин повећава породични буџет. Тако је крајем седамдесетих година прошлог века у САД радило 12%, а крајем деведесетих већ 55% мајки које су имале децу млађу од шест година. Временом су трошкови ангажовања других за кућне послове и бригу о деци, те повећани издаци жена због свакодневног одласка на посао (превоз, гардероба, козметика) надмашили допунска средства које је запослена жена доносила у домаћинство, те је било неопходно обезбедити допунске приходе преко другог механизма.
  2. На послу се остаје све дуже, па је просечна америчка породица крајем деведесетих прошлог века годишње радила 500 сати више него седамдесетих година. Запослени су све више сати проводили на послу, али су трошкови домаћинства непрекидно из године у годину расли. Примера ради, просечна цена куће седамдесетих година прошлог века износила је око 65.000 долара, а 2006. године око 250.000 долара, или само за последњих десет година удвостручена је школарина за више образовање. У условима када допунски рад не може безгранично да се повећава (дан има само 24 сата) и када плата по сату рада стагнира, а трошкови домаћинства непрестано расту, требало је пронаћи додатна средства да би се бар задржао достигнути ниво стандарда, па се прибегло трећем механизму.
  3. Домаћинства су присиљена да се све више задужују, тако да је за последњих 30 година дуг просечне америчке породице порастао са 50% на 138% годишњег дохотка. Користи се по неколико кредитних картица, аутомобили се купују на кредит или лизинг, деца се школују помоћу студентског кредита, купују се куће користећи хипотекарне кредите итд. Када је напокон, пре неколико година, дошло до пуцања балона дугова, показало се да је и овај механизам исцрпео своје могућности.

Глобална неједнакост доходака

Недавно је (2016) у Србији објављен превод најновије књиге (Глобална неједнакост) Бранка Милановића, једног од наших најбољих економиста, који деценијама живи и ради у иностранству. Из ове одличне књиге издвојићу један графикон који много објашњава, па и то због чега се на британском референдуму догодио Брегзит, на америчким изборима победио Трамп, а у скоро свим западноевропским земљама јачају нове радикалније партије.

На графикону је приказан релативни (процентуални) раст реалног дохотка домаћинства по члану у периоду од 1988. до 2008. године. На хоризонталној оси су приказани перцентили глобалне расподеле дохотка, од најсиромашнијих на левој до најбогатијих („глобални један проценат на врху“) на десној страни. Вертикална оса приказује кумулативан раст реалног дохотка(у процентима) у посматраном периоду (1988-2008). Како истиче аутор овај посматрани двадесетогодишњем период се готово савршено поклапа са периодом од пада Берлинског зида до избијања глобалне кризе.

Релативни раст по глави становника према глобалном нивоу дохотка 1988-2008.

Највећи раст (од око 70%) реалног дохотка био је за људе који се налазе између 50 и 60 перцентила глобалне дистрибуције, те један проценат људи који имају највеће реалне дохотке („глобални један проценат на врху“). С друге стране, најмањи раст (мање од 30%) реалног дохотка имали су 7 првих перцентила (најсиромашнијих), те људи који се налазе између 75 и 99 перцентила глобалне дистрибуције, док је најмањи раст био код људи око 80-ог глобалног перцентила.

Из којих земаља углавном потичу људи који бележе највећи, а из којих људи који имају најмањи раст реалног дохотка?

Највећи број људи који се налазе између 50 и 60 перцентила глобалне дистрибуције чини средња класа из економијама у развоју (Кине, Индије, Русије, Тајланда, Вијетнама и Индонезије), а између 75 и 99 перцентила глобалне дистрибуције налазе се становници Западне Европе, Северне Америке, Океаније и Јапана. Седам првих перцентила глобалне дистрибуције потиче из најсиромашнијих земаља, пре свега, из субсахарске Африке. Међу људима који припадају једном проценту глобално најбогатијих половину чине становници САД (приближно 12% Американаца спада у глобални један проценат на врху), а остали долазе из земаља Западне Европе, Јапана и Океаније (по 3-6% најбогатијих), те из Русије, Кине, Бразила и Јужне Африке (по 1% најбогатијих).

Док је седамдесетих година прошлог века у просечној америчкој породици примање главе породице било довољно за издржавање домаћинства (текућа потрошња и сви предмети комфора, кућа, два аутомобила – за себе и жену, школовање деце и слично), а задуженост по кредитима релативно ниска, сада у кући раде оба супружника да би одржали стандард од пре неколико деценија, а домаћинства су много задуженија. Тако смо дошли у ситуацију да се последњих деценија бележи знатан раст продуктивности рада, а чије плодове не може да користи већина људи.

Јован Б. Душанић (Фото: Лична архива)

Све до осамдесетих година прошлог века радно време је скраћивано и дошло се до четрдесеточасовне петодневне радне недеље. У то време футуролози су писали да ће раст продуктивности омогућити даље скраћивање радног времена и повећање слободног, када ће људи моћи да уживају и користити га за култивисање личности, успостављање личних веза и повратку истинским вредностима.

Џон Мајнард Кејнз је 1930. године прогнозирао у есеју Economic Possibilities for Our Grandchildren (Економске шансе наших унука) да ће примања становништва стално расти, а да ће кроз сто година (2030 – што је такорећи сутра) радна недеља трајати само 15 сати, тј. имаћемо трочасовни радни дан и слободне викенде. Првих педесет година од када је то написано у стварности је Кејнзова прогноза изгледала реална и остварива. По завршетку Другог светског рата Кејнз пише (First Annual Report of the Arts Council) да није далеко тај дан када ће економски проблеми одступити тамо где им је и место – у други план, а наше главе и срца окрену се истинским проблемима – проблемима живота и односима међу људима, проблемима стварања, понашања и религије, односно проблемима који су много важнији, привлачнији и благодарнији и који отварају пут ка истински здравом начину живота и људског постојања.

Нажалост, од осамдесетих година наступа ера неолиберализма и ми се од тада више приближавамо 1930. него 2030. години – уместо да краће радимо и боље живимо, ми све дуже радимо и лошије живимо. Мада се неолиберали декларативно залажу за слободе, а право на рад је једна од фундаменталних слобода, они су створили систем у коме маса људи остаје ван процеса рада како би они који раде морали да пристану на било какве услове који им газде одреде.

Тако, на пример, компанија Форд је у јануару 2010. године, уз велику медијску помпу, објавила конкурс за пријем 1.200 радника у погону монтаже у Чикагу, али је потпуно незапажено прошла информација да новозапослени морају да пристану на двоструко мању плату у односу на већ запослене раднике. Међутим, када је Хенри Форд, пре једног столећа, одлучио да у свом (изузетно успешном) погону монтаже у Мичигену радницима утростручи плату за осмочасовни радни дан, уследиле су бурне негативне реакције. Форда су називали лудаком, социјалистом и слично, а The Wall Street Journal окарактерисао је његов поступак економским злочином.

Незапосленост је данас нарочито велика међу младима, а они су у узрасту који је најкреативнији. Остајући без запослења, млади нису у могућности да благовремено заснују породицу, што смањује њихову социјалну одговорност и руши социјалну стабилност у друштву. У немогућности да се часно заради новац, расту крађе, разбојништва, нарко-трговина и слично. С друге стране, истраживања показују да запослени све више времена проводе на послу, што негативно утиче на њихово (само)образовање и здравље, и да имају све мање времена за породицу и пријатеље, што доприноси слабљењу социјалне кохезије у друштву.

Извор: Печат

Фељтон је урађен по књизи проф. др Јована Б. Душанића ЕКОНОМСКО ТРОКЊИЖЈЕ, књига прва: Економија постмодерне и неолиберализам, издање ИП Филип Вишњић, Београд, 2020.

Опрема: Стање ствари

Шира верзија текста који је објављен у Печату 19. 2. 2021.

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар