Ана Оташевић: Преговори о Косову – никад не реци никад

Две стране су дошле до тачке када је главно питање управо оно што је претходна недореченост имала циљ да сакрије, а то је признање косовске независности 

Мирослав Лајчак и Александар Вучић (Фото: Дарко Војиновић/АП фото)

Ако главни актери дијалога неодређено говоре о томе како замишљају будуће односе Београда и Приштине, добар увид у то о чему се преговара пружа темељни извештај који је крајем јануара објавила Међународна кризна група, тинк тенк са представништвом у Бриселу, Вашингтону, Њујорку и Лондону. Ова организација која утиче на светске политичке токове окупља бивше председнике, премијере, дипломате, представнике европских институција и америчког државног врха, као и представнике невладиног сектора (међу којима су бивши шведски премијер Карл Билт, бивша заменица председника Европске комисије и високи представник ЕУ за спољне послове и безбедност, Федерика Могерини, Џорџ Сорос и његов син Александар Сорос, Жерар Аро, бивши амбасадор Француске у САД, бивша заменица премијера Израела и министарка спољних послова, Ципи Ливни и председавајући Центра за либералне стратегије из Софије Иван Крастев). Председавајући Међународне кризне групе су Марти Ахтисари, бивши председник Финске и аутор плана за Косово који је отворио пут проглашењу независности и Џорџ Џон Мичел, бивши амерички сенатор, сарадник Барака Обаме и Хилари Клинтон и некадашњи председник компаније Волт Дизни. Дакле, крем светске политичке елите која се бави Косовом.

У извештају „Поновно покретање косовско-српског дијалога“ анализирају се три могућа решења: прво је „умекшавање“ позиције Србије, у виду „ донаторске помоћи за развој и убрзавања чланства у Европској унији, као цена за признање“ независности Косова. Друго решење у овој „трговини“ око Косова са Србијом је стварање „нових аутономних области за косовске Србе и Албанце у Србији“, а треће је „повратак на приступ размене територија“.

Једна од могућих карата поделе Косова и Метохије објављиваних у медијима (Карта: Коссев)

Европске и америчке дипломатске иницијативе од почетка иду у правцу како приволети Србију да призна једнострано проглашену независност Косово, односно која би то цена била по којој би српске власти пристале на „дил“. У томе је био смисао „бриселског дијалога“. „Ти разговори који су почели 2011. године под окриљем Европске уније, били су осмишљени да наведу Србију да постепено прихвати надлежност косовске владе над читавом територијом (Косова), без отвореног покретања питања статуса“, пише у извештају. Европску унију „коче сопствене недоречености и одређена техничка питања, због чега није била у стању да усвоји заједнички став да је циљ дијалога признање, јер пет чланица не признаје независност Косова“, констатују аутори.

Конструктивна недореченост

Марко Прелец, аналитичар за Балкан у Међународној кризној групи, бриселски дијалог види као губљење времена: „Они се појаве на састанцима, ништа се не догоди, оду кући“, сажео је дугогодишњи „дијалог“ у подкасту на сајту ове организације. „Мали кораци“ су ипак водили ка циљу.

„Да позајмим из католичанства: прво морате да клекнете, па да поверујете (…) Са Србијом је тако – не можемо да вас натерамо да признате Косово, али можемо да вас водимо кроз кораке и емоције као да признајете, док се то не деси. То је, заправо, донело неке резултате – поставили су границу која функционише као стварна граница. Србија каже да то није граница, али када пролазите кроз њу не можете да кажете да то није граница“, каже овај аналитичар, који то назива ослањањем на „конструктивну недореченост“.

Ако је циљ преговора о „техничким питањима“ био тактички и ако специјални представник Европске уније за дијалог између Београда и Приштине, Мирослав Лајчак, у интервјуу Монду крајем јануара каже да је са председником Србије Александром Вучићем и премијером Косова Авдулахом Хотијем договорено да се више неће бавити техничким преговорима, дипломатски напори су сада усмерени на „свеобухватни споразум“, што је дипломатски термин за признање.

Авдулах Хоти током потписивања Споразума у Белој кући, 4. 9. 2020. (Фото: Ана Манимејкер/АП фото)

Две „стране су дошле до тачке када је главно питање управо оно што је претходна недореченост имала циљ да сакрије, а то је признање косовске независности“, пише у извештају.

„У Србији има лудака који мисле да ће Косово да буде временом враћено, кажу: ‘Чекаћемо сто година, ЕУ ће да се распадне, САД ће да буде трећеразредна сила, Русија и Кина ће да владају светом, вратићемо Косово’. Игноришите то. Свако ко је на позицији моћи зна да је маневарски простор много мањи и да је циљ независно Косово. Једино питање је како доћи до тога?“, каже Прелец. „Разговор који се води у Европској унији и Сједињеним државама је да ли да Србија (…) призна Косово такво какво је и ништа не добије за узврат, или да добије нешто“.

У извештају Међународне кризне групе пише да је Вучић у интервју за аустријски дневни лист „Стандард“ у октобру 2019. године рекао да би „споразум који подразумева де факто признање (на пример успостављање дипломатских односа) био ‘много једноставнији за Србију’ од де јуре признања“. Аутори извештаја подсећају да је историјски преседан за овакво решење споразум о дипломатским односима који су 1972 постигле две Немачке, без формалног међусобног признања, али да није јасно како би у том случају Косово могло да уђе у међународне организације.

Александар Вучић: Нема признања Косова у садашњим границама

У условима у којима је маневарски простор Србије попут шагринске коже, решење се тражи у некој врсти компромиса, „али Косово није објаснило шта је спремно да да заузврат а намере Србије су нејасне; Вучић стално говори да његова земља мора да добије ’нешто’ у замену за признање, али не износи детаље“, наводи се у извештају. Додатни проблем је што су, према анализи Међународне кризне групе, Вучић и Тачи били спремни на договор, иако нису имали подршку међу опозиционарима у земљи, док се „(Албин) Курти, Хоти и (Рамуш) Харадинај слажу да Косово не треба да учини уступке Србији ни под којим условима“. Албански политичари са Косова сматрају да ће САД и ЕУ ионако да натерају Србију на признање.

Никад не реци никад

Прелец каже да је чланство у Европској унији као „награда“ Србији за признање Косова „под знаком питања“. „Има оних који кажу да Србија мора да прихвати реалност јер ништа (…) неће добити, који кажу да ће заузврат да добије чланство у ЕУ, али то не решава проблем. Иако је сада тачно да одбијање Србије да призна Косово успорава њен пут ка ЕУ, постоји брдо ствари које мора да испуни које се односе на владу, на функционалну тржишну економију, на владавину права, чисту животну средину. То је огроман задатак. Чак и када једном то испуне, да ли ће ЕУ желети да прими нове чланице? За сада је то неизвесно“, констатује овај аналитичар.

Фото: Дојче веле

У извештају Кризне групе се наводи да је америчка организација Фридом хаус деградирала Србију на ниво „делимично слободних“ земаља, због урушавања политичких права и грађанских слобода, притиска на медије и опозицију. Цитира се неименовани европски политичар који је сумњичав према европској перспективи Србије („Са Великом Британијом изван и Србијом унутар, имали бисмо другачију Европу“).

Идеја о размени територија, која је била у средишту нацрта споразума из 2018. године, како се наводи у извештају, и која је наишла на разумевање неких европских и америчких саговорника, не одбацује се у потпуности. Прелец објашњава да до коначног договора није дошло због немогућности Трампове администрације да је изгура и због дубоког неповерења Београда и Приштине. „Нису имали капацитет да иду до краја, и сад смо тамо где смо били, а то је дијалог под европским окриљем“, каже Прелец. Идеји поделе се најснажније противила Немачка, „делимично зато што су против биле друге балканске земље, пре свега Босна и Северна Македонија, али и зато што су немачке дипломате имале утисак да су их заобишли“. Али „неке земље које су снажно против промене граница кажу да њихово противљење није нужно трајно“, примећују аутори извештаја и наводе коментар немачког званичника из интервјуа који су водили у октобру прошле године: „Не кажемо ‘никад’“.

Решење које подржава Међународна кризна група је већа аутономија за Србе унутар Косова, што је допуњени Ахтисаријев план. Срби би имали скупштину, законе, полицију, суд и извор финансирања, док би Приштина водила одбрану, спољну и монетарну политику. Прешевска долина би, према том предлогу, добила иста, или слична аутономна права. Аутономне области би у оба случаја могле да одржавају везу са суседном државом – српски ентитет да прима финансијску помоћ од Србије (што је већ случај), а албански ентитет у Србији од Косова. У Међународној кризној групи мисле да Србија можда не би пристала на аутономију, али би можда пристала на аутономију „уз великодушну понуду од Европске уније“. Проблем је што на Косову неће да дају ову врсту аутономије Србима, што примећују и аутори извештаја, констатујући да ни досадашњи договори, попут формирања Заједнице српских општина, нису спроведени.

Нека боља времена

Највероватнији сценарио је, наводи се у извештају, „статус кво“, јер обе стране верују да ће у будућности добити бољи споразум“, односно да ће „више изгубити него што ће добити од компромисног решења“.

„Можда ћемо бити приморани да живимо са овим проблемом, због чега трагамо за идејама које би представљале план Б, шта бисмо могли да урадимо у скоријој будућности и на средње стазе како бисмо (ситуацију) учинили мање непријатном за земље у региону, нарочито за Косово“, каже Прелец.

Ствари би могле да измакну контроли, примећује, али је процена да је ризик од нових сукоба мали. „Ако ствари крену низбрдо, на северу Косова Србија би лако могла да изађе из косовских институција, да организује своје институције и каже: ‘Ово је поново Србија’. Нико ту не може много да уради. НАТО има мале јединице, али у то се не би умешао. Нема ко да се етнички очисти, ту је неколико албанских села (…) Питање је шта би се догодило на југу, где су разуђене српске енклаве које Србија не може да припоји зато што су далеко (…) које би могле да буду предмет одмазде, као што је био случај 2004. године“, каже овај аналитичар.

Шта се очекује од Вучића

Кризна група предлаже даље кораке који илуструју шта Запад очекује од Србије: „Ако се залаже за напредак у дијалогу, Вучић ће морати да уради две суштинске ствари. Прво је да се суочи са условима под којима би био спреман да пристане на признање Косова, према, по свему судећи, једној од три наведене опције, а потом да ове услове саопшти јавности“. Вучић се позива да обавести јавно мњење у Србији о детаљима могућег договора, уместо што говори о нејасном „компромису“, уз упозорење да не потцењује значај „прилагођавања“ српске јавности на идеју о признању Косова. „Нејасна припрема“ за референдум о овом питању, који је обавезан по уставу, „можда неће омогућити (његов) успех“, констатује се, “упркос Вучићевој политичкој снази“. Како би придобио подршку јавности биће му потребна стратегија „вишег нивоа комуникације“, као и „да се вероватно одрекне једног дела свог значајног политичког капитала“.

Александар Вучић (Фото: Сајт Александра Вучића)

Саветује се и да Немачка, „која највише гура решење“, утиче на пет земаља које се противе признавању Косова да „ублаже“ отпор. Европска унија се позива да разјасни позиције, државе које су признале независност Косова да јасно кажу да Лајчаков мандат тумаче као пут ка споразуму који подразумева да Србија призна Косово де јуре, а оне које га нису признале да јасно ставе до знања да ће то учинити онда када Србија то уради.

Опрема: Стање ствари

(Демостат, 22. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар