Једна од главних компликација ковида 19 је артеријска и венска тромбоза. До појаве тромбозе долази због прекомерног одговора имуносистема, објашњава др Танасковић
Слободан Танасковић (Фото: Лична архива/Политика)
Oд када се појавила корона, једна од најчешћих тема у јавности јесте да једна од последица ове болести може да буде тромбоза. То је заправо процес формирања крвног угрушка унутар самог крвног суда. Формирање тромба може довести до опструкције протока крви кроз одређену регију и довести до озбиљних компликација уколико се процес тромбозе јави у крвним судовима који учествују у циркулацији виталних органа или екстремитета.
Како истиче асистент др Слободан Танасковић, васкуларни хирург Клинике за васкуларну хирургију Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње”, на основу места настанка разликују се артеријска и венска тромбоза. Симптоми артеријске тромбозе су драматични и врло брзо долази до виталног оштећења ткива или органа, док су симптоми дубоке венске тромбозе најчешће оток и бол захваћеног дела, најчешће екстремитета. Суштина је у томе да тромбоза доводи до прекида циркулације у крвном суду, па ако је тромбозом захваћен артеријски систем, доћи ће до смањене оксигенације и исхрањености одговарајућег региона и последичних озбиљних компликација као што су инфаркт срца, мождани удар или губитак екстремитета, а уколико је тромбозом захваћен дубоки венски систем, крв више неће моћи да се враћа ка срцу, заостајаће у ткивима и екстремитетима и доћи ће до настанка отока.
„Опасно је и то што се део тромба може откинути и путем циркулације доспети на друго, удаљено место, где ће такође направити опструкцију протока и тај процес се назива тромбоемболија. Једна од најопаснијих емболијских компликација тромбозе дубоког венског система је плућна емболија, која може бити и потенцијално фатално стање. Тромбоза венског система може бити и површна, која је најчешће мање опасна“, каже наш саговорник.
Проблем се у раној фази може открити клиничким прегледом васкуларног хирурга као и специјалисте кардиологије, уколико је тромбоза кардијалног, односно срчаног порекла. Уколико постоји сумња на тромбозу, било артеријску или венску, најчешће се у првој фази ради доплер, односно ултразвучни преглед крвних судова регије суспектне на тромбозу, најчешће екстремитета. Може се урадити и ултразвук срца, уколико се сумња да је узрок тромбозе локализован у срцу. У другој фази се може учинити и ЦТ, односно скенерска ангиографија крвних судова, која прецизно приказује локацију тромбозе, али и стање околних крвних судова и ткива.
„Када је реч о дубокој венској тромбози, она се може видети код једног од 1.000 пацијената у општој популацији, а могућност настанка тромбозе расте са животном доби. Плућна емболија, као најопаснија компликација, може се видети код око 60–70 пацијената на популацији од 100.000 људи. Стопа смртности може да износи и до шест одсто код пацијената с дубоком венском тромбозом, односно чак и од 10 до 30 одсто код пацијената с плућном емболијом“, појашњава др Танасковић.
Кад је реч о артеријској тромбози, клиничка слика може бити драстична и може се презентовати акутним инфарктом срца, можданим ударом или нагло насталим болом у екстремитету, најчешће нози, која је хладна, бела и с ослабљеном моториком, односно покретима. Када је реч о артеријској тромбози која је настала на бази претходних атеросклеротских промена, симптоми могу бити мало блажи, а пацијенти наводе да су непосредно пре главног догађаја имали болове у грудима, вртоглавице, јаке болове у ногама током ходања или у миру, што је знак да је пацијент већ имао значајна сужења на крвним судовима. Дубока венска тромбоза се најчешће може видети на доњим екстремитетима, нога је јако отечена, црвена и болна. Једна од основних разлика између артеријске и дубоке венске тромбозе је оток који је присутан код пацијената с венском тромбозом, а нога је у тим случајевима најчешће топла, док је код пацијената с артеријском тромбозом нога хладна и отока најчешће нема. У изузетним случајевима пацијенти немају симптоме.
„Проблем је такав да се може јавити нагло, без најаве, као последица тромбоемболије, односно када тромб путује циркулацијом и заглави се у крвном суду, или постепено, као крајња фаза већ постојеће узнапредовале атеросклерозе и сужења крвних судова. Артеријска тромбоза се може видети код пацијената који се лече од повишеног крвног притиска, који имају повишене вредности холестерола и триглицерида, дијабетес или поремећај ритма по типу атријалне фибрилације. Дубока венска тромбоза се може видети код особа који имају тромбофилију, односно поремећај фактора коагулације, које имају системске болести као што су лупус антикоагуланс или антифосфолипидни синдром и код особа с малигнитетом“, наводи овај стручњак.
Лечење може бити хируршко или медикаментно, у зависности од тежине налаза и клиничке слике. Дубока венска тромбоза се лечи интравенском применом раствора хепарина у најтежим стањима, хируршки ређе, а у већини случајева инјекцијама нискомолекуларног хепарина које се примају у акутној фази тромбозе два пута дневно у одговарајућој дози првих неколико недеља, а потом се наредних неколико месеци прелази на оралну антикоагулантну терапију док време трајања терапије зависи од тежине налаза. У случају тромбозе површног венског система, лечење је обично хируршко, мада може бити и медикаментно код лакших случајева.
„Једна од главних компликација ковида 19 је артеријска и венска тромбоза. До појаве тромбозе долази због прекомерног одговора имуносистема, што доводи до повећања запаљенских медијатора као што су Д димер и фибриноген, који повећавају ризик од тромбозе, а могу бити увећани и по неколико пута. Долази и до оштећења ендотела, односно унутрашњости зида крвног суда, што заједно с дуготрајним лежањем пацијената током короне доводи до повећаног ризика од настанка тромбозе. Неке студије процењују да се тромбоза може јавити и код 30–40 одсто пацијената, посебно оних с тежом клиничком сликом. Артеријска тромбоза се може манифестовати инфарктом срца, поремећајем ритма, можданим ударом или прекидом циркулације у екстремитетима. Најчешћа компликација код ковида 19 је тромбоза дубоких вена, која се може компликовати плућном емболијом“, појашњава др Танасковић.
Ризик од дубоке венске тромбозе код хоспитализованих пацијената износи од пет до 14 одсто, односно од 18 до 28 одсто код најтежих пацијената у интензивној нези. Зато се свим хоспитализованим пацијентима даје нискомолекуларни хепарин ради превенције настанка тромбозе.
Фактори ризика за настанак артеријске тромбозе су пушење, гојазност, повишен крвни притисак, поремећај срчаног ритма, повишене вредности холестерола, дијабетес, године старости, породична историја тромбозе, физичка неактивност, повишена концентрација фактора коагулације и абнормалне вредности масноћа у крви. Фактори ризика за настанак дубоке венске тромбозе су наслеђени поремећаји згрушавања крви, продужена непокретност услед повреде или хируршке интервенције, трудноћа, коришћење оралних контрацептивних пилула, гојазност, пушење, малигна стања, срчана слабост, запаљенска болест црева, породична историја тромбозе дубоких вена и плућне емболије, старост преко 60 година и дуготрајно свакодневно седење.
Данијела Давидов-Кесар
Део наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Оставите коментар