Саво Штрбац: Прва жртва рата у Хрватској

Горан Алавања се налази на „Веритасовој” листи српских жртава рата на подручју Хрватске и бивше РСК у рату деведесетих. Његово име се налази и у „Регистру хрватских бранитеља”

Саво Штрбац (Извор: Политика)

Саша М… недавно је поставио следећи твит: „23. 11. 1990. погинуо је Горан Алавања. Он је прва жртва сукоба у Хрватској. Био је полицајац МУП-а Хрватске. Био је дежурни код Бенковца и неко је засуо ауто мецима. Хрвати тврде да су Срби, али ауто није нађено код Срба. Дакле, ни дан-данас се не зна ко га је убио.”

Пошто се већ дуже време накањујем да јавно објавим моја сазнања о овом догађају, Сашин твит ме је понукао да барем део тих сазнања поделим и са читаоцима „Политике”.

Иако је „балван револуција” започела 17. августа 1990, полицијске станице на подручју СУП-а Задар – биоградска, бенковачка, обровачка и задарска – наставиле су сарадњу, која се, између осталог, очитовала и у спровођењу директиве о упућивању милиционера једне на подручје друге станице ради успешније контроле шверца оружјем, које се у то време интензивирало. Тако је бенковачка патрола у саставу: Горан Алавања, Стеван Букарица и Јово Граовац, сва тројица српске националности, 22. новембра упућена у ноћну смену на подручје Обровца са задатком да контролише раскрсницу Обровац– Бенковац–Жегар. Налазили су се у „стојадину” са полицијским ознакама, којим је управљао Горан (27), иначе школовани полицајац и добар познавалац борилачких вештина. У гепеку аутомобила имали су дуго оружје. Било је невреме и дувао је јако југо.

Напад на патролу, која је дремала у колима, уследио је око два сата иза поноћи. Нападачи су пришли неопажено и са капуљачама на глави. Прозор са возачеве стране био је полуотворен. Један од нападача је кроз отворени прозор аутоматску пушку, откочену и подешену на „рафално”, прислонио Горану на слепоочницу, што га је пробудило, али то није дао до знања нападачу, већ је, поступајући онако како су га обучили у полицијској школи, наглим покретом леве руке смакнуо цев са своје слепоочнице и истовремено кажипрст десне руке гурнуо у отвор на цеви пушке, што је изненадило нападача, који је неконтролисано повукао обарач и испалио рафал. То доказује недостатак јагодице на кажипрсту Горанове десне руке и седам устрелних рана на његовом телу које су имале улаз са левог бока по дужини трупа, с тим да су два метка прошла кроз Гораново тело и забила се и у сувозача Букарицу. Нападачи су Гораново мртво тело избацили из „стојадина” те наредили теже рањеном Букарици и неповређеном Граовцу, који је дремао на задњем седишту, да напусте аутомобил, којим су се одвезли у правцу Жегара и који је пронађен тек трећи дан у селу Билишани без дугог оружја у гепеку. Све ово је утврђено на основу исказа преживелих полицајаца и балистичко-медицинским вештачењем у току истраге, у којој сам и ја имао своју ролу.

Гроб Горана Алавање на православном гробљу у Карину Доњем – поред споменика је Горанов отац Милан (Фото: Веритас)

Хрватски медији су за овај напад оптуживали Луку Личину, познатог активисту СДС-а из Грачаца, на основу тога што је његов црвени голф у ноћи убиства виђен у Обровцу и што је на месту напада на патролу пронађен неки рачун на његово име, с намером да се дочепају дугог оружја. Срби су јавно оптуживали да су патролу бенковачке полиције напали специјалци СУП-а Задар, зато што бенковачки полицајци нису хтели да носе хрватску шаховницу. Атмосфера је била веома напета, чему је допринела и Горанова сахрана у његовом родном селу Карину Доњем, на којој се окупило много света, понајвише локалних Срба, и на којој су држани „запаљиви говори”.

После Горанове сахране, исто или наредно вече, састао сам се с Личином у његовој кући у Грачацу. Клео ми се да он нема никакве везе са нападом на бенковачку полицијску патролу. Могуће је, говорио ми је, да је неко „посудио” његов црвени голф, јер га је ујутро нашао препаркираног и са мање горива у резервоару, и да је из њега испао и онај рачун на његово име који је пронађен у близини места напада. Потписао ми је пуномоћје за заступање што ми је и омогућило активно учешће у истрази.

Други дан по сусрету са Личином, у адвокатску канцеларију у Бенковцу, у којој сам радио са колегом Радомиром Кужетом, навратили су рођаци пок. Горана с молбом да их заступамо у истрази. Договорили смо се да ће њих заступати колега Кужет, јер ја већ браним осумњиченог. Наредног дана сусрео сам се са истражним судијом из Истражног центра у Задру Ђуром Зрнићем и замеником окружног тужиоца у Задру Антом Клишманићем, који су били задужени за истрагу у овом убиству, које је озбиљно узбудило духове и претило да ескалира у жешћи хрватско-српски сукоб. Замолили су ме да пренесем осумњиченом Личини да што пре изнесе одбрану и да сам изабере место и време где ће се то обавити. Свима нам је било у интересу да се утврди истина.

Исте вечери поново сам отишао код осумњиченог Личине и пренео му поруку тужиоца и истражног судије. Одговорио ми је да ће донети одлуку након консултација са неким страначким колегама из Книна. Други дан ми се јавио телефоном и само изговорио реч „не”, што је значило да не жели изнети своју одбрану пред хрватским правосуђем. Од тада га више нисам ни чуо ни видео. Из хрватских медија сам дознао да је истрага против Личине за напад на полицијску патролу обустављена због недостатка доказа и да се убиство Горана Алавање још води под нерешеним случајевима.

Горан се налази на „Веритасовој” листи српских жртава рата на подручју Хрватске и бивше РСК у рату деведесетих. Његово име се налази и у „Регистру хрватских бранитеља”, али Хрватска као прву жртву „великосрпске агресије” обележава страдање полицајца Јосипа Јовића, Хрвата по националности, који је погинуо под сумњивим околностима на Плитвицама 31. марта 1991. Директор Хрватског меморијално-документацијског центра Домовинског рата, Анте Назор, сматра да Горан Алавања не може бити хрватски бранитељ јер није желео носити хрватски грб и зато што је у „Крајини” слављен као прва жртва усташа.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Опрема: Стање ствари

(Политика, 12. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. Прва жртва рата била је ИСТИНА.
    Ко је убио Горана Алавању ? У хрватским медијима јављено је да су га убили Срби. У српским медијима писало је да су га убили Хрвати. Тај медијски циркус, то лагање, настављено је у Боровом Селу, у Вуковару, у Крајини, у Тузли, у Сребреници, у Сарајеву, на Косову . . .
    Још увек траје.

    1
    6

Оставите коментар