Злочини почињени над Србима у Рашића Гају крај Власенице су по бестијалности незамисливи. Након мучења, закопали су Србе до рамена у земљу, а онда их дотукли дрљачама

Српски дјечаци марта 1942. у Бајиној Башти, након преласка Дрине пред Црном легијом (Фото: Породична архива)

Мој отац, Јанко Лазић, на фотографији у горњем реду други слева, са млађим братом од стрица, Живком Лазићем (коме су усташе убиле оца у лето 1941. у невиђеним покољима у Рашића Гају крај Власенице), марта 1942. у Бајиној Башти, након преласка Дрине пред Црном легијом Францетића.

Мој отац је упућен у Врњачку Бању, где је прележао пегави тифус, док је Живко још неко време након рата провео у Бугарској, у центру за српску децу без родитеља.

У ретким приликама отац ми је причао све оно што је Момир Крсмановић после описао у својим књигама. Тешко је објаснити људима да је мој отац до краја живота палио свеће Недићу и Максимовићу. Никада ме за живота није водио у свој родни крај. Тамо сам отишао тек после његове смрти. Жеља ми је да објавим књигу о деци избеглицама из Босне и Херцеговине.

Отац ми је причао да је велики број деце умро у Врњачкој Бањи од пегавца, али, колико знам, о томе тамо нико нема појма.

Злочини у Рашића Гају су по бестијалности незамисливи. Након мучења, закопали су Србе до рамена у земљу, а онда их дотукли дрљачама.

Расплаках се.

Ми смо дубоко несрећан народ који не хаје за своје мучене и поклане претке.

Златомир Лазић, Јагодина, Р. Србија

Опрема: Стање ствари

(Јадовно 1941, 30. 11. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Златомир Лазић, НДХ, злочини над Србима, усташе