Љубинка Боба Недић: Мала, васпитна или Има ли онлајн настава границе?

Ствар је у томе да се ђацима све мање постављају границе, и у кући, и у школи. Ствар је у томе да то за њих није добро

Фото: Клотфркет

Јуче сам обишла својих девет виртуелних учионица (средњошколских), и поставила свима објаву следеће садржине:

“КРАТКО ПРАВИЛО ДОК СМО НА ОНЛАЈН НАСТАВИ

Поштовани ученици,

Као што док смо ишли у школу на наставу, нисам седела од ујутру до увече у школи, и чекала ваша разна питања, да бих на њих одмах одговорила, тако вам ни сада нећу бити на располагању 24 сата. На располагању сам вам оног дана када имате часове код мене, у смени у којој их имате. Тада ћу радо одговарати на ваша питања, појашњавати вам градиво, ако треба одржати допунски час да би вам нешто било јасно.

Недопустиво је да тражите мој број од било кога и да ми шаљете поруке на Виберу. Свој приватни број користим за приватне ствари. Са вама комуницирам овде, у терминима када имамо часове. У некој ванредној ситуацији, обавестите одељењског старешину, па ће он мене.

Поздрав!”

Један ђак ме у недељу увече питао да ли беше има јединицу код мене, да ли треба да одговара, када и шта. Остао му број од марта, када су нас све убацивали у чувене Вибер групе ученика и наставника који им предају.

Неки други су ме у суботу питали шта је са онима који немају оцену на другој наставној теми.

Јуче ујутру ме је колегиница замолила да хитно уђем у учионицу њеног одељења (које је синоћ имало пети и шести час код мене), јер ми је та и та ученица нешто послала. Послала је питање “Ко данас одговара?” Колегиница се једва одбранила од захтева да ученици да мој број телефона.

Говорим о средњошколцима, од којих је најстаријима деветнаеста година.
Не говорим о елементарној култури.
Говорим о лаганој саможивости и размажености, говорим о хоћу све, и хоћу сада, говорим о “али мени то сада треба, па што то не би и било сада”.

Љубинка Боба Недић (Извор: Клотфркет)

Знам да има колега који материјале и задатке шаљу и у по ноћи.
Ја нисам та.
Моји ђаци су, пре потпуног преласка на онлајн наставу, знали дан и доба дана када постављам материјале за свако одељење, и скоро увек имали недељу дана за израду задатака. Поштовала сам њихово време, њихове остале обавезе, њихово слободно време, могућу ситуацију са уређајима у кући (не мора сада на телефону, ако касније може да узме лаптоп од брата, на пример).

Нећу да ламентирам над оним – е, замисли кад смо ми ишли у школу, да позовемо професора да га питамо… Само ме занима како смо од тога стигли до овога. Да ли је ово последица аплауза за успешно самостално брисање носа, одушевљења самосталним стављањем капе на главу, одрицања од свега јер дете хоће баш ту играчку, па шта кошта да кошта?

Напомињем да ја немам другарски однос са ђацима. Мислим, нисам од оних “наставника-ортака”. Нема кашњења на час, мобилних телефона на часу, јер ни ја не касним, нити ми је икада зазвонио мобилни на часу. Нема суза због оцене, има шансе да се оцена поправи. Има умереног мангупирања, уз јасно постављену границу. Има и смеха на скоро сваком часу. Има толеранције када постоје озбиљни разлози за то. Према маминим мазама нема. Није проблем да, кад видим да због нечег трепере, дозволим да се испричају неколико минута, па да радимо. Разумем њихов неиздрж. Али, какве год да су мантре у савременој настави, чврсто сам уверена да ред мора да постоји, не само зато што би ме нервирало да је другачије, него зато што реду морају да се науче. Многе од њих дели година, две од првог посла. Кад си тамо размажен, ни не поздраве се са тобом. Само ти кажу да од сутра не долазиш на посао. Кад у кафани не знаш за ред, можеш и батине да добијеш. Рачунам, боље да се реду науче у школи, ако нису код куће, а има их и који нису.

Наравно да ми није круна спала с главе што су ми слали поруке за викенд, или што је ученица сматрала да је сасвим у реду да тражи мој број и пита ко тог дана одговара. Није у томе ствар. Није ствар ни у колегама којима то раде сваког дана по цео дан. Одрасли су људи. Нек поставе границе.

Ствар је у томе да се ђацима све мање постављају границе, и у кући, и у школи. Ствар је у томе да то за њих није добро.

А ствар је и у томе да сам само свом детету на располагању 24 сата.

Други део наслова и опрема: Стање ствари

(Клотфркет, 3. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. Ако деци постављамо границе, најбоље би било да почнемо од свог детета. За своје дете сами смо одговорни, за туђу децу су одговорни њихови родитељи, држава, СЗО, Еу, ММФ, невладине организације.., нека им сви они постављају границе и нека виде шта је за кога добро. Настало је ново доба, просветни радници су „јавни сервис“, плаћени су да испуњавају жеље оних који држави дају кредите за преживљавање просвете. Вежи газду где ти коњ каже.

Оставите коментар