Институт за европске студије: Семинар „Улога тајних служби у савременим демократијама”

Извештај са семинара „Улога тајних служби у савременим демократијама”, одржан поводом књиге „Служба” Горана Живаљевића

Семинар „Улога тајних служби у савременим демократијама” (Фото: Институт за европске студије)

„Не постоји област у српском друштву која је толико погрешно,злонамерно и небрањено представљана у нашем јавном животу као што је прича о Служби.”
Горан Живаљевић, „Служба”

У организацији Института за европске студије, 26. новембра 2020. године, одржан је семинар под називом „Улога тајних служби у савременим демократијама”, поводом књиге „Служба”, Горана Живаљевића, бившег припадника РДБ-а и заменика директора Безбедносно-информативне агенције (БИА).

У уводном обраћању, директор Института, др Миша Ђурковић указао је да, осим књиге „Служба”, која је иницирала велико интересовање читалаца и покренула важна питања, повод за одржавање дебате, јесте и чињеница да наука на неки начин не посвећује довољно пажње овој проблематици у ширем смислу, те је тематизовао и нека од кључних питања, која се постављају у том контексту, почев од граница деловања служби безбедности, цивилне контроле служби, питања шверца и активности служби безбедности, до неизоставног питања односа служби и политичких партија, односно политичке злоупотребе служби безбедности.

Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)

Уследило је излагање генерала-пуковника Бранка Крге, бившег начелника Војно-обавештајне службе, о Улози служби безбедности у кризним ситуацијама, у којем се најпре осврнуо на неке од најчешћих стереотипа о службама безбедности – о томе да су службе безбедности свемоћне, да имају одлучујући утицај на политичке процесе, да су протагонисти бројних незаконитих радњи, до тога да се, с обзиром на општу информатизацију друштва и транспарентност, сматра да службе безбедности данас нису толико потребне, што свакако не кореспондира са чињеницом, да управо у најразвијенијим демократијама, службе безбедности и те како имају значајну улогу. На темељу свог дугогодишњег искуства, генерал Крга је кроз три студије случаја (покушај пуча у Москви 1991. године, агресија на СРЈ 1999. године и политичке промене 5. октобра 2000. године), указао на деловање Војнообавештајне агенције (ВОА), односно успехе и неуспехе које је остварила током ових кризних догађаја и поуке које су произашле из тога. Као главне поуке истакао је нужност извештавања једне обавештајне службе на бази чињеница, а не политичких очекивања, затим да, конкретно ВОА, чак и у случајевима озбиљних унутрашњих превирања треба да се фокусира на могућност угрожавања безбедности земље споља, те да је у кризним ситуацијама неопходно ангажовање свих потенцијала обавештајне службе и усклађена сарадња свих домаћих служби безбедности, с обзиром да се Србија перманентно суочава са бројним изазовима, ризицима и претњама, како класичним, тако и новим.

Александар Фатић, научни саветник у Институту за филозофију и друштвену теорију, говорећи о Промени улоге служби безбедности и етици њиховог рада, истакао је важност разликовања класичних обавештајних служби, које делују офанзивно, ван граница земље и криминалистичких обавештајних служби, које делују у оквиру кривично-правног система земље, те и у том контексту важност разлика у методама које те врсте служби примењују у свом раду и специфичности кадрова запослених у истим. Као један од разлога непознавања ових разлика, Фатић наводи недостатак обавештајне културе у нашем друштву, због чега су службе безбедности предмет бројних друштвених контроверзи. Доводећи наведено у везу и са подривеним демократским капацитетом, Фатић је укратко проблематизовао и питање (не)легитимности политичких захтева који се постављају припадницима служби безбедности и последично, питање етичких принципа којима ће се запослени водити у раду. Стога, он закључује, да насупрот колоквијалном говору, обележеном најчешће фасцинацијом службама безбедности, о службама треба размишљати као о професионалној заједници, због чега је, између осталог, важно разумети наведену терминологију.

Фото: Институт за европске студије

Дебата је настављена излагањем Бојана Димитријевића, научног саветника у Институту за савремену историју, који је на бази свог искуства као саветника бившег министра одбране и председника Републике Србије, Бориса Тадића, говорио о реформским процесима који су се одвијали у том периоду у безбедносно-обавештајном систему, у погледу кадровских, организационих и функционалних промена. На темељу тог осврта, Димитријевић изводи закључке о делимичној запостављености ВОА у односу на ВБА, у погледу њене улоге и утицаја, кадровске опремљености, итд., те о проблемима војних аташеа и њиховог (не)разумевања сопственог посла, што се својевремено одражавало и на углед Србије у оквиру глобалне обавештајне заједнице. На крају, предавач износи суштинске карактеристике безбедносно-обавештајног система Србије у том периоду: дуготрајан идеолошки поглед на службе безбедности, недовољно познавање рада служби безбедности од стране политичких структура, неразликовање служби у медијској и јавној сфери, као и неразумевање њихове улоге.

Андреј Протић, докторанд на Филозофском факултету у Нишу, у оквиру свог излагања о Сајбер простору као изазову за рад и трансформацију служби безбедности, указао је на све већи значај и улогу друштвених мрежа за питања безбедности, те и у том контексту тзв. обојених револуција (наводећи пример 5. октобра), али и педофилије на интернету, као раширене појаве, што све заједно савремене службе безбедности ставља пред озбиљне изазове. Уједно је нагласио и важност организација цивилног друштва и уопште јавности и грађана за рад сектора безбедности, као вида контроле од стране једног демократског друштва.

У даљој дискусији, Душан Илић, истраживач приправник у Институту за европске студије, кроз ослањање на саму књигу „Служба” и описане догађаје, сумирао је анализу регионалних безбедносних изазова, са посебним освртом на безбедносно-обавештајне процесе у Црној Гори, Северној Македонији и Хрватској. Како закључује, управо на бази деловања служби безбедности наведених држава, може се разумети излазак Црне Горе из заједничке државе са Србијом, те и касније постепено удаљавање, затим улога хрватске обавештајне службе у разбијању Југославије и српског етничког простора, али и нестабилни односи са Северном Македонијом, у контексту турбулентних процеса кроз које је ова држава прошла. Истовремено је нагласио као посебан допринос књиге, расветљавање деловања британске обавештајне службе на овом простору, закључујући да су односи и интеграциони и безбедносни процеси у региону, у великој мери условљени тзв. НАТО агендом и неизоставним „западним утицајем.”

Душан Илић (Фото: Институт за европске студије)

Кроз својеврстан коментар, али и резиме саме дискусије, директор Института, Миша Ђурковић, подстакао је плодно критичко разматрање саме проблематике, покретањем изузетно важног питања – на који начин сведочанства бивших припадника безбедносно-обавештајног сектора могу бити коришћена за разумевање историјских и политичких процеса, односно какав значај могу имати за науку. У том контексту, указао је на одређене методолошке напомене, наиме, да таква сведочанства представљају важан извор сазнања о деловању служби безбедности, њиховим методама, историјским догађајима, али да су таква искуства често селективно описивана, што је разумљиво с обзиром на осетљивост теме и карактера самог посла, те и научници такве материјале морају користити са посебним опрезом, проверавати информације, укрштати их са другим подацима, користећи се аналогијом, компарацијом и кохеренцијом. За крај, Ђурковић је навео и опсежну листу примера таквих сведочанстава, монографија, дневника, мемоара и званичне документације, који могу бити коришћени у научне сврхе.

На самом крају, учесницима се обратио и аутор књиге, Горан Живаљевић, превасходно кроз осврт на претходна излагања, коментаре и одговоре на питања. Говорећи кроз призму личног искуства и наводећи конкретне примере из наше политичке и друштвене прошлости, истакао је да ће, с обзиром на наслеђена негативна искуства, али и фасцинацију политичара службама безбедности, увек постојати ризик од политичке злоупотребе служби безбедности и кршење професионалне етике припадника служби. Како је навео, део тог проблема јесте и неравноправан положај цивилног сектора у односу на службе безбедности и стога је указао на потребу успостављања адекватнијих односа између цивилног друштва и сектора безбедности.

Горан Живаљевић (Фото: Институт за европске студије)

Завршну реч дао је др Ђурковић, захваливши се учесницима на конструктивној дебати, такође потврђујући неопходност изградње друштва које ће разумети улогу служби безбедности, а које би, са друге стране, требало да буду отворене за сарадњу са бројним друштвеним актерима.

Исказано интересовање публике да испрати овај догађај и плодна дискусија, указују на релевантност и сталну актуелност теме, те овај семинар може служити као пример и подстрек за будућа настојања у одржању сталне синергије и узајамне подстицајне интеракције науке и праксе у домену безбедности у нашој земљи, као изузетно важном сегменту, који је истовремено и одраз и генератор ширег друштвеног контекста.

Слађана Ћурчић
Институт за европске студије

Погледајте још



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , , , , ,

5 replies

  1. Ма браво. Овај текстић није ништа друго него записник са једног јаловог и бескорисног трла баба лан састанка залудних медиокритета. Шта су службе безбедности у земљи у којој је саветник председника представник земље која је у недавној прошлости бомбардовала земљу коју овај као светује? Чему служе службе безбедности у земљи у којој се побуњеницима који су откинула парче територије праве аутопутеви и омогућава им се да упадају овде са личним картама, без путних исправа? Чему фарса о некој одбрани кад је НАТО канцеларија у генералштабу? Да не набрајам даље. Једини задатак и смисао служби безбедности је у томе да одбране власт. Ону исту власт која издаде све што може. То је само једна у низу служби која гарантује опстанак колонијалне управе овде. Само слободне државе треба да имају службе безбедности. Сама чињеница да Србијом владају менталне и моралне креатуре је потврда њихове неспособности и издајства. Главни непријатељ ове земље је њена власт, а безбедносне службе су се показале као њихова десна рука. Зато их све треба распустити, пошто већ нема ко да их похапси.

    10
  2. ovo je zavrsni udarac Sluzbi, kad udje civilno drustvo u Sluzbu, postace dobrovoljno pevacko drustvo. Sta ce nam jaka Sluzba, imaju Nemci Sluzbu koja ce drzati ovaj region ? to je cilj….

  3. Био бих веома захвалан свакоме ко посрби поунутрашњену синтагму „цивилно друштво“.

    Лепо је и веома комфорно, отварање питања о службама и службицама почети од прекјуче.
    Када будем решио о томе да сазнам више сигурно ћу прочитати и ово сведочење.

    А можда и пре …

    На другом месту о њој прочитах: Anatomija srpske tajne službe u poslednjih 30 godina.

    То би требало да значи да би и аутор барем донекле могао да сведочи „о реформским процесима који су се одвијали у том периоду у безбедносно-обавештајном систему, у погледу кадровских, организационих и функционалних промена“, односно о томе како је претекао.

    Оно што су те „реформе“ између осталог спровеле је да су многи безбедоносни кадрови, по свакој ширини и дубини безбедоносно-обавештајног система до које се доспело, а који су имали везе макар и са малим И у КиМ практично уклоњени.

  4. Негде би ова дебата више имала смисла да је снимљена, па постављен снимак да све трећа лица могу да погледају и сами процене њен квалитет.
    Овако, са препричавањем шта је ко рекао, она за трећа лица/јавност слабо може имати некакав практичан значај.

Оставите коментар