Владимир Меденица: Сећање са осећањем

Јер у језику нашем дато нам је откровење Божије. Бог се нама у Слову открива!

Владимир Меденица (Фото: снимак екрана Јутјуб)

Jезик тражи да човек и осети оно чега се сећа, чега се сећа са осећањима туге, чежње, нежности, љубави и, у старости посебно – са сетом… И као да се све збива у језику, у логосу (речи-слову) пре него што се заиста догоди, језичка веза као да је веза живота, и оно што је минуло и што се сада само у сећању обнавља, захваљујући Језику, Речи, Слову може бити поново дотакнуто. Оно што је умрло може бити поново присутно, тако да се може осетити, додирнути…

Осет, „осети ме“, исто је што и додир, „додирни ме“, то је захтев да оно што је умрло буде поново живо, збиља живо а не тек привидно, као што је то у пуком сећању. О-сећање љубави и дуга према родитељима тражи да они буду заиста поново живи, да се могу поново о-сетити, додирнути. Наш језик потпуно одговара духу Фјодорова, као што се с његовим духом подударају још увек жива приврженост српског народа оном родном, његова везаност за село, и у његовој свести (више у подсвести) још увек присутне традиционалне, патријархалне вредности. Блудни синови овде још увек у потпуности не напуштају родитеље, иако је све више празних села, иако градска клоака и урбофилија, и потреба за хлебом, али, у још већој мери, и потреба за забавом и проводом све више младих одвлачи у град тако да села остају празна и гробови предака запуштени и зарасли у коров. Кости предака су препуштене природи, да се о њима побрине она, слепица.

Наш језик у потпуности може да васпостави оно што је битно за Фјодоровљево учење, то јест ону везу сећања, памћења и ума; и то је, као што рекосмо, природно, до те мере нормално, да се оно што је искрснуло у сећању, урезује и у памћење, а о-сећање туге, сете (опет речи истог корена: осет, сета, осетити, сећати се, осећати), те чежње и нежности, осећање живе, делујуће љубави, тражи да се истински васпостави, обнови, извуче из смрти оно што је запамћено, што је сећањем дохваћено или обухваћено. Језик који кључним речима разоткрива ову идеју, не само као језичку, већ и као збиљску могућност, јесте један потпуно фјодоровљевски језик, чак и више него што је то био његов матерњи, руски. Јер многи Срби никада нису видели спутњик и звездано небо преко кога муњевито прелеће тај сићушни предмет, многи нису упамтили очеве, званично многи нису, или бар то не памте, ни крштени у цркви, али им је Фјодоров близак и драг, као што им је близак и драг њихов сопствени језик. Јер у језику нашем дато нам је откровење Божије. Бог се нама у Слову открива! Језик српски, да парафразирам Хајдегера, јесте кућа у којој ми Срби станујемо, језик је наличје нашег мишљења и нашег осећања света. Језик је наш изнедрен из једног прасловенског језика који се још није сасвим удаљио од нас, упркос томе што се све више одева у латиничне пеленгире, било у писму, било у речнику. Он нас још увек није напустио иако га ми свакога дана све више запуштамо и тиме напуштамо, он је у стању да изрази чак и неизрециво име Божије: Ја сам Сушти! Јер Сушти је Онај који у себи спаја суштину и суштаство, бит и биће, есенцију и егзистенцију, Сушти је и само име Његово.

Икона Божанске Премудрости, Црква Светог Ђорђа у Вологди, 16. век (Фото: Викимедија)

Дакле, сећам се ја прошлости, сећам се умрлих, дајем им помен, помињем их, њихови драги ликови су урезани у моје памћење, као у музеј у коме се чува успомена на њих. Али ово моје сећање је прожето осећањем, осећањем туге-сете, дуга, љубави, о-сећање је о сећању, или, у другој могућности: оно зависи од сећања. Произлази да је право, пуно осећање увек везано за сећање: душа осећа, тело осећа; душа се сећа увреда кроз патњу, тело се сећа ударца кроз бол. Али српски језик у овој ниски речи заједничког корена, или једноставно сличних речи, иде још даље. Све ово није независно од ума, разума, штавише, у самом језику је веома повезано са њима. Каже се: он је запамтио, он се сетио и запамтио је, каже се: у његовом памћењу је заувек остао да живи њен лик. Само онај који се сећа, и који осећа, може и да памти. Произлази да безосећајан човек не може ни да се сећа, ни да истински памти (али може да злопамти!), произлази да, у духу српскога језика, такав човек не може бити ни паметан, односно уман, интелигентан, учен, мудар. За некога се каже: паметан човек. Он је мудар, уман човек. Али мудар и уман човек није онај ко много зна, ко механички памти чињенице, као што памти датуме одређених догађаја у историји – „многозналаштво (у том смислу) не учи мудрости“ како је то рекао Хераклит. Мудар је онај ко се сећа са осећањем, чију мисао прате осећања, чија је мисао прожета осећањима, ко памти са благодарношћу и дубоким поштовањем, ко гаји љубав према неком те га у памћењу васкрсава. Паметан човек, дакле, није онај (у духу нашег језика), или барем не само онај ко има формално висок ниво интелигенције и решава брзо некакве практичне и теоријске проблеме, ко поседује научни или спекулативни дар, него онај ко памти, сећа се и осећањем занавек задржава у памћењу оно што је завредило да се упамти. Дубока је мудрост у сећању и заборављању, памти се лепо, добро, племенито, драго, вредно, оно што је у животу било занимљиво и духовито, а заборавља се све непријатно, лоше, зло и незанимљиво; штавише, човек настоји и тера себе да то заборави, да га истера из бића и премести у потпуно непостојање. Јер оно чега се човек сећа – увек постоји, оставља своје отиске на кожи, на телу, на души… Али тај процес се не завршава ту, на пуком сећању и осећању, на памћењу и сазрцању, у самом српском језику он тера на остварење, а тај императив реализације готово аналитички произлази из речи која има заједнички корен са осећањем и сећањем. Истога корена са осећањем и сећањем је осетљивост, осет. Каже се: осети то, осети ме, у смислу додирни то, додирни ме, тако да оно што се јавља у сећању, осећање жели и да потпуно осети, свим чулима, да га види, чује, и пре свега – додирне. То значи да оно што се јавља у сећању мора бити доступно осету, свим чулима, да не сме бити само илузија, привид, оно мора бити заиста на начин да се може осетити, то јест додирнути. Човек зна да око и ухо могу варати, могу наседати фантомима, могу производити звучне и визуелне халуцинације, али је убеђен да чуло додира већ не може бити преварно, да не могу постојати тактилне халуцинације. Чуло додира даје осећај блискости, телесности, непосредности за разлику од „чула на даљину“, ока и уха. „Стави прст у моје ране“ каже Христос Томи. И Тома је поверовао. Све што се може не само видети и чути већ пре свега додирнути, заиста уверава у своје постојање. Тако ово сећање и памћење, ова осећајност, постају делатни. Они хоће да то што се појавило у сећању и зауставило у памћењу, буде опипљиво, осетно, (отуда споменици, портрети у камену, бронзи, дрвету), да буде, макар и на начин „као да“, реално присутно.

Неверни Тома (Фото: pocdk.ru)

Али реалност уметничкога васпостављања је привидна, уметнички производи су привидни у свом фактичком стању, они као да су живи, али истински живи нису. Осећање се не задовољава таквим васпостављањем, већ хоће да оно што је некада живело поново буде истински живо, да васкрсне. Отуда само љубав може бити основа истинске хришћанске вере, пре свега она љубав која ионако шири живот, која у својој полној варијанти заиста сведочи другог кроз додир, пуну осетљивост, кроз буквално телесно сједињавање и спајање, али и она узвишена љубав која поклања, радује се другоме.

А она, та љубав, тражи васкрсавање и васкрсење свих, без изузетка…

Одломак из књиге Повратак, Графичар, 2010.

(Благодарје бр. 13, новембар-децембар 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

3 replies

  1. Дирљиво, осећајно, Богочежњиво, чарно…
    Саборно слово господина Меденице…

  2. Preporucujem tekst „Dakle, Sokrat je besmrtan“, samo nemojte gledati ime sajta :))) Tekst nije jednostavan, detaljno objasnjava ono sto sam vise puta napisao o Sokratu kao rusiocu tradicije (posmrtnih priprema) i gradjanske vrline, sto sve koincidara sa uspostavljanjem do tada Grcima nepoznato jakog dualizma duse i tela.A, gde je dualizam duse i tela, tu je i pitanje dodira duse i tela i smrti.Jedna od kljucnih tacaka teksta je suprotstavljanje slavi, odnosno secanju grada na gradjanina koji je dao zivot za grad, a sto ce Platona navesti da secanje potrazi van tela, u egzistenciji duse pre smrti.Smrt se, zapravo, pokazuje kao posrednik prema istini.Samo slobodan od tela covek moze spoznati, tacnije biti obuzet, videti svetlost koja se ne vidi ocima, istinu.Tako dodir duse i tela i dodir istine ostaju suprotstavljeni, a kao posrednik javlja se smrt.Suprotnost tome je vaskrsenje, smrt smrti, ali i o-sadasnjenje svakog proslog sada prolazne vremenitosti, cime se sada i potvrdjuje i ukida, sto za Grke ostaje nepremostiva suprotnost, i ukidanje slucajnosti covekove potcinjenosti istoriji u kojoj je njegov vrhunac da bude zrtva utopijskom kraju i secanje na tu zrtvu.

    Promenom sustine politicke zajednice, smrt ne postaje posrednik izmedju duse i istine, vec izmedju dve volje (i u slucaju Sokratove smrti, smrt je iz-medju, ali ona jos ima parmenidovski smisao suprotnosti jednog i mnostva, istine koja je jedna i mnjenja koje je mnostveno, mudraca i mase).Smrt postaje ubistvo, a politicka zajednica u-govor.Time govor prestaje biti zborenje-sa-drugim, sabornost i zbor, i postaje raz-govor, dia-logos, rascepljenost koja prebiva iz-medju dve strane, kao nesto sto ne pripada nikome (U pocetku bese logos i bese u Boga).U-govor je niciji, ne pripada ni Bogu ni coveku.To je govor tamo gde je smrt Drugi.Otuda tolika fasciniranost jezikom u savremenoj filozofiji.Bez ideje Boga i vaskrsa, a sa idejom smrti kao nasilne, Drugog kao pretnje, jezik se osamostaljuje u nesto iz-van coveka, iz-medju (intersubjektivnost) dva coveka, sto ih razdvaja, a ne sabira.

  3. @Komentar ceka pregled,

    Поштовање и наклон за коментар, уважени. Док не прочитам од Вас препоручено писмено, скромно прилажем “ ХХХ молитву“ Светог владике Николаја из “ Молитве на језеру“, сазерцање племенитог Жарка Видовића о језику којему је навикна и магијска метафизика доделила место самог битија, а наместо истрошеног “ мислити“, а кад смо код врлог, неприкосновеног Парменида, јопет Жарко Видовић, зашто је метафизици неопходна, нужна ЛАЖ, да је “ Бити исто што и мислити“, кад је Парменид, трагедијски и мистично, у – видео да је “ Бити, исто је што и ОСЕЋАТИ“, те је ту истину и изрекао, ојезикословио…
    Свако добро и од Бога здравље Вам желим.

Оставите коментар