Никола Волаш: Дејтон, згаришта и широко срце крајишко

Са подручја Босанске Крајине поткрај рата изгнано је 130.000 Срба и известан број лица несрпске националности југословенске оријентације

Босанско Грахово (Фото: Т. Јањић/Политика)

Нема сумње да ће се поводом обележавања 25-годишњице од потписивања Дејтонског споразума у јавности огласити историчари, политиколози, универзитетски професори и аналитичари разних академских профила. Заправо, већ на почетку је потребно правилно дефинисати овај правни акт као Дејтонско-париски мировни споразум који је озваничио крај троипогодишњег грађанског рата на просторима некадашње најјугословенскије републике (БиХ је узимана као парадигматичан пример заједништва оличеног у „највећој” тековини НОБ-а и револуције, братству и јединству).

Подсећања ради, у америчкој војној бази Рајт Патерсон код градића Дејтона, у америчкој савезној држави Охајо, 21. новембра 1995, представници својих (завађених) народа Алија Изетбеговић, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман су постигли и парафирали договор о политичко-територијалном уређењу БиХ уз будну паску организатора и медијатора овог сусрета: Била Клинтона и Кристофера Ворена. Документ са важношћу устава БиХ дефинитивно је, уз конкретизацију свих поступака приликом његове примене, потписан у Паризу 14. децембра. БиХ је подељена на два ентитета: Федерацију којој је припало 51 одсто и Републику Српску са 49 одсто територије. Посебно ћу се осврнути на Анекс 7 овог акта који, као цивилизацијску норму и поништавајући етничко чишћење обавезује све три стране да омогуће услове како би се изгнаници вратили на своја огњишта. Наизглед лак а у суштини веома тежак посао због природе сукоба и свежих ратних рана. Посебну тешкоћу представљала су политичка руководства зараћених страна која су на све могуће начине настојала, посебно на почетку имплементације споразума, да изврдају своје обавезе. И део руководства Републике Српске (паљанска група, како су колоквијално у медијима називали неколицину политичара из Сарајева и Источне Босне) је отворено заговарала да српски изгнаници из федерације насељавају просторе српског ентитета. Тиме су вишеструко, због економских законитости, обезвредили имовину Срба у већем делу БиХ. Ваља истаћи да су крајишки политички руководиоци Живко Радишић, Владимир Лукић и Витомир Поповић (потоња двојица су чинили део делегације РС у Дејтону) били против овакве праксе.

Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић потписују мировни споразум у Паризу, 1995. (Фото: Радио Слободна Европа)

У таквим условима група Крајишника у СР Југославији је 7. марта 1997. основала Удружење повратника у Босанску Крајину. Фокус је првенствено стављен на девет западнокрајишких општина од којих су у седам били етничка већина а у две (Бихаћ и Босанска Крупа) поседовали су натполовичну вредност некретнина. У некима су били готово једини становници (Дрвар по попису из 1991. год. – 99,6 одсто и Босанско Грахово – 97,4 одсто). Босански Петровац са нешто изнад 80 одсто и Гламоч незнатно испод тог процента. У општинама Сански Мост, Кључ (пре демаркације) и Купрес, Срби су чинили релативну већину. Према одредбама Дејтонског споразума Срби у четири општине са апсолутном већином могу да формирају локалну власт а у другим да значајно партиципирају у њој. Колико је то значајно најбоље се види на примеру Дрвара који се већим делом нашао у Ливањском кантону (10). Иако се и даље живи тешко, отварају се какве-такве перспективе за развој (недавно отворен погон врањској „Јумка” са 100 запослених захваљујући залагању Владе Србије). Поред вапијућих захтева за помоћ у развоју осталих општина, како би се створили услови за одржив повратак, Срби се неретко срећу и са отежаном реализацијом школских програма, употребе ћириличког писма, здравствене заштите и др.

Слободан Антонић: Борба за четири српске општине

На почетку рада удружења његови чланови су ентузијастички прионули на посао –потпуно волонтерски, неретко запостављајући решавање сопствених егзистенцијалних питања, па чак и статусних (лакомислено је група активиста поверовала неким људима из структура власти да ће им бар тај део њиховог ангажмана бити урачунат у радни стаж).

Никола Волаш (Фото: Политика)

Са подручја Босанске Крајине поткрај рата изгнано је 130.000 Срба и известан број лица несрпске националности југословенске оријентације. Око 40 одсто њих је уточиште потражило у СР Југославији. Већина њих са надом да ће се ту задржати привремено а, затим, у складу са Анексом 7 Дејтонског споразума, вратити на своја огњишта. Посредством тадашњег Бихаћко-петровачког епископа Хризостома четворочлану делегацију удружења је примио патријарх Павле, дајући благослов за ову акцију. У три пута дужој аудијенцији од предвиђене, његова светост је изрекла главну онтолошку одредницу Крајишника: „То су добри људи широког срца”.

На тлу Србије махом на подручју Војводине, чланови удружења су готово свакодневно обилазили изгнанике. Организоване су и посете завичају у акцији „ Иди и види”. У сусрету са углавном спаљеним домовима, на згаришту неретко надреалне Фелинијеве слике: у очима неугасли сјај и – сузе. И што је најважније, решеност да се опет крене испочетка. Утолико пре што су постојале јасне индиције да је крај рата био изрежиран од стране неких домаћих политичара у њиховим закулисним кухињама, иначе главних креатора ратне драме. Колале су и приче да је рат трајао годину дана дуже од предвиђеног рока па чак и то да су Крајишници свесно жртвовани због тога што су њихови крајеви партизански. Историја је Крајишницима не само учитељица живота већ и њихова квинтесенција, најуверљивија потврда слободарског духа. И њу су хтели да им избришу из сећања, или отму и припишу неком другом. Само њима је изгледа позната чињеница да су 1875. год, пре устанка у Херцеговини, Грмечлија Петар Поповић Пеција и Граховљанин поп Илија Билбија дигли буну против турског зулума.

И Петар Карађорђевић, будући краљ ослободилац, похитао је на Змијање, надомак Варцар Вакуфа под псеудонимом Петар Мркоњић као француски официр са искуством из Француско-пруског рата четири године пре тога. После Великог рата у његову част овај градић је преденуо име у Мркоњић Град. Устаницима је командовао у Црним потоцима у близини Босанског Грахова. Исто тако, мало је познато да је први оружани отпор усташком геноцидном терору подигнут 6 маја 1941. год. (Ђурђевдански устанак) у околини Санског Моста.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 20. 11. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар