Александар Живковић: „Колико лош мораш бити да те побиједи Драшко Станивуковић?“

Суштинско објашњење казне коју су бирачи упутили Додику на локалним изборима понудио је твит: Колико лош мораш бити да те побиједи Драшко Станивуковић?

Јелена Тривић и Драшко Станивуковић (Фото: ПДП)

Додик и његова партија нису доживели тако катастрофалан пораз ни на локалним изборима у Бања Луци, ни у целој РС, као што су то говорили први извештаји. Али, упркос максималном инвестирању у кампању, жестоко су кажњени од бирача у великим градовима. Резултати избора по општинама у читавој БиХ могу да се прате (овде).

Суштинско објашњење казне коју су бирачи упутили Додику понудио је твит-питање извесног „митолога“: „Колико лош мораш бити да те побиједи Драшко Станивуковић?“

Није овде поента ни на још политички недефинисаном Станивуковићу, ни на досадашњем градоначелнику Бања Луке, дефинисаном East West трилатералцу, Игору Радојчићу (овде), него о неспособности Додикове власти да се суочи са драматичним социјалним стањем у Републици Српској. Демографски слом, на продаји сировина заснована економија, партократија појачана шиканом локалних моћника, нису никоме привлачни амбијент за живот. Да, Додик није претрпео катастрофални пораз на локалним изборима, али само зато што се ослањао на механизме „партије власти“ и што је већина младих апстинирала од избора не верујући још у довољној мери опозицији. Како сада ствари стоје време ради за опозицију, њој је остало само да постигне „црногорски проценат“ излазности на парламентарним изборима и освоји власт.

Али време, одавно већ, не ради за Републику Српску. Повишена национална реторика, све до степена неког новог српског романтизма, не може да замаскира недостатак друштвеног живота у пуном смислу. Чини се, да је први корак ка оздрављењу друштва у Републици Српској, скидање Додика са повлашћеног места лидера који се не критикује због тога што је на мети Сарајева. Управо супротно, што се Додик, и свака будућа власт у РС, буду више кориговали и налазили под критичким преиспитивањем националне интелигенције, они ће бити способнији да одговарају на спољашње изазове. Мало је интелектуалаца, са „националне стране“, потписани се једино сећа  у том смислу др Мише Ђурковића, који су оспоравали Додикову унутрашњу политику. Одмах им је одговарано из Банских двора и његових подручних информативних јединица, које, по српском обичају из последње три деценије, нису способне да се укључе у велику међународну информативну војну, али лако могу „да пусте мало крви“ дисидентима.

Милорад Додик (Фото: А. Васиљевић)

Прижељкујући „корекцију“ Додика, или неке друге власти у Српској, са становишта рационалне економске политике, борбе против корупције и партократије, прибојавамо се да ће вероватнији исход бити још веће постављање Додика у зависност од Вучићевог идолатријског режима, а опозиција ће са друге стране, морати стално да се показује кооперативна западним ембахадама у Сарајеву.

Постоји и трећи пут: да се политички подигне она омладина која је сада апстинирала на изборима. Није ваљда да су лошији од Драшка Станивуковића?



Categories: Четири стотине речи

Tags: , , , ,

7 replies

  1. Александре, зашто се гријех сваљује на „омладину која је овај пут апстинирала“? Зашто се очекује од омладине да се „подигне“? Какви су то позиви?

    Да ли је омладина та која треба да се хвата у коштац са системом вриједности? При томе, сваким даном та омладина бива малобројнија, угњетавана и протјеривана. Вриједности које је некада требало бранити, данас треба градити изнова, јер су их, не омладинци, већ насљедници старог система уништили до темеља.

    Nешто је суштинско лоше у овом систему. Погледајте феноменални распад Покрета за одбрану Косова и Метхоије. То је примјер како „подизање“ једноставно престане бити подизање и само настави бити спуштање. Не постоји та омладина, та енергија и та мудрост, у једном паковању, која може да побиједи неслогу – слогу су срби већ давно изгубили.

    Позивати младе да се дигну не би ли нам свима било боље, по мом искреном мишљењу, није исправно. МЛАДЕ НЕ ТРЕБА ПОЗИВАТИ ДА СЕ ДИГНУ, ТРЕБА ИМ ПОКАЗАТИ ПУТ И „ОБОГАТИТИ“ ИХ МУДРОШЋУ – оно што им фали.

    22
  2. „Demografski slom, na prodaji sirovina zasnovana ekonomija, partokratija pojacana sikanom lokalnih mocnika…“, je l’ ovo opis Rusije, svetionuka „suverenizma? „Dodik… samo zato sto se oslanjao na mehanizme „partije vlasti“ i sto je vecina mladih apstinirala od izbora…“.Ista prica u dve potpuno razlicite situacije – Rusiji i R.Srpskoj, a dodao bih i Srbiju.U Rusiji se groznicavo trazi ideoloski okvir koji ce drzavu kao sredstvo oligarhije, predstaviti kao sredstvo „ideologije“ posto je nestalo komunistickog ideoloskog okvira, npr. suverenizma ili cak pravoslavstvo ( ovo je politizovano pravoslavlje, koje se ovom politizacijum unizava i otvara da bude meta banalnih politickih argumenata, iza kojih se krije vladajuca oligarhija).Kod Dodika je to stalna prica o ujedinjenju sa Srbijom (bilo bi lepo uci u njegov mozak i videti koliko on misli da moze da ide sa rom pricom, zanemarujuci licne interese gradjana,
    a sluzeci egoistickim interesima parijske vojske- pretorijanske garde, on misli,verovatno, zauvek, kao i Milosevic i Milo i Tadic i Vucic…). U Srbiji je situacija i najteza, jer se ideologiji EUrobstva, pokusa suprotskaviti traganjem za novom ideologijom „identitetstva“ ili „suverenstva“ ili…cime je elita odvucena od politike u „kulturne ratove“ u kojima ideologija ima jos samo smisao „knjizevnosti“ za decu, dok politika biva prepustena EUrobskoj oligarhiji, a koja je u nedostatku programskih razlika i kritike ideologizacije drzavne politike svedena na licne obracune preko tabloida (sto nije necija, Vuciceva, volja, vec nuznost kada je politicki zivot ispraznjen od programskih sadrzaja) , tehniku osvajanja i cuvanja vlasti mobilisanjem stranackih voski koje ne funkcionisu kao slobodni gradjanja sa pravom glasa, vec kao pretorijanska garda sa naredjenjem za koga da glasa, ali je to pretorijanska garda, a ne vojska, jer ona naredjenje izvrsava samo uz zamenu za licnu korist.Tako pretorijanska garda u sebi objedinjuje psihologiju mase i egoizam interesa, koji se ovde uporno naziva, pogresno, indidualizam.

    Ono sto je interesantno, jeste, da odvucena od politike u „kulturnu borbu“ oko „identitetskih“ pitanja, „identitetska“ elita se stalno bavi, upravo, ideologijom, sve vise se udaljavajuci od realnosti.Pokusao sam da pokazem kako je inteligentnije vezati problem KiM za pitanje slobode SVAKOG gradjanina, pitanje prava, a ne identitetsko pitanje koje smera na neke gradjanje i njihova osecanja pripadnosti.Cudna posledica toga je bujanje kritike demokratije na „identitetskoj“ poziciji, dok je ona kod drugosrbijanaca sovinisticka (mrznja prema istima sa nama, kao drugacijima (akcenat na drugacijosti), kod „identista“ ona je „nacionalisticka“ (mrznja prema drugacijima od istih sa nama (akcenat na istosti, ali ne i dovoljnjoj, sa malom grupom nas)), zbog cega ona ne moze da se ukrupnja i pretvori u delotvoran politicki program, jer stalno postoji pitanje:“Jeste Srbin, jeste pravoslavac, ali, da li kao mi>“ (otuda ova „tragedija“ kada pobedi Srbin, koji nije dovoljno Srbin.Pri tome se cini neobicna greska, da se Vucica kritikuje da narusavama demokratiju SAMO onda kada se to narusavanje vezuje za, opet, spoljasnje ideoloske ciljeve.Kada tog narasuvanja ne bi bilo, deluje da bi narusavanje demokratije bilo prihvatljivo, kao u slucaju Milosevica, kada za demokratiju nije bilo vreme, jer je bilo vecih interesa i, naravno, od njih neodvojivih egoisticnih, pretorijanskih.Takav Milosevic se danas predstavlja kao „poslednji drzavnik“ i tu dolazimo do toga sta je drzava: sredstvo za nesto, za nekoga ili slobodu.

    Kada se sloboda potiskuje zbog neceg, onda se otvara prostor, da se toj potisnutoj slobodi nametnu ciljevi neslobode, sto je njoj lako da prihvati, jer je vec pristala na „patriotsko“ povlacenje, pa mu povlacenje pred kolonijalnom upravom dodje isto.Kada ne moze da se oslobodi, individua krene u samounistavanje kroz jugoslovestvo, komunizam, srpstvo, pravoslavlje, EUropstvo ili jednostavno se okrene nomadskom nacinu zivota i potrazi za boljim zivotom, kao zamenom za slobodu.Ova otudjenost od politike i pitanja slobode,stvara teorije zavere – mi nista ne mozemo, istoriju na kroje drug!

    P,S.
    Teskt Frenka Furedija:“Ne smemo trgovati slobodom radi sigurnosti“ na „Stanju stvari“, dotice neke od ovih tema.Ja sam se, kao i u ovom komentaru, bavio nasiroko time, mozda zaodenuto u filozofsko ruho, sa ciljem da pokazem sustinske izvore ovih kretanja.Furedi govori o:“Politizaciji straha radi bezbednosti…“, korene ovog sam trazio u odnosu drzave i smrti, pa ko se seca…

    12
    3
  3. Не би на штету било “ увезати“ у врстан пачворк текстова сајта @стањествари и есеј Берђајева о демократији… Надам се да @Komentar..сем прегледа, пристаје да сачека и овај есеј…

  4. @Zoran Nikolic (Valjevo)

    Cekanje je moje drugo ime :))))

  5. Poštovana gospođo Trivić, lijepa ste i pametna žena. Majka dvoje prekrasne djece. Stoga je neshvatljiva Vaša opčinjenost Dražom Mihailovićem (izgovara se „mi-ha-ji-lović)“. U intervjuu za N1 spominjete činjenice o Draži, hvalite se odlikovanjima američkoga predsjednika koji je naredio ratni zločin bacanja atomskih bombi, kao i onima francuskoga generala čija je država počinila stravične zločine u kolonijama diljem svijeta. Kritizirate komunistički sud, ali onda i sud što su ga financirale države koje su Draži dodijelile odlikovanja. Nakon svega ispada da prosječni Balkanac jedino priznaje „sud svoje partije“. Istodobno zanemarujete ratne zločine četničkih snaga nad hrvatskim i muslimanskim narodom, slizanost s nacistima i fašistima. Nema zbora da je 1941. četnički pokret bio antifašistički, ali ubrzo su dražinovci okrenuli kaput i zato se ne trebamo čuditi što su kraj rata dočekali podvijenoga repa, u društvu ustaša, fašista i nacista. Da sve to zanemaruje ostrašćeni i neobrazovani stanovnik neke bosanske kasabe, mogli bismo pojmiti. Ali ne i kada se radi o sveučilišnoj profesorici i ženi koja bi morala imati osjećaj za detalje i neporecive povijesne činjenice. I još nešto! Kritizirate nacionaliste koji su takvi zbog političkoga probitka, a ne želite se izjasniti o Radovanu Karadžiću jer kažete da nije vrijeme o tomu govoriti. Želim Vam sve najbolje u političkoj karijeri, ali nisam siguran hoće li Vaš moralni habitus pomoći napretku Bosne i Hercegovine.

    2
    28
  6. @DŠ

    Презиме које носио командант ЈВО међу Србима се јавља у две варијанте: Михајловић (од Ми-хај-ло) и Михаиловић (од Ми-ха-и-ло). Једино што не постоји је Михајиловић, будући да не постоји ни облик имена Михајило. Од мене толико (за колико се надам да некако можете схватити), а ваши коментари о компетенцији судова и поступцма државника заснивају се на тачно онолико знања и разумевања колико и ова надобудна „лингвистичка“ опаска. Али ту већ нико и никако не може помоћи.

    21
    1
  7. Tatjana, čitajte kako je napisano. Meni prigovarate nadobudnost, a slijepi ste pored zdravih očiju. Inače, postoji ime Mijailo. I ono se NE izgovara MIJAJLO. Nismo Talijani ili Španjolci koji skup „ai“ izgovaraju „aj“. Dakle, Dražino se prezime izgovara MIHAJILOVIĆ. A o sudovima znam mnogo jer sam dobio, bez odvjetničke pomoći, više sudskih procesa. Istodobno Trivićeva o sudovima ne zna gotovo ništa jer je ona ekonomistica. O poznavanju povijesti da i ne govorim. Njezino se znanje oslanja na usmenu predaju.

    1
    14

Оставите коментар