Варја Нешић: Чему служе националне снаге

У жудњи за новом судбином и смислом вишег постојања је хитност националног окупљања снага. Не хитамо убиству. Хитамо свему што је похрањено у жртвама оних Срба који нису одолели Невидљивом

Варја Нешић (Извор: Лична архива)

Можда су посреди суматраистичке везе Милоша Црњанског…

Везе је важно тражити, јер су везе један од најважнијих начина на који сами себи објашњавамо свет и своје место у њему.

Текстови су преиспуњени искуством веза. Октобра месеца 1934. године у часопису Идеје је објављен политички чланак Милоша Црњанског „Нацрт националног скупљања снага“. Посреди је хитност, програм, чује се и позив. Обнављање националних снага.

М. Црњански даље спомиње Краља Мученика. Име није споменуто. Он је краљ и он је мученик. Читалац се на тренутак пита (чак и познајући историјски тренутак чланка) о коме је реч и пред очима је лик кнеза Лазара. Мученик и кнез. Везе су успостављене: омашком читаоца и мучеништвом. Свакако, Црњански ће говорити о атентату на краља Александра. Ипак, година није довољна да развеје истоветности, баш као у Хиперборејцима.

Пред нама је и моћан наслов: национално скупљање снага. Шта се налази пред нацијом па су јој снаге потребне, скупљене, окупљене?

М. Црњански доводи у везу ратне генерације свих српских ослободилачких ратова. Они су повезани посебном жртвом. Највиши облик живота је живот посвећен остварењу једне идеје.

Сава Шумановић: Портрет Милоша Црњанског, 1921.

Једна идеја. Један кнез пред избором. Један народ пред изазовом. Државност је освојена и у себи је похранила идеје државотворности и слободе доспеле из вредносног језгра косовског завета. Оно је жижа кроз коју се нијансирају вредности све до времена М. Црњанског. У обновљеном многогрешном, многострадалном и колонијалном положају српске нације, ове вредности опет доспевају у егзистенцијално искуство као чежња. Ваља им тражити дом да би се нашли путеви слободе.

О оновременом националном скупљању снага М. Црњански пише: „Трагика наших генерација, свих политичких нијанса, на крају рата и била је у томе да смо мислили, ето најзад време дошло да и ми поживимо, у ведрини и лакомислености мира, куда дубоко вуку људски нагони.“

Заиста, лук се не може бесконачно затезати. Међутим и снаге се морају прикупљати. Опет распеће: људски нагони и дати завети. Подвиг завета и предавање природи. Јер, природно је желети предах. Од рата, сиромаштва, сужавања, трпљења. Природно је очекивати овоземаљски мир. Неприродно је тражити страдање. И тако, Црњански види: његова генерација природна је и жели трајни предах. Сасвим људски.

„Један наш песник, певао је тада, да, после толике патње, треба лећи на Косово полеђушке и машити се пријатног, анималног живота. Данас нам је јасно, свима тих годишта, да за нас повлачења и одмора не може бити и нема.“

Зашто је Милошу Црњанском јасно оно што нама није? Одакле доспева јасноћа?

Вратимо се почетку – на почетку је догађај: краљ је постао мученик. Метафизика је ушла у историју. То даје вид. То није природно. Краљ не седи у порфири. Краљ лежи мртав, због идеје. Метафизика тражи подвиг. Подвиг се храни вољом. Упркос нагону, упркос природном природе.

Сада смо на пољу идеја, каже Црњански, види Црњански. Он види, баш као и П. П. Његош у његовом другом есеју. Дакле: види песник. Највиши облик живота нације – који се жртвује за идеју – није у убиству. П. П. Његош стоји на Ловћену. Црњански стоји над одром. П. П. Његош види зрак. Да ли га и Црњански види? Зрак „у ком царује нешто љубичасто и надземаљско“.

Моргунов: Његош, литографија, 1833.

Неповратно виђење је почетак највишег облика живота. Невидљиви је виђен, он постаје неодољив. Неодољиво је стајање на Ловћену, чекање зрака и ћутање. Неодољиво је учинити све зарад Њега. Одатле јасноћа.

„Излази из таме, прва свест… Са њим смо (са Његошем) изашли (ми, Срби) пред Бога, на рукама са убиством. У њему (Његошу) се јавља жудња за новом судбином и смислом вишег постојања у свету.“

У тој жудњи је хитност националног окупљања снага. Не хитамо убиству. Хитамо свему што је похрањено у жртвама свих оних Срба који нису одолели Невидљивом.

Христос је постао мој живот. Заволео сам Га…

Варја Нешић је мастер српске књижевности

Прочитајте још



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

Оставите коментар