В. Димитријевић, З. Чворовић: Ко се и како огледа у случају оца Јована Пламенца

Случај о. Јована Пламенца показује колико је важно да се у земљи крвавих трагова комунистичког богоборства не поправља већ да буде укинут један противправни Закон

Гробље у Брчелима где је наводно гроб митрополита Арсенија Пламенца (Фото: Саво Прелевић/Вијести)

Јучерашње привођење и саслушање у барској полицијској станици о. Јована Пламенца и његовог сина Крста с правом је узбунило српску јавност. Личност ухапшеног о. Јована Пламенца и политички тренутак у коме се црногорска полиција одлучила на потпуно неосновану и прекомерну употребу силе, дају овом догађају изразито провокативни карактер.

Приведен је један од најугледнијих свештеника Митрополије црногорско-приморске и дугогодишњи познати новинар, о. Јован Пламенац. Под сумњом да су он и његов син неовлашћено прекопали наводни гроб митрополита црногорског Арсенија Пламенца из 18. века, који се налази у манастиру Горњи Брчели у црмничком делу општине Бар. Подносећи кривичну пријаву Основном тужилаштву у Бару против о. Јована и његовог сина за наводно извршење кривичног дела повреде гроба (чл. 411 КЗ ЦГ), црногорска полиција је још једном показала да није сервис за заштиту свих грађана Црне Горе, већ, као и у свим тоталитарним режимима, средство за заштиту режима и прогон неистомишљеника. А отац Јован Пламенац спада у ред најбескомпромиснијих и најубојитијих критичара тог режима.

Свештеник Јован Пламенац је човек који је Богу и роду служио још и пре него што је био рукоположен: као новинар, дизао је свој глас у одбрану истине и правде, да би, као служитељ олтара, показао да, по речи Владике Николаја, увек треба бити храбар и слободан, јер Бог војује са онима који држе истину. Већ је годинама заточник Светог Јована Владимира и храма на Румији, на којој је некад заблистала свештена жртвеност првог нашег владара – мученика. У литијској борби за свеправославне светиње у Црној Гори, Пламенац је јасно рекао да режиму мафијашког безбожја нема још дуго опстанка, и свесно ставио главу у торбу, истакавши да се не плаши ни заплотњачког насртаја режима на свој живот – јер, то није пукост биолошког живота, него мартирска спремност да се иде за Христом и Светим Краљем. Наравно да је оптужба за скрнављење гроба његовог претка лаж, али је чињеница да је Пламенац хапшење своје и свог сина „заслужио“: одан Русији и светосавско-видовданском предању, чију су високу заставу носили Свети Василије Острошки и Петар Цетињски, а Његош га опевао, он није могао бити заборављен кад се требало светити онима који нису пристали да постану монтенегринске авети.

Парох барски протојереј Јован Пламенац (Фото: ИН4С)

Назовимо и овог пута, као што то чини о. Јован, ствари правим именом. Не води се кривични поступак против оца Јована Пламенца због прекопавања гроба, већ зато што их је, речју песника, „познао“! О томе најјасније сведоче његове убојите речи:

„Црногорски режим посљедњих година, као одани слуга глобалиста и промотер њихове идеологије, потчинивши себи сва три стуба власти (законодавну, извршну и судску), учинивши полицију, и тајну и јавну, својим оруђем, као и школство, те научне и институције културе, и добар дио медија, чупа коријење Црне Горе и њеног народа. Наставио је инжењеринг својих идеолошких претходника над српским националним сопством Црногораца модификујућиих у несрбе. Овај режим то ради бруталним прекрајањем историје Црне Горе, обрачуном са српским језиком Црногораца и њиховим ћириличним писмом. Али режим у традиционалну Црну Гору, такође брутално, уноси и глобалистичке идеолошке вриједности, на примјер промоцију педерастије и истополне бракове, разарајући породицу која је темељ на којем почива заједница сваког народа. На путу преумљења Црногораца нашла се Православна црква, која је у Црној Гори органски дио Српске помјесне цркве, са својим врједносним системом који је опречан глобалистичком. И режим је ушао у обрачун са Црквом, користећи при томе полицију као алатку. Црногорски народ је величанственим литијама подржао своју цркву и режим му је супротставио своју полицију. Тако, полицајци снимају сваког учесника литија. Ови подаци касније бивају искоришћени да се врши притисак на људе да не излазе на литије. Само сам затражио лустрацију рада полицајаца, односно да како они снимају народ, тако и народ да снима њих. То су доживјели као „позив на линч полиције“ и вриснули су.“(овде)

У земљи вишедеценијског вапијућег безакоња и масовне пљачке културно-уметничког блага, свештенику Јовану Пламенцу се ставља на терет кривично дело повреде гроба, јер је по одобрењу (благослову) свог епископа (блаженопочившег митрополита Амфилохија) на монашком гробу који се налази у порти манастира у власништву његове епархије (Митрополија црногорско-приморска) предузео припремне радње за сређивање гроба и стварање услова да стручна лица утврде идентитет сахрањених. Већ из ових чињеница се види да их је кривична пријава барске полиција против о. Јована Пламенца и његовог сина састављена по мери знања и правде незнавене „комиташке“ руље са Томпсонових концерата.

Ако Кривични законик за кривично дело повреде гроба захтева да је починилац овог дела неовлашћено лице, како један свештеник може бити неовлашћено лице када у манастиру своје епархије, по благослову свог епископа, сређује монашки гроб? Какво оштећење је могло настати на монашком гробу, ако је радњу предузео свештеник са циљем стварања услова за даља истраживања у којима би се утврдио идентитет сахрањених лица, међу којима се претпоставља да је сахрањен и предак осумњиченог свештеника, митрополит Арсеније Пламенац?

Протест у Брчелима (Фото: Саво Прелевић)

Из наведених основних чињеница следи да се на терет о. Јована Пламенца не може ставити ни кривично дело уништења и оштећења културног добра, о чему ће по тврдњи портпарола барског тужилаштва накнадно одлучивати надлежни државни тужилац (овде). (Код оптужбе за ово кривично дело отвара се питање да ли је решењем надлежног органа управе код доделе манастиру у Горњим Брчелима статуса културног добра обухваћена његова порта и гробови у њој.)

Пошто у Миловом Монтенегру није „закон за свакога закон“, као што вели Валтазар Богишић у Општем имовинском законику за Књажевину Црну Гору, јер су Српска црква и њено свештенство већ одавно остављени без заштите закона, у таквим околностима могућа је и најбизарнија оптужбе против једног свештеника – да је повредио монашки гроб.

Страдање праведника, какав је случај о. Јована Пламенца, не може да прође без озбиљних последица за целу заједницу. Зато је хапшење о. Јована Пламенца ставило на велико искушење мандатара нове владе Црне Горе, професора Здравка Кривокапића. Он се до сада показао као врло вешт и мудар у избегавању свих провокација удруженог балканског криминално-политичког лобија и његовог подгоричког capo di tutti capi, који вештачким надувавањем српско-црногорских антагонизама жели да спречи почетак свог краја. Као што треба да игнорише провокације Бебе Поповића, човек који је добио мандат захваљујући српским гласовима не сме да заћути над хапшењем о. Јована Пламенца, а камо ли да тај чин прокоментарише двосмисленим речима, као што се мандатару Кривокапићу то први пут омакло (овде).

Фото: Лука Зековић

Подршка коју је УРА (овде), као коалициони партнер у будућој Кривокапићевој влади, дала провокативној акцији барске полиције морала је мандатару да буде „црвена линија“ после које ће рећи – ДОСТА! Дајући подршку привођењу о. Јована Пламенца, због наводног неовлашћеног прекопавања монашког гроба у порти једног од манастира Митрополије црногорско-приморске, УРА је заправо подржала примену Ђукановићевог противправног, тиранског и дискриминаторског Закона о слободи вероисповести, а измена, односно укидање тог истог Закона треба да буде задатак број један нове владе и нове скупштинске већине.

Применом овог Закона успоставио би се над над православним храмовима подигнутим пре 1. децембра 1918. године управо такав режим за који се данас залаже УРА, подржавајући покретање кривичног поступка против о. Јована Пламенца због радова које је предузео на гробу у порти манастира подигнут пре 1. децембра 1918. Како би режим државног надзора над храмовима изгледао у детаљно је описао један од учесника „комитског“ скупа у Брчелима:

„Nisam vjerovao da se takav bezumni akt mogao uraditi. Bojim se da to nije slučajno urađeno i da to nije čin obične devastacije, zato što je ovaj objekat 1950. zaštićen kao nepokretno kulturno blago Crne Gore. Niko nije imao pravo da uđe, a da ne kontaktira državne organe, to se moralo uraditi po protokolu.“ (овде)

Једном речју, не само да би држава била власник ових храмова, већ би и државина СПЦ била мање заштићена од државине коју има обичан закупац стана. Према безумној комуно-комиташкој мери права, држава је та која ће да одређује ко има право да уђе у порту храма и шта ће се у њој радити.

Протојереј Јован Пламенац: Жалосна је душа моја

Случај о. Јована Пламенца показује колико је важно да се у земљи крвавих трагова комунистичког богоборства не поправља већ да буде укинут један противправни Закон којим се драстично ограничавају природна права, каква су слобода вероисповести и право својине. Тек тада би УРА и „комиташи“ схватили да је време државног надзора над Црквом и њеном имовином одавно прошло.

Свештенику Јовану Пламенцу који, кад год проповеда, стоји на амвону храма, символички представљајући анђела што благовести да је Христос васкрсао из гроба (и амвон је, опет символички, гробна плоча гетсиманска која сведочи да је смрт побеђена) желимо да, као и до сада, своје одежде очува белим, а свој глас моћно сведочанским, достојно носећи, опет као и до сада, своје презиме. А пламенац је заставица на врху витешког копља. Тек да се зна.



Categories: Разномислије

Tags: , , , , , ,

9 replies

  1. Већи је интерес Срба и српства да се изборе за правну него за српску Црну Гору. Кад буде правна држава свима ће у њој бити потаман, а Србима посебно јер их нико неће уцењивати да се српства одрекну, као ни било кога другог да се себе одрекне. Повлашћен третман оца Јована у овом случају само би штетио и њему и српској ствари.

    8
    4
  2. Дакле, идеја је да се помоћу УРА и свих осталих, скупљених „с коца и конопца“, из антимиловске коалиције, остваре српски национални интереси у Црној Гори? Што би рекли другови Енглези „good luck with that“.
    Да парафразирам Ајнштајна. Само две ствари су бесконачне, свемир и српско лудило, али за свемир баш нисам сигуран.

    5
    3
  3. Ако желимо да српство у Црној гори, у свести свих њених житеља, буде синоним за правну државу, једнакоправност, правду, онда из патриотских српских разлога, не бисмо смели да желимо никакав привилегован статус за било кога, а посебно не за било којег припадника клера наше цркве. Партијска држава, привилегије, то је оно против чега су грађани Црне Горе гласали и то нека остане као наслеђе монтенегринства као антисрпске идеологије брозових следбеника…Што та вододелница буде уочљивија биће и изгледнија борба за истину о идентитету истинских Црногораца, као оних који нису „похулили на вјеру прађедовску“…

    2
    2
  4. @Владимир Челекетић
    Поштовани,
    Српски национални интерес у Црној Гори, онако како га ја схватам, је да српство буде привлачно и пожељно и да се њему враћају они који нису од њега дефинитивно одрођени. Најбољи начин да се то постигне је да се српство идентификује са правдом у сваком њеном виду. Можда Ви сматрате да је то немогуће у Црној Гори, ја верујем да вреди покушати, да то разуме и мандатар Кривокапић, као и да свака стратегија која о томе не води рачуна води у разочарање и дефинитивно одрођавање. У рукама наших непријатеља су средства пропаганде, али у малој средини, у којој свако сваког зна, глас од уста до уста о ономе што се добро чини може да надјача пропагандне машинерије…

    9
    1
  5. @ Главни даса
    Поштовани,
    Можете српство идентификовати са правдом, али од тога нећете имати користи у политичкој борби, јер политика не ради на правду него да интерес и однос снага.
    Наше искуство говори да се одрођени Срби неће враћати Српству, него, напротив, постаће највећи непријатељи српства. То се десило са покатоличеним Србима, са потурченм Србима, са тзв. грађанистима, а сада видимо и са монтенегринима. Теоријски, ми можемо препоставити да је могуће да се одрођени Срби врате Српству, то није, теоријски, немогуће, али, практично, то је врло мало вероватно. У ствари, немогуће, поготову на краћи рок са постојећим односом снага.
    У Црној Гори, Срби који нису отпали од Српства немају већину. Они који јесу, плус тзв. мањине, имају већину у односу на њих. Ако монтенегрине и мањине прихватимо као непријатеље, што они јесу, онда је глупо губити време и енергију на покушај да се са било којом од тих страна постигне компромис који би, суштински, био на корист Срба. Чак и када би међу вођама тих страна било заинтересованих за тај компромис, страни факор је толико утицајан да га неће дозволити.
    Било би боље када би Срби имали једну српску партију која би, „на једном месту“ сакупила 30%, а монтенегрини и мањине да праве владу. У том случају, са толиком снагом, понављам, на једном месту, влада би морала два пута да размисли сваки пут када би хтела да донесе неку антисрпску одлуку. Овако, имамо гомилу некаквих „демократских“ странака које су, наводно „просрпске“, немамо јасну политичку платформу, која би објаснила шта Срби хоће, што је типично, тако Српство функционише у последњих 30 година, а и дуже од тога и имамо оне за које се зна да су српски непријатељи и који су са Србима само зато што су, тренутно, против Мила. Моја прогноза је да ће ова власт трајати јако кратко и што је највећи фазон, моја прогноза је да ће се, на крају, посвађати и разићи, не због политике него због поделе плена. Срби неће имати никакве користи, са Милом или без Мила, Црна Гора ће остати чврсто под НАТО чизмом, а народ који је литијао и гласао због Српства, остаће разочаран.
    Коначно, једна од основних српских заблуда, коју вучемо 30 година, јесте да је „српско питање демократско питање“. Сећате се тих бесмислица? Или „косовско питање је демократско питање“. То није био став српских грађаниста него водећих идеолога српске националне мисли. Тамо где су Срби одступили од те бесмислице, у Босни, коначно је нешто остварено, створена је РС. У Црној Гори видимо исти сценарио. Ђукановићева власт је била отворено антисрпска, а Срби су ту политику третирали као „демократски проблем“ из чега су извукли закључак да ће се уклањањем Ђукановића, дакле, успостављањем „демократије“, изаћи у сусрет српским националним интересима. Неће. Нити демократија има везе са националним интересима, нити је демократија могућа у колонији. Исто имамо и у Србији. Имамо отворено антисрпску власт и имамо препоруку водећих националних идеолога да ћемо имати национално одговорну власт ако се вратимо демократији коју је, наводно, Вучић укинуо.

    12
  6. @ Главни даса
    Ако желимо да српство у Црној гори, у свести свих њених житеља, буде синоним за правну државу, једнакоправност, правду, онда из патриотских српских разлога…………..
    ++++
    Поштовани,
    То су, само Ваше лепе жеље.
    И ништа више.
    А ово је стварност.
    Тужна, али истинита.

    Епилог скандала у Будви: Захвалност србским војницима прекривена, да се не види.

    Спомен плоча на зидинама старог града у Будви прекривена је данас црногорском заставом. То су учинили окупљени који су протестовали због најаве да ће амбасадор Србије Владимир Божовић положити венац поводом Дана примирја у Великом рату и одати почаст поводом ослобођења тог града 8. новембра 1918. године.

    На табли која је изнад главних врата у Стари град постављена 1931. пише: „На успомену доласка храбре побједоносне Србске војске која послије јуначних побједа ослободи Будву, на Митровдан 8. новембра 1918. поставља Општина Будва“.

    Изнад тог натписа уклесане су речи Петра Петровића Његоша „Поколења, дјела суде…“

    Окупљени су певали „Ој, свијетла мајска зоро“ и песме о Крсту Поповићу и узвикивали „Није ово Србија“, „Црна Гора неће бити обала српског мора“.

    http://srbinaokup.info/?p=114965

  7. @Грешан

    Поштовани,

    можда су у питању само моје лепе жеље, надам се да нису..

    У вези ове пропагандне акције монгтенегрина коју помињете, само неколико речи..

    Употребили су своје најјаче симболичко оружје тиме што су државном заставом покрили плочу која је српски идентитетски белег; Дакле (зло)употребили су државну заставу као антисрпски симбол. …(остављам по страни каква је перцепција тог симбола (важеће државне заставе) била у Миловој држави, какве историјске конотације призива и ван тог контекста – околности су сада другачије).

    Сада треба бити довољно мудар па одговорити, на нивоу употребе симбола и борбе симболима, ефектно и ефикасно… Оно што би по мени било ефикасно је да се поступи тако да резултат деловања буде државна застава Црне Горе испражњена од свог антисрпског садржаја, однсоно да тај садржај буде умањен или мање делотворан…

    А ћераћемо се још, зар смо сумњали да ће бити другачије…

  8. @ sengepenge @Главни даса

    Ваши коментар заиста заслужују да човек и поред свих обавеза одвоји време и одговори на њих. Потпуно сам сагласан са Вашим ставовима да је успостављање правне државе и владавине права национални задатак број један у Србији, Црној Гори и Републици Српској. Ако нема владавине права, не само да неће бити заштићен интерес Срба, већ Срба неће у будућности ни бити, јер ће велики број младих напустити отаџбину или нацију. Зато сам одавно сковао синтагму правни патриотизам и урадио нацрт документа Манифест правног патриотизма, који се може наћи на интернету.

    Међутим, привођење о. Јована Пламенца не може да се објасни поштовањем начела правне једнакости. Није постојао ни један разлог да се оцу Јовану не уручи позив као и сваком другом грађанину, да одређеног дана дође у полицијску станицу и да изјаву о наведеном догађају у својству грађанина. Овако је полиција очигледно неосновано применила меру привођења, пошто ни личност осумњиченог нити друштвена опасност дела не оправдава привођење.

    Осим тога, мада свештеник није изнад закона, Црква ужива аутономију налик универзитету, и то полиција и тужилаштво мора увек да имају у виду када су у питању свештенослужитељи. Шта остаје од такве аутономије, ако се према свештенику потпуно неосновано примењује мера привођења.

    Тужилаштво је већ морало на основу свима познатих чињеница да одбаци кривичну пријаву. Јер, иако смо сви пред законом исти, не изазива сваки случај исте последице по јавни ред и мир, а њихово очување је основни задатак сваке државе.
    Овако се у случају о. Јована и владике Кирила (Бојовића) показује да полиција и тужилаштво у Црној Гори, због иначе урушеног правничког образовања на целом Балкану и снажних рецидива комунистичког односа према Цркви, злоупотребљава своја овлашћења и погрешно примењују Кривични законик и Законик о кривичном поступку.
    Пошто је реч о Миловој „Црвеној Хрватској“ ово незнање је увек, па и у овом случају, комбиновано са политичком намером да се СПЦ заплаши и натера на компромис са режимом.
    И што најважније, у случају о. Јована се показало ко дан јасно оно што смо г. Димитријевић и ја закључили у тексту када је у питању Закон о слободи вероисповести: „да се у земљи крвавих трагова комунистичког богоборства не поправља већ да буде укинут један противправни Закон којим се драстично ограничавају природна права, каква су слобода вероисповести и право својине. Тек тада би УРА и „комиташи“ схватили да је време државног надзора над Црквом и њеном имовином одавно прошло.

    14
    1
  9. Duhovni i intelektualni potomci onih koji su srušili Njegoševu zavjetnu kapelu se bune. Prije dvije godine rektor Univerziteta u Podgorici,Nikolić,sa prađedovog groba skinuo epitaf đe se spominju srpski ideali. Prađed mu bio nosilac Obilića medalje. Dakle dno dna. Komite su inače IQ85 sa sve cipelama i nepresušni izvor internet mimova,crnogorske mim scene. Ono što je bitno,na Crnu Goru će se spuštiti blagoslov,čini mi se već je,narod tamo se iskreno ispovijedio,pokajao,okajao,prišao Crkvi,nema čovjeka koji nije izašao na litije. Ako Bog da da prelije kod nas i da profesoru porastu apetiti. Da će biti lako,neće,da je lako ne bi se zvala Crna Gora.

Оставите коментар