Зоран Чворовић: Ако Русија призна „Косово“ Срби ће се претворити у „балканске Пољаке“

Ако би Кремљ признао тзв. Косово, Русија би ушла у конфронтацију са српским друштвом и то би постао снажан извор русофобије међу српским патриотама

Зоран Чворовић (Фото: Лична архива)

(ИА Регнум, 6. 11. 2020)

Анализирајући узроке због којих Русија губи утицај у Венецуели, Јевгениј Александрович Примаков је почетком 2019. године закључио: „Ми се изнова и изнова упорношћу грамзивог идиота бавимо потплаћивањем елита, не обраћајући пажњу на то да оне могу да ишчезну, да буду смењене, да промене оријентацију. Иако елите могу обезбедити послове, па у том смислу потплаћивање елита чак може бити корисно, потпуна оријентација на такву политику не може, ма какве биле елите, да умањи ризике у случају великих потреса. Такве ризике може да умањи позитивна репутација која се стиче код масе, на улици. То није „субверзивна делатност“ и није „подршка опозицији.“

Иако Србија и српски народ у целини припадају европској цивилизацији, па су самим тим српске политичке, економске и друштвене прилике различите од латиноамеричких, ипак ова оцена начина деловања Русије у иностранству из пера садашњег директора „Россотрудничества“ може углавном да се примени и на Србију. Утицај Русије у српском друштву је минималан, зато што се руска држава определила да комуницира само са владајућим политичким елитама и пословним врхушкама у државним предузећима.

Фото: Регнум/Иван Шилов

Русија притом упорно игнорише ноторну чињеницу да се политичка и пословна елита бивше Југославија од 1948. године, а потом и самосталне Србије (најпре прикривено, а од 2000. године и отворено), формирала под директним и индиректним утицајем Запада. Руска држава и са тако лошим картама у рукама сав улог полаже на елиту чију „игру“ не може ефективно да контролише. Због тога ће, пре или касније, морати да банкротира у таквој балканској покерашкој партији.

Истовремено, Русија већ три деценије скоро потпуно игнорише „дар с неба,“ који јој је неочекивано пружио прилику да брзо и јевтино надокнади своје једновековно одсуство из живота српског друштва. Наиме, политичка и војна конфронтација целокупног српског народа са простора бивше Југославије (Србија, Црна Гора, Република Српска и бивша РСК) са политичким Западом, оличеним у НАТО пакту, у последњој деценији прошлог века, створила је у већ увелико културолошки вестернизованом српском друштву снажан одијум према западним идеолошким вредностима и културној мисији. Већ сада се може констатовати да ту прилику Русија није искористила, па је њен утицај на српско друштво и данас крајње занемарљив и рудиментаран. За разлику од Русије, Запад је недостатак политичког угледа успео врло брзо да анулира озбиљним улагањима у српске медије, културу, образовање и науку.

Амерички хеликоптери изнад Косова (Фото: Регнум)

Због таквог вишедеценијског одсуства руске „меке моћи“ из Србије, данас се позитивна перцепција Русије међу српским патриотама углавном заснива на представи Русије као последњег гаранта Резолуције 1244 Савета безбедности УН и заштитника територијалне целовитости Србије на Косову и Метохији. Снага такве перцепције је тим јача зато што се ослања на позитивни стереотип о Русији као вишевековној заштитници православних Срба. Представа о Русији као последњој заштитници Косова и Метохије за сада успешно компензује штету од негативног стереотипа који међу Србима постоји о Русији, као неконкурентној земљи која не може да се супротстави западном утицају у културолошкој, медијској, економској и политичкој сфери.

Потреба за интензивнијим присуством руске „меке моћи“ у Србији утицала је да се последњих година увећа број руских медија на српском језику. Појачано руско медијско присуство по логици ствари треба да прати офанзивнији политички наступ Кремља на некој територији, а не обрнуто. Када се обраћају српској јавности руски аналитичари би требало да знају да „мека моћ“ једне државе зависи од два фактора. Као прво, у ком степену ће представници „меке моћи“ успети да своје поруке ускладе, не са тренутно доминантним политичко-партијским ставом, већ са колективни етосом народа коме се обраћају. Као друго, у ком степену ће представници „меке моћи“ једне државе успети да у иностранству избегну клопке негативне контрапропаганде конкурентских држава.

О томе какво место Косово и Метохија имају у колективном етосу српског народа сведоче, између осталог, новија истраживања јавног мњења, чије резултате креатори руске „меке моћи“ морају свакако имати у виду. Према овим истраживањима чак 75% грађана Србије би признање независности тзв. Републике Косово од стране Србије сматрало издајом. Идеју размене територије (тзв. разграничење) подржава 15,8% грађана, док предлог о признању независности јужне покрајине у замену за оснивање Заједнице српских општина и екстериторијалност манастира подржава само 20,4% грађана Србије.

Лорд Палмерстон (Фото: Регнум)

Што се другог фактора тиче – избегавање клопки негативне контрапропаганде конкурентских држава, руска „мека моћ“ се у Србији суочава пре свега са контраделовањем конкурентске англосаксонске „меке моћи.“ Од када је В. Британија 1837. године успоставила дипломатске односе са младом Кнежевином Србијом, целокупна британска балканска политика своди се на циљеве чију је реализацију од првог британског конзула Хоџеса захтевао тадашњи шеф Форин офиса, лорд Палмерстон: обезбедити привилеговани статус енглеској трговини и сузбити сваки утицај Русије. Већ вековима уназад Англосаксонцима је русофобија основно пропагандно средство за сузбијање руског утицаја. У европским словенским и православним земљама, као што је Србија, чије је становништво духовно најближе Русима, Англосаксонци већ деценијама у пропагандне сврхе користе стари али и те како ефикасни негативни русофобски стереотип о руској држави као оријенталној деспотији. Ова теза треба да сигнализира балканским православним Словенима да је свим оријенталним деспотијама, каква је и (царска и совјетска) Русија, својствена вероломност и империјална себичност.

Имајући у виду да се већински став српске јавности поклапа са ставом Резолуције 1244 да је Косово саставни део Републике Србије, ако би руско Министарство иностраних послова из било којих разлога престало да се позива на овај документ, то би створило несавладиву баријеру између српског јавног мњења и руске државе. Таква одлука би ишла на руку англосаксонској пропаганди, а српски народ више нико не би могао да разувери од убеђења да је Русија 1999. године предложила Резолуцију 1244 само како би за рачун Запада изиграла тадашње српско руководство, а не како би се сачувао суверенитет Србије над Косовом и Метохијом.

Косовске безбедносне снаге, илегалне према званичном ставу Србије (Фото: Регнум)

Да би представницима руске „меке моћи“ могли да кажу како познају српски народ и његов колективни етос није довољно да познају српску политичку и пословну елиту. Уколико би Кремљ из било ког разлога признао другу албанску државу на територији Србије, Русија би ушла у најозбиљнију конфронтацију са српским друштвом. После уласка тзв. Републике Косово у УН, Кремљу би постало јасно да везе са политичким елитама, речју Ј. А. Примакова, не осигуравају трајно руско присуство у Србији.

Губитак позитивне перцепције Русије у српској јавности, који се везује за руску заштиту српског и православног Косова и Метохије, постао би истовремено извор снажне русофобије међу српским патриотама, дојучерашњим русофилима-идеалистима. Пошто се признање Косова код већине Срба изједначава са издајом, Русија би у српском друштву била жигосана као земља која је учествовала у деоби Србије. Стога се не чини неоснованим закључак да би такав потез Кремља омогућио Англосаксонцима да пропагандним деловањем формирају на балканском делу Интермаријума нове православне „Пољаке.“ То треба озбиљно да забрине одговорне за руску политику на Балкану.

Извор: https://regnum.ru/news/polit/3109130.html

Oпрема: Стање ствари

(Српски став, 8. 11. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

7 replies

  1. Nema uopšte nikakve sumnje da je Rusija verolomna. Odvratno verolomna, i ne samo prema nama. Dokazi bodu oči kuda god da se okrenemo. Od 1990 pa do danas Rusija je bila otvoreno neprijateljska prema Srbima. Ako čak i zaboravimo na izdaju Srba i podršku ustašama tzv. nove, pravoslavne Rusije tokom Jelcinovih godina, prisetimo se samo par stvari koje je „brat“ Putin uradio: 2000. godine dogovara sa B. Klintonom rušenje Miloševića; 2003. godine povlači Rusku jedinicu sa Kosova kako bi „izišao u susret prijatelju“ Džordžu (Bušu); 2005. godine odlikuje još jednog Srpskog neprijatelj S. Mesića nakon što je Jelcin odlikovao Tudjmana 1996 godine kao priznanje za etničko čisćenje Srba, tj ukratko nakon „Oluje“; 2006. godine finansira nezavisnost Crne Gore te je priznaje odmah nakon Švajcarske i Islanda tj. pre nego što su svi glasovi bili izbrojani. Pitam svakog Srbina da li je to ta bratska politika koju mi očekujemo od Rusa? Donedavno sam smatrao da je ta izrazito anti-Srpska aktivnost prestala 2014 godine kada se Rusija suočila sa mržnjom čitavog sveta, a jedini izuzetak je bio i ostao samo Srpski narod. Međutim, sa nedavnim poklonom Ruskog ambasadora na grobu F. Tuđmana postalo je jasno kao dan da se suštinski još ništa nije promenilo u Ruskoj politici prema Srbima, jer takav postupak Rusije nema nikakvog smisla (političkog, ekonomskog, kulturnog itd.) osim što ponovo, namerno i proračunato izražava čistu mržnju prema nama i to na način koji nas najviše boli. Zaključak je prost: Rusi nisu nama ni prijatelj a kamoli braća. Rusi se otvoreno i bez ustezanja ponašaju kao naši neprijatelji. Mi smo bili bez Kosova i bez same Srbije skoro pet stotina godina tako da ako Kosovo ponovo ode onda će i da se ponovo vrati jednog dana. Međutim kad je Rusija u pitanju što pre se te nevere i prokletstva Srpskog rešimo to će za nas biti bolje jer nas naše rusofilstvo u propast vodi – naše rusofilstvo je jedini razlog mržnje sveta prema nama. Uzdajući se u Rusiju mi samo nazadujemo. Pogledajmo samo primer Nemačke koja je bila poražena u dva svetska rata te pogledajmo njene saveznike koji su stvorili svoje države po prvi put u istoriji i iz njih (uz Rusku pomoć) očistili sve Srbe, jer Nemačka im nije nikad bila neverna. A, pogledajmo gde se mi danas nalazimo držeći se sa tom moralnom bedom i pravoslavnom neverom. Kad su osećaji prema Rusiji u pitanju ja sam već veliki Poljak i nadam se da će konačno zračak mudrosti prodreti i do svekolike Srpske svesti.

    15
    29
  2. Мало емотиван текст.. Срби никада неће постати „Пољаци“, јер нам је историјско искуство са Русијом различито. Наши односи са Русијом су пролазили кроз разне фазе, али никада нису били непријатељски. Ако је председник Вучић престао да помиње Резолуцију, зашто бих је Руси помињали? Када вам пријатељ одлучи да запали свој дом, неко време се рвете са њим, па попустите.. „мека моћ“ кошта, а нисам сигуран да Русија има капацитета, да то финансира. Да ли знате како живи „мали“ човек у Русији? И не заборавите да је Русија у тој причи САМА, а наспрам ње колективни (политички) Запад. По многим параметрима, неупоредиво.. На НАМА је да никада не признамо независност КиМ, а брат, ако и колико може да помогне, хвала му, ако и не, опет му хвала.. Да се не понашамо као размажена деца..

    30
    7
  3. Uvek, uvek i uvek treba imati u vidu jednu stvar: Rusi samo površno hrišćani (samim tim i pravoslavci). Znam da će mnogi reagovati na ovo sa podsmehom, ali treba se setiti koliko kasnije su oni primili hrišćanstvo od mediteranskih naroda, pa i dobrog dela Srba, a treba se setiti i kako su radosno i krvavo odbacili hrišćantvo u revoluciji. Tu su slični Nemcima: njima će uvek primarno biti ono narodno, preciznije plemensko, telesno; duh je tu još primitivan. Zato je pogrešan pristup Rusima kao pravoslavcima, jer jedva da su svesni toga. Rusi će biti hrišćani, možda, za 500-1000 godina, ako se u međuvremenu ne desi nešto…drugo.

    3
    20
  4. Srbi nikad nece postati Pioljaci.
    @Boke, potpuno ste u pravu.

    5
    5
  5. Уважени господин Чворовић заступа тезу да велика Русија мора да заслужи поверење Срба. Они као нама дугују лојалност, шта ли? Срби су већ постали Пољаци, у томе је главни проблем. Да би неко имао право да очекује помоћ пријатеља, тај први мора да се бори за себе и правду. Ми имамо власт која не да то не ради, него директно и најполетније могуће ради тотално супротно. Из српских школа се, на пример, избацује руски језик, али се од Русије очекује да заступа наше ставове пред убицама српске деце и отимачима српске земље (јасно, не мислим на Шиптаре). Руском центру у Нишу се не даје подразумевајући статус, али се истовремено толерише канцеларија НАТО у генералштабу. Нема потребе да набрајм ствари које знамо. Шта је нормалније, него да макар започнемо устанак против ове убитачне власти и да онда нешто тражимо? Наравно, да онда нешто званично тражимо, јер јасно је да без руске подршке пре почетка устанка, ни садашња, ни било која друга власт у Србији која је бирана под строго контролисаним изборима, не може бити српска, него окупациона.
    Друго, од Руса се очекује да раде исто оно што ради запад, али успешније. Да они овде појачају своју пропаганду. Не, управо супротно, ми морамо да је појачамо да бисмо опстали. Ми јачем брату треба да покажемо лојалност, да бисмо заслужили одбрану. Не иде, као што сад радимо, да шибицаримо са западом и да у Русима видимо будале које то не примећују. О нама сви све знају и не можемо сакрити своју пропаст. Зато се морамо определити. Наравно за Русију.

    11
    2
  6. ОВО ЈЕ ПОНОВЉЕНИ КОМЕНТАР КОЈИ НИСТЕ ОБЈАВИЛИ, ПА ДА ПОКУШАМ:
    @Nebojša: Ваш текст је послат на погрешну адресу, јер Русија не станује више тамо – и то већ неких 100 година! Зар још нисте свесни тога? Време је да се и Ви и остали српски „русофили“ освестите….
    Русија је покојна… На њеном месту обитава Постосвјетија/Путинленд. А, иначе, све што пребацујете је мање-више тачно, али оставите историјску Русију да почива у миру! Не злоупотребљавајте то име.

    11
    6
  7. Одговор Небојши: Да би постали „Пољак“, и у преносном смислу те речи, морате да се позападњачите, а позападњачење (секулрано или верско) увек има ефекат унијаћења. Православног Србина брат Рус може да разочара, али никада не би брату вероломно забио нож у леђа, као што су то чинили Пољаци. Зато Недић није послао јединицу на Стаљинград. Изгледа да Руси знају да међу Србима има доста „Пољака“ па отуда дижу руке од нас. А „Пољаке“ краси национална мегаломанија и обрнуто пропорционална спремност да граде и бране државу. Заиста, личимо ли ми Срби, после издаје Крајине и Косова на „Пољаке“, којима су увек други, а нарочито Руси криви? И да ли у западним медијима можете Западу да кажете оно што Чворовић рекао на порталу (Регнум) саветника председника Русије? Што „Пољаци“ не кажу Американцима да плате трупе које се налазе на њиховој територији? Русофобија служи као аргумент за пољско плаћање америчких трупа.

    5
    1

Оставите коментар