Александар Тутуш: Нови митрополит

За Новог Митрополита најмањи је посао одржати устројство Христове Цркве у Црној Гори. Она је у чврстим рукама Ђедових чада, стотинама свештенослужитеља, монаха и монахиња

Александар Тутуш (Фото: Лична архива)

Каже братија и најближи сарадници да се Ђедо од окончања историјских парламентарних избора 30. августа ове године и тијесне побједе опозиције, након првих дана пробуђене наде у боље сутра, увидјевши шире и дубље  него остали, политичке прилике и обличја црногорског друштва, забринуо силно.

Тешко ћемо икад сазнати шта је мудром Старцу пролазило кроз главу, док је сједио вртећи бројаницу на болничкој постељи пред земаљску кончину спремајући се својим Светим учитељима.

За разумјети Црну Гору и све што је сачекивало на путу Блаженопочившег Митрополита не мора се бити из Црне Горе, нити се бавити политиком, није неопходно ни образовање ни животно искуство, можда је било једино важно неупитно повјеровати доброј намјери и очинској љубави нашег Ђеда, која се може упоредити једино са најдубљом милошћу и љубављу Господа Јединог. Без вјере нема ни доказа, ни у науци, ни у животу.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Фото: Срна)

Не дуго након Митрополитовог доласка на Цетиње, тешких година рата Црна Гора се ионако мала, почела још више уситњавати. Промјене на почетку деведесетих у Црној Гори нису биле идеолошке, оне су биле техничке и промјенили су се само услови и правила борбе за власт. Умјесто на партијским конгресима, отворила се могућност бирања функционера на изборима за све пунољетне грађане. Црна Гора се убрзо располутила на Милову и Момирову. И једни и други,  у  ратним годинама припадали су неком чудном националном хибриду, Србо-Црногорци комунисти, врло замисливи  као делије са звијездом на челу из неког филма Живка Николића.

Тек ће касније резолуције и интереси од Милових присталица направити Монтенегрине, такође хибрид чији погон је подјељен на равне части између језуитских бисера Бранка Збутеге и начела Секуле Дрљевића укомпонованих са крвавим антифашизмом Блаже Јовановића. Избјегавање признања и уважавања истинских темеља црногорске државности, државе чији како рече пјесник владар бијаше калуђер а главни град манастир, имало је за постигнуће два слова више у Азбуци. Укратко, политика Милове Црне Горе, показана бруталност и политичко насиље тешко се може упоредити са било којим, чак и тоталитарним друштвом данашњег доба. Сличност би се прије нашла упоредивши такву Црну Гору са државама насталим као творевине фашистичких  режима у условима II свјетског рата, иако се одлазећа власт Црне Горе упорно китила испразним фразама о демократским вриједностима и поштовању људских права.

Мило Ђукановић, Светозар Маровић и Момир Булатовић (Архивска фотографија)

Док је Момир Булатовић држао корак у политичкој борби са Милом, корпус који је предводио,  био је досљедан једној другој идеолошкој варијацији, која иако се није отворено противила Српској Православној Цркви, а није ни порицала  бивствовно устројство Црне Горе које се темељило на Зетској епископији Св. Саве, Његошевој мудрости и Косовском завјету – ипак није била по мјери суштаства Црне Горе. Зашто? Јер је њена политика усклађивана са политиком Слободана Милошевића, чији спољни елементи и у Црној Гори, као и у неким другим крајевима гдје живе Срби ван Србије, често   пратећи Милошевићев вокабулар обилују  ријечима о бићу и интересу српског народа. Они су то говорили, подражавајући политику званичног Београда, али нису то разумјели. То неразумјевање није било једнако деструктивно као Милова трансформација, али није било ни корисно за Црну гору. Од свега, они су били највише комунисти.

Годинама  то двојство је био једини избор  за народ Црне Горе. Постепено слабљење политичке улоге Момира Булатовића, доводило је до екстремизације позиција Миловог ДПС-а, давање институционалног важења отвореним фашистима и непријатељима православља. Иако се мора признати да су током година политички насљедници Момира Булатовића одржавали на животу  идеју значајног удјела српског народа у Црној Гори, њихово политичко чињење било је блиједо и компромисно. Најбољи примјер је спремност лидера српске опозиције да у децембру 2019. након првих масовних литија прихвате безобразну понуду и уђу у Владу с Милом Ђукановићем, а све то уз подршку званичног Београда.

Душко Марковић, Мило Ђукановић и Иван Брајовић (Фото: Вијести)

У холу Митрополије на фотељи гдје би обично сједио наш Ђедо сада окићена цвијећем наслоњена је његова   слика. Празнина која се осјећа по просторијама и ходницима Митрополије, древним Цетињским  манастиром, шири се ка сјеверу и према мору. Али, од оних давних година сужених избора и могућности, испунила се Црна Гора неким  другим народом. Није то више онај народ који не види даље од Мила и Момира и смјело би се рећи да је то највећи успјех Блаженопочившег Митрополита Амфилохија, јер васкрсла је Црна Гора не кроз велелепне храмове и дивне манастире, већ кроз дјецу своју, народ свој Крстоносни што преплави улице и градове, израставши љубављу и вјером и побједивши отровну мржњу.

Нека ми опрости Ђедо, но може бити да га је ово вријеме нарасле сујете политичара и у контексту свакодневних проблема  изостанак постизборног договора, много бринуло и подсјетило на земан кад се пут није ни видио у мраку подјела између Мила и Момира, кад је свака тешка ријеч међу браћом, једних који се зову Србима и других који себе називају Црногорцима, значила дубљи јаз и подјелу. Оних година кад је дао подршку Милу, помислим да је то чинио само да се страсти подјела смире, вјерујући да ће Ђукановић остати на трагу задате ријечи, а не издати.

Тридесет година је требало да се покрену историјске Литије,  да изађу на свјетло вјере Христови Црногорци. Тридесет година је требало да се започне са свргавањем отровног система Мила Ђукановића. Неки као да су се забринули коме ће причати са скупштинских говорница  о угроженом српству, те сад кад је најмање важно ко је ко, чине све не би ли причом о српству оном ко се другачије осјећа проболи уши.

Литија у Подгорици, 8. 3. 2020. (Фото: Владимир Павићевић)

При том од личне сујете и интереса не разумију ни српство, а још мање православље. Као што га до поткрај живота није добро разумио ни Момир. Показали су то поједини чланови тзв. српске опозиције и на састанку у Острогу, све вријеме током преговора унутар постизборне коалиције, па и на одређени начин кашњењем са својим београдским пријатељем на сахрану нашег Ђеда. Као што је нарцисоидни Милошевић деведесетих бранио српство у свим српским земљама, а знамо како га је одбранио, мјера свеукупног патриотизма данас је Александар Вучић. Па није.

Није Ђед препознао оца нације ни у Слоби онда, ни у Вучку данас. Деведесетих 7. корпус окупивши многе добре и поштене људе, ипак није бранио никог у Црној Гори, осим политичке интересе Слободана Милошевића.

Данас на истим положајима као ономад Војна полиција стоје поједини прваци српске опозиције, само што је Вожд некадашњи радикал а данас глобалиста Ацо Вучић. У подручје крајње политичке спекулације ушли би помишљајући на који то начин може бити Милу Ђукановићу на корист, али није на одмет из опреза имати и то на уму, поготово кад свакодневно свједочимо јефтино србовање појединаца из ДФ-а, које  управо сваки Mонтенегрин треба као алиби својој несвјести и немоћи хистерично понављајући оне исте хрватске умотворине о србочетницима и Великој Србији, те угрожене државности Црне Горе.

За Новог Митрополита најмањи је посао одржати устројство Христове Цркве у Црној Гори. Она је остављена у чврстим рукама Ђедових чада, стотинама свештенослужитеља, монаха и монахиња. Вјера им је чврста, служити знају.

Ипак, удова Митрополија без Митрополита до сљедећег редовног засједања Светог Архијерејског Сабора у мају, оставља простор за бригу, јер колико год за Ђедово вријеме МЦП била организационо и духовно у поретку, потребно је стално присуство и брига духовног ауторитета да то стање и одржи. Није нагађање рећи да је тренутно Патријаршија и Свети Архијерејски Синод СПЦ као вјерско крило СНС-а под утицајем Предсједника и партијских секретара. Да ли је управо тим партијским секретарима и служби по вољи да Митрополија што скорије настави свој живот, са владиком Јоаникијем на челу, као већ виђеним Амфилохијевим насљедником.

Владикa Јоаникијe (Фото: Н. Марјановић)

Знамо како је покојни Патријарх српски Герман изврдао утицајима да Амфилохије не заврши на Цетињу, па га је послао најприје у Банат, да би се Амфилохије Радовић након пет година ипак нашао на трону Св. Петра Цетињског. Међутим, СПЦ је тренутно под пуно већом паском него Црква у вријеме комунизма. На жалост.  Једини који су до сад били истинска сметња таквом стању били су Митрополит Амфилохије и на здравље њему, потенцијални његов насљедник на трону цетињских владика,владика Јоаникије. Треба додати да се мајски Сабор ове године није ни одржао. Такав статус и подређена улога Цркве у будућности може оставити дугорочне посљедице на њено јединство и углед у народу.

Она сила Ђедове дјеце која су видјела након дуго времена да се може заједно, без заставе и дјељења, само са љубављу према  ближњем и заједничком жељом за животом у миру и благостању, требају вјештог и мудрог Пастира. Тешком муком су та дјеца дошла на свијет, у збиљу. Тридесет година је требало таквом човјеку као наш Ђедо да их изнесе из мрака на свјетло, да их отме Милу и Момиру. Као послије дуге бољке, кад је мило чедо, крв наше крви, ишчупано из канџи смрти, плачљиво је и осјетљиво. То је највећи Ђедов учинак и завјет. Сачувати ту нову снагу Црне Горе, која се сачињена од разлика, другачијих опредјељења окупила под барјаком слободе Сунца Правде  највећи је задатак за новог Митрополита.

Догодине на Ловћену!



Categories: Српске земље

Tags: , , , , ,

16 replies

  1. Није ми јасно зашто се потенцира да је митрополит као црногорац морао бити на челу МПЦ и сад исто тако Јоаникије. Испада да је мој Банат или било моја друга епархија мање вредна од МПЦ јер би све , по тој логици, морале да служе само интересима МПЦ. То неправославни став. Јер као што ке митрополит био епископ банатски тако исто може и неки нпр Лала може бити митрополит МПЦ. Оставите то владикама на одлуку и савест… до сада нису заборављали ЦГ и било који други епархију па верујем да неће ни убудуће.

    25
    8
  2. Пећка патријаршија кључ је идентитета Српске православне цркве. Она је имала пресудан значај у историји не само Цркве, него и народа. Као основни извор и утемељење традиције Српске цркве, завређује да се нађе и у њеном званичном називу („Српска православна црква – Пећка патријаршија“), те да буде њено сједиште. Тиме би се нагласило њено утемељење у традицији, историји и предању, а истовремено СПЦ истргла из патерналистичког „загрљаја“ државе Србије.

    Најчувенији црногорскi митрополит, свети Петар Цетињски, давне 1779, само тринаест година после насилног укидања Пећке Патријаршије, у једном писму, које је са двојицом угледних црногорских народних првака упутио аустријском двору, између осталог је истакао и следеће: „Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког Патријарха. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“

    Из овог чврсто израженог става светог Петра Цетињског, најеминентније личности у историји Црне Горе и Брда, јасно се види да су Црногорци на укидање Пећке Патријаршије гледали као на нешто неприхватљиво, привремено, нежељено и неприродно. Сви митрополити цетињски, у светопетровском духу, јасно су жељели само једно – да зависе од Пећког Патријарха као матице свеколиког српства.
    Укратко, кад српски патријарх буде столовао у Пећи, можда ће се моћи разматрати и неки кандидат ван Црне Горе, за митрополита.

    23
    13
  3. Било би л(иј)епо да чујемо Жељка Жугића Которанина — по свим овим питањима изнео је ставове. 

    Тутуш је, претпостављам читао Сеобе. Да поново прочита. 

    13
    4
  4. Поштована Десанка, све је ту јасно. Наставља се и даље борба око тога да Митрополија добије статус аутокефалије. Не заборавимо да се до дана данашњег није појавио документ којим је пок. Митрополит Амфилохије проглашен – добио Грамату да може да се по Црквеним законима представља као Архиепископ. То је радио на своју руку, као што је неканонски, на своју руку прогласио Његоша Свецем ( на шта није имао никакво право ). Не заборавимо и то да у називу Митрополије не постоји назнака Српске Православне Цркве, тако да се уопште не наслућује којој Православној Цркви она уопште припада. Дакле у целој ствари постоји много скривалица које нам је пок. Митрополит оставио у аманет. Што се политичара тиче има један добар текст чију електронску адресу делим:
    http://borbazaveru.info/content/view/13544/1/

    20
    13
  5. За госп. Спахића и све оне који не пате од идолатрије него располажу својим мозгом суверено :
    http://www.eparhija-prizren.org/?p=957

    11
    6
  6. Досасан сам , опростите, али ево најсвежијег примера идолатрије : http://fakti.org/svetosavlje/vladika-kirilo-amfilohije-ce-stati-uz-rame-sv-petru-cetinjskom-i-lovcenskom-tajnovidcu

    9
    4
  7. @Zoran
    Hvala vam na ovom zadnjem linku.Procitao…
    Hajde da preskocimo sve te, kako dobro rekoste, idolatarije ; hajde radi se o pokojniku.
    Ali dovodjenje u vezu zemljotresa u Turskoj, sa vladicinom smrcu i da je to Boziji znak, nije vise
    samo idolatarija nego ludilo malo teze vrste.
    Gospode Dragi, na cemu su ovakvi talibani?
    Dobro je da nije povezao i rat u Karabahu ili proteste u Bjelorusiji.
    Ili da pomognemo: evo na sedmodnevni pomen,pRojavio se Bajden.
    Zar i to nije Znak?
    Ovo je otprilike kao i ona izjava „najveceg zivog Srbina“
    Kao sto je Sv.Djordje ubio azdaju,tako je i nas Djedo ubio koronu!
    Ili onaj majstor sto je uslikao dva traga mlaznih aviona i projavio nam:
    Evo Bog poslao znak da je Djedo stigao.
    Vidju znamenje krsta na nebesima.

    Pa se smijemo zabradjenim bulama o Sarajevu.
    Stigli smo i mi dobrano do 14 vijeka.

    14
    3
  8. Ovako, da se ukljucim kao staro Crnogorac iz rijecke nahije, dio stare Crne Gore, kao prvo najbolja stvar mitropolita naseg Amfilohija je sto za razliku od svih eparhija u Srbiji nije napravio cjenovnike za krstenja, vjencanja, sahrane itd…. Nego je vrstio vjeru narodu, tu se mitropolija razlikje od svih u SPC, vrstio vjeru vratio narod Bogu. Dalje ne bih vise nista napisao.

    9
    9
  9. Одлична анализа!

    3
    7
  10. Хвала Зорану за одличне линкове. Не желим да будем непријатна, још је све свеже и захвална сам покојном Митрополиту што је на крају, после скандалозног изгласавања „безаконог закона“ о слободи вероисповести, стао уз Србе у Црној Гори и помогао да се изборе за слободу, али ова непримерена и сасвим неправославна журба да се покојник прогласи свецем је више него проблематична. Као и тежња изражена у горњем тексту, да се настави Митрополитовим стопама, јер траса коју је он зацртао заправо води у расрбљавање СПЦ у ЦГ.

    Борба за веру је објавила и један директнији чланак, на http://borbazaveru.info/content/view/13526/1/ где се приказује нешто дужа историја Митрополитовог делања – дужа од последњих, славних десетак месеци.

    За мене, као припадника СПЦ и Српкињу, највећи удар на Цркву и Србе у последњих двадесет година представља онај дивљачки прогон Владике Артемија са Космета, у коме је велику и значајну улогу имао баш покојни Митрополит.

    Зато што је Владика Артемије био стуб и тврђава и за Цркву и за остатке остатака Срба на КиМ, он је био средиште и штит Српства и једина преостала брана СПЦ и српске државе на Косову и Метохији. Његовим уклањањем је отворен пут да се све то у покрајини уруши и уништи.

    Управо је Владика Артемије, а не Митрополит Амфихолије као што се данас лаже, био омиљени ђак св. Јустина Ћелијског, и управо је он, а не пок. Митрополит био духовни отац Теодосију Дечанцу и Сави Јањићу, који се данас са захвалношћу искључиво позивају на Митрополита.

    Владика Артемије је уклоњен – прогнан и незаконито рашчињен – по налогу Џоа Бајдена коме није дао дозволу да посети Дечане, на иницијативу председника Тадића, протеран са Косемта уз асистенцију шиптарских Роса одреда, и понижен и оклеветан од стране своје браће у Христу, пок. Амфилохија и никад-умировљеног Атанасија, као и своје духовне деце, Теодосија и Саве Јањића, пре свих.

    Један од славодобитних коментара М. Амфилохија из тог времена који сам добро упамтила је био: „Ми већ годинама чекамо на ово!“

    Та срамна ствар није могла да се изведе за живота Патријарха Павла, који је Владику Артемија поставио на чело Рашко-Призренске епархије и који га је волео и поштовао, али одмах по његовом упокојењу и по устоличавању П. Иринија је спроведен прогон, и то на најсрамнији начин.

    Нисам чула да се Митрополит икад покајао за овај гнусни чин братоубиства и уништавање Цркве на Космету, и поред свег бусања у прса и позивања на Пећки трон. Надам се да јесте, његове душе ради.

    17
    4
  11. Светлана, слажем се са вама у потпуности. Намерно сам изоставио тај догађај са правим браниоцем Космета нашим часним Владиком Артемијем, јер многи забијају главу у песак и једноставно неће да прихвате истину иако се добро сећају свих гнусних догађаја око њега. Ипак то није било толико давно. Не бих да “ шац“ методом одређујем просек старости читалаца портала, али сам убеђен да се већина свега сећа. Питање је само да ли се истина уклапа у њихова предубеђења.

    10
    3
  12. Sledeci Mitropolit ce biti vladika Joanikije, ne zbog toga sto je crnogorac vec zato sto je cetinjski monah i ucenik pokojnog Amfilohija, sto zna sve svestenike, monahe, manastire i uticajne ljude. Nema sanse da tu dodje nekakav David iz KruseBacke koji ima kanonsku smetnju ili neki pripadnik LGBT jer bi to Milogorci jedva docekali da imaju sa cim da ponizavaju i srozavaju ugled SPC. Oko ovoga ne brinite jer je Joanikije 99,9% novi Mitropolit. Vece je pitanje ko ce biti novi Patrijarh kad ovaj umre od korone.

    3
    3
  13. @Зоран управо забијање главе у песак.

    Јасно је зашто је честити Владика Артемије годинама био први на шиптарском списку за одстрел, па се нико није бунио док су га возали и до најудаљенијих крајева Космета и Рашке у старом раздрнданом Југу, у ком је сваког дана и сваке вечери могао да се заглиби у некој недођији и да буде преклан, као што му је упорно обећавано, али је постао „криминалац“ кад је српска дијаспора скупила новац да се за епархију Рашко-призренску купи пристојан аутомобил у коме ће радити грејања и у коме ће владика бити мало безбеднији.

    Јасно је и да је био трн у оку бриселских бирократа и Тадићевих подрепаша, јер није дозвољавао да Шиптари који су палили, рушили и скрнавили српске цркве и манастире на КиМ располажу фондовима за обнављање српских светиња, да их сада као „поправљају“ и тако још и зарађују на сопственим неделима и, узгред, перу своје свињарије, него је инсистирао да то раде српски грађевинари и српске фирме.

    Разумем и зашто су западни и НАТО званичници годинама тражили да се Владика Артемије смени и да се на његово место доведе „неко кооперативнији“, као и огроман удар на Бајденову сујету кад је Владика Артемије одбио да му да дозволу за посету Дечанима. Та страшна увреда је свакако морала да буде наплаћена (ајд што је увредио Бајдена, него се тиме смртно замерио и Тадићу и Сави Јањићу)

    Јасно ми је и да је, као једини епископ СПЦ који је јавно и отворено тражио да Српска црква иступи из сатанског „Светског савеза цркава“ и као највећи борац против екуменизма, те пошасти која је рак рана Цркве, Владика Артемије, као једини прави наследник свог духовног оца Св. Јустина, био право брвно у очима своје браће епископа који су, на несрећу, дубоко загазили у јерес у свом екуменисању и ширењу лажне љубави, ван Истине

    …као и да је Сава Јањић једва дочекао да се најзад реши свог поглавара не би ли, коначно, могао да води своју политику на Космету, како се њему мили и како њему дуне, користећи Дечанску светињу као свој председнички двор, узимајући на себе улогу српског народа, домаћина, преговарача, патријарха, док прима званичнике из земље и света у библиотеци Храма, као султан и ага на освојеној земљи, и без обавезе да поглавару Епархије подноси рачуне о својим диванима. Јер Теодосију, данас, не мора баш никакав рачун да поднесе.

    Само не разумем откуд онолики гнев, онолика злоба и мржња других епископа СПЦ, браће в. Артемија, а посебно Амфилохија и Атанасија, и онолика страст у клеветању, вређању, понижавању и прогону часног владике. То је за мене било најпоразније и најстрашније.

    11
    1
  14. Није добро ширити култ личности…
    СПЦ ће по канону потврдити избор Владике и Митрополита за тај део …
    Сад наједном тепање „ђедо“, и остала претеривања,чини ми се да ни Митрополиту Амфилохију то није нити годи….

    Дајте мало трезвеног јединства без трагипатетичности….борба бре…:)

    10
    2
  15. @Светлана, све је тачно и свега се добро сећам. За утеху је да се Владика Артемије овим неправдама вероватно спасао ( моје мишљење, али о томе само Господ благи одлучује) а они који су му све то учинили…….

    7
    2
  16. Тако је Зоране, потпуно се слажем.

    Нећу више да гњавим на ову тему, али подсетио си ме на један одговор Св. Николаја Жичког на писмо у коме се човек чуди силној неправди и „зашто Бог то дозвољава“. Описао је два случаја из свог краја:

    Младић који још није био напунио ни 18 година, добро, вредно дете које ником ружну реч није рекло а камоли неко зло учинило, пострадао језивом смрћу и у страшним мукама – растргли га вукови у шуми. Па пошто је из сиротињске куће, посмртни остаци су скупљени и сахрањени на сеоском гробљу, у јефтином склепаном ковчегу, без споменика, са дрвеним крстом на гробу.

    Само неколико дана касније упокојио се и (пре)богати трговац из истог краја – умро у сну, у дубокој старости, близу стоте, наживео се у изобиљу, накрао се, наварао, напљачкао, у црно завио многу породицу, а ни дана није боловао. И још му на сахрану дошли највиђенији људи, опело служио владика главом и брадом! наравно и гробница одговарајућа, у мермеру и златотиску, све блиставо и величанствено, као да је умро највећи дародавац и праведник.

    Св. Николај одговара: оном несрећном детету је сваки и најмањи грех опран, његова душа се винула право у наручје Господа. Злом богаташу је, једнако тако, свако – и најмање – добро дело које је у свом дугом животу учинио (Грушењкина ‘главица лука’) плаћено овде, у овом свету. Исплаћен је у потпуности и преплаћен, баш све је наплатио, и сад може право у пакао, без и једног изговора.

    Венци славе у овом свету брзо иструле, речи су јефтине, само су дела вечна: Земаљско је замалена царство…

    5
    3

Оставите коментар