
Игуман Симеон Рукумијски (Фото: Политика/Станко Костић)
Манастири у Србији, па и Рукумија, у данашње време постали су духовно уточиште и место где се вером обнавља снага. Утеху у манастиру Рукумија тражи много људи, верника, православаца. Из године у годину број невољника се повећава.
– Долазе и млади и стари да пронађу решења за своје тешко разрешиве животне проблеме. Муке имају сви, само што нису исте. Неки пате од телесних болести, неки су нервно оболели или су душевно растројени, а неке муче зли духови. Има и оних који су проклети од родитеља и ништа им не иде у животу. Већина тражи да им се читају одговарајуће молитве, а неки кроз разговоре успевају да чују решење за своје до тада наизглед нерешиве проблеме. Наша „апотека” за све има лека јер онај који лечи је Господ Исус Христос, а сви остали само посредују у лечењу – говори игуман Симеон, старешина манастира Рукумија, тихим и смиреним гласом, озбиљног лица.
Молебан за брак
Служби уобичајено присуствује од стотину до двеста људи, међутим, када уочи прве суботе у месецу на телевизији најаве да ће отац Симеон неожењенима и неудатима служити посебан молебан за брак, дође и по пет стотина људи.
– Много је неожењених младића и неудатих девојака у зрелим годинама. Сви су ту већ око осам ујутру, упишу своја имена која током литургије два пута поменем. После их помазујемо уљем радости које се користи за крштавање деце и одраслих. Ко жели, након тога иде на послужење. Имамо велику трпезарију за двеста људи. То је фина прилика и да размене бројеве телефона. Многа познанства се заврше браковима јер су на истом путу – каже монах који је одрастао и физички стасавао у Подрињу, а у Истри и Далмацији служио армију.
– По одслужењу војног рока дошло је до мог пробуђења, покајања и чишћења који још трају, јер грешим, па се гресима прљам. Но, хвала Богу, себе укоравам и гледам да ближње не осуђујем. Редовно се исповедам, четири пута годишње – каже отац Симеон.
То препоручује и нама, обичним смртницима.
– Данас је свакој души потребно духовно оснажење које само Бог даје онима који реше да не греше, онима који себе укоравају, а своје ближње оправдавају. Не може свако да има свог духовника када је данас њихов број смањен до минимума. Али, ако неко хоће да живи хришћански, треба да исповеди своје грехе парохијском свештенику. Ако је искрено, исповедање и покајање пред духовником ослобађа човека од одговорности пред божјим судом. Свештеник разрешава, а Господ Бог опрашта грехе. Покајање је радовање ако се заиста истински покајемо за своје грехе и ако опростимо онима који су нас вређали, својим дужницима. Ако се чувамо греха, Бог, Дух Свети нас чува према оној народној: Ко се чува и Бог га чува. А, ако и сагрешимо, треба одмах да се покајемо и ето опет благодати у душама нашим. Уз благослов духовника, молитвом Богу, чистим мислима, пристојним речима, добрим делима можемо сачувати добре међуљудске односе. Никога не треба осуђивати јер тај бива гори. У кући да поштујемо родитеље, а родитељи деци примером да покажу пут у живот вечни – саветује отац Симеон.
Човеков унутрашњи мир ремете многи греси. Ретки су данас православци који будно мотре да не усвојимо нешто негативно. Кроз разговор с њим покушамо да укажемо на опасности и изазове савременог друштва, али и да спознамо како да се од њих одбранимо.

Фото: Сајт манастира Рукумија
– Живот монаха је мртва стража, а живот обичних људи – стража! Наше куће су војнички положаји на којима непрестано морамо да пазимо на своје мисли, осећања, сећања, жеље, дела. Јер, душе наше су као овце које иду за пастиром. Неке су одмах ту иза њега, хитају радосне и сите. Друге су за њима у споријем кретању. Треће се за њима теже крећу. Четврте се крећу, али једва су у стаду. Оне које скрену с пута ризикују да их вукови ухвате, одведу у шуму и тамо покољу! Али, свети оци кажу: Ако си пао, устани! Ако си залутао, врати се! – подсећа духовник.
Све је веће отуђење међу људима. Како да се људи отргну од тог виртуелног света који нас је обузео? Како детету објаснити да треба да шутира лопту и да јури са својим вршњацима, а не да седи за компјутером или непрестано гледа у мобилни телефон?
– Какву корист деца имају од компјутера? Материјалну корист немају никакву. А тек духовну? Чиме они оправдавају своје заузеће интернетом, не знајући шта са собом. Да сам на месту њихових родитеља, продао бих стан и купио кућу ван града, организовао неку малу производњу и упослио децу. Најважније је знати који је циљ тога? Ако купујеш ауто или мото-култиватор, потражи то на интернету из практичних разлога. Али ако се занесеш, изгубићеш време ни за шта. То није само питање интернета, него и свега другог. Човек мора да зна кад шта ради и шта је циљ тога, коју сврху има, од материјалне, до духовне. Да ли нам је пријатељ или непријатељ? Кад једеш, једи, кад радиш ради, ка се молиш, моли се, кад певаш, певај, кад свираш, свирај. Посвети се једном – саветује отац Симеон.
Унутрашњи преображај
Он сматра да наш народ верује у Бога, али је посебна прича како живи и колико се труди.
– Унутрашњи преображај је нужан и до њега се по Светом владици Николају долази сагледавањем своје грешности, одрицањем од зла и покајањем кроз пост, молитве, рад, ред, милостињу… Милостињом узрастамо у вери, нади и љубави према Богу и ближњем. Од мога духовника, оца Саве Рукумијског научио сам се томе – с Богом се све почиње и у вечни живот стиже. Служба Богу и роду треба да је свакодневна. Најчешће говорим људима да треба да верују и да се труде. Србине, брате, веруј и ради – не очајавај и не плаши се ничега. Чувај се греха, а не вируса! Ако се решимо на духовну обнову, имаћемо све потребно за живот у Србији – искрено поручује отац Симеон док нас уз благослов испраћа до порте манастира.
С вером у исцељење
– Молитви за здравље приступа се с вером у исцељење уз божју помоћ и добром намером да више нећемо грешити. Ако неко има рак плућа, треба да престане да пуши. Ако неко има проблем с боловима у глави треба да обрати пажњу на своје мисли. Ако некога боли стомак, треба да почне да пости. Пост је мајка телесног здравља и свих хришћанских врлина. Ко пости, душу гости. Ко не пости, змију гости – подсећа нас поетски.
Црквени хор
– Црквени хор у манастиру Рукумија постоји четири-пет година. Дали смо му име Преподобни Роман Слаткопојац. Њих тридесетак окупљају се редовно два пута седмично, петком и недељом, као и за време црквених празника. Певају наше духовне и националне песме, песме косовског циклуса и славске песме. Изашао им је четврти ЦД-де с 14 славских песмама. Недавно су гостовали у Београду поводом празника цара Николаја. Том пригодом певали су руску химну, сви су се изненадили како лепо звуче – озареног лица испричао нам је отац Симеон.

Јеромонах Симеон Рукумијски (Извор: Јутјуб)
Мудри духовници
Рукумија је манастир српске православне цркве и налази се у селу Брадарац, десетак километара удаљеном од Пожаревца. Кажу да је, у то време сиромашан, манастир имао срећу да је за старешину својевремено добио игумана Саву, који је на том месту остао 33 године. Уз помоћ сестринства за то време успео је да сагради кухињу с трпезаријом, конак, гаражу за пољопривредне машине, млинску зграду, радионице, звонару с четири звона, три подрума, кош за кукуруз… Упокојио се 1991. године, а након његове смрти за старешину манастира постављен је отац Симеон, који је обнову наставио стопама свог претходника. Попут оца Саве, и отац Симеон је мудар духовник чије савете и беседе верници радо слушају.
Дана Станковић
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар