Слободан Ђурић: Двадесети други октобар 1944. у Главној војној болници

Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. открила је каква је била судбина мог оца и других 60.000 жртава Озне страдалих у „дивљем чишћењу” (без суђења)

Спомен обележје жртвама комунистичког терора у Лисичијем потоку (Фото: Мондо)

Осамнаестог октобра 1944. године Немци напуштају своју војну болницу у Пастеровој 2 у Београду на радост српског дела особља Главне војне болнице које долази до санитетског материјала што га Немци нису стигли да однесу у паничном бегу. Два дана касније у болницу стижу рањени партизани и Руси, а са њима и припадници Озне који се смештају у канцеларију у приземљу болнице, а на вратима каче обавештење искуцано на писаћој машини да је комплетно војносанитетско особље у обавези да преда униформу. Двадесет другог октобра партизани одводе десетак санитетских подофицира и официра на испитивање у IX кварт у Улици војводе Миленка 40 јер нису предали униформе.

Четири дана постојала је могућност посете затвореницима које је испитивао двадесетогодишњи мајор Озне. Према причи моје мајке, мој отац је био осумњичен да је био присталица Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) јер није казнио подређеног у једном случају када им је овај дотурио санитетски материјал. Такође ми је рекла да није био физички малтретиран, али се за та четири дана просто „преполовио”. Петог дана када му је отишла у посету рекли су јој да је одведен у непознатом правцу. Пошто је чула да се родбина окривљених распитује у логору Бањица за судбину својих рођака, одлази и она тамо и затиче неописиву гужву узнемирених људи међу којима се проносе гласине да су ухапшени одведени на рад у неки од рудника, али и да су појединци депортовани у Сибир.

Пошто као супруга „народног непријатеља” није могла да се запосли, определила се да постане кројачица јер је занат научила у француској домаћичкој школи у Битољу. До смрти 2005. није сазнала где је гроб њеног супруга. Пет година касније Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. открила је каква је била судбина мог оца и других 60.000 жртава Озне страдалих у „дивљем чишћењу” (без суђења), као и вероватно гробно место у Лисичјем потоку у Београду, највећој од 205 локација тајних масовних гробница у Србији, које су до данас необележене.

Последњих четири године код Краљеве чесме у Улици Веселина Вуловића испод Белог двора у Београду одржава се почетком новембра парастос испод крста висине 0,90 метара причвршћеног на оближњој стени.

Слободан Ђурић,
архитекта,
Београд

Опрема: Стање ствари

(Политика, 21. 10. 2020)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Какав циничан и суров, али реалан, историјски епилог…: “…испод Белог двора у Београду одржава се почетком новембра парастос испод крста висине 0,90 метара причвршћеног на оближњој стени…“. Ту може и писац овог дирљивог теста, чијег оца су убили крволочни титовски “ослободиоци“ да после парастоса положи и неки цвет… А, зашто су му оца, који је био – како се из текста може закључити санитетски (под)официр војске Краљевине Југославије, и -током немачке окупације немачки ратни заробљеник, па тиме и принуђен да ради у Војној болници, убили ти “ослободиоци“? Можда и зато што су дознали да је током немачке окупације, како син наводи: “… мој отац је био осумњичен да је био присталица Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) јер није казнио подређеног у једном случају када им је овај дотурио санитетски материјал…“, а можда и тек онако – из хобија, јер то им је и био један омиљених хобија… А сада долази и онај цинизам историје: споменик је на стени, испод Белог Двора, па док син убијеног полаже цвеће, син некадашњег Врховног Команданта, краља Петра II, који је безочно издао своју ЈВуО, наредивши јој да се потчини титовским комунистичким зликовцима, самопрокламовани “Престолонаследник Александар II“ се – тамо у близини безбрижно башкари – горe, окружен луксузом, у Белом Двору изнад те стене…. “Реда мора да буде“, зар не? Неко стално у Двору – горе, а неком неки цветић под стеном, једном годишње – доле.

    11

Оставите коментар