Светозар Поштић: Кратко размишљање о убрзању времена

По свему судећи, велике невоље пред крај света описане у „Откривењу“ већ су отпочеле, јер је и Спаситељ убрзање времена најавио пред Судњи дан

Светозар Поштић (Фото: Лична архива)

Док сам одрастао 70-их и 80-их година прошлог века, никад нисам помислио како време брзо пролази. Сећам се дууугих летњих поподнева и вечери, када сунце полааако залази. Прво почне да се црвени, па да се распада на две или три широке, румене траке, и онда постепено нестаје иза градских солитера, дрвећа или реке. Сумрак је трајао вечно, чинило се. После заласка сунца могло се још дуго седети и причати док не дође за одлазак у кревет, а ни у младости нисам често на починак одлазио касно.

Познат је субјективан осећај да прва половина живота протиче спорије од друге, јер је сваки дан пун нових утисака и доживљаја. У детињству је све ново, узбудљиво и неистражено. Кад је човек старији, физичко окружење и лица су позната и мање занимљива, па се чини да и време брже протиче. Можемо тај осећај упоредити са недељом проведеном на новом месту, где се први дан, пун нових импресија, чини дуг, следећи већ мало краћи, и до краја боравка, када смо већ упознати с околином и новим људима, дани се постепено убрзавају.

У последње време, међутим, постоји све више тврдњи да осећај убрзања времена није само субјективан, већ стваран. Јерусалимски монаси, рецимо, сведоче да су раније морали да доливају уље у кандила изнад Христовог гроба сваке године уочи Васкрса, а да већ одређени низ година то не морају да чине јер уља остане довољно и после највећег хришћанског празника. Када сам прочитао и да светогорски монаси више не успевају да прочитају све ноћне молитве до јутрења, док су раније после молитвеног правила имали још довољно времена за одмор, сетио сам се да сам се у последње време питао зашто ми је некада за изговарање јутарњих молитава било потребно само седам минута, а сада читавих десет. Ако мењам брзину њиховог изговарања, молитвено правило могу продужити или скратити само за минут, али никако три.

Свештеник Александар Шумски

Недавно несрећно настрадали руски свештеник и публициста Александар Шумски пише да се чак и код деце изменио осећај за време, и да она тврде да се протицање времена убрзава. По његовом мишљењу, разлог за то може бити стварна промена његове густине, али и проста преоптерећеност информацијама. Од појаве Интернета, човек свакога дана у својој глави обрађује све више података, због чега се током дана често појављује осећај недостатка времена.

Неки истраживачи доказују да је видљиво убрзање времена резултат промена Земљиног „пулса“. Тај пулс је, по научницима, хиљадама година био сталан, и износио је 7,8 удара у секунди, али је негде 1980. године почео да расте. Земљин пулс тренутно износи 12 тактова у секунди, што утиче на човеков осећај убрзања времена. Тако се утисак дужине временског периода од 24 сата сада скратио на само 16. То скраћење управо одговара разлици између дужине која ми је раније била потребна за изговарање јутарњих молитава и ове сада, што би значило да смо током последње две деценије изгубили трећину дана и ноћи.

Убрзање тока историје, о коме све чешће говоре из научне и световне перспективе, православни хришћани повезују са пророчанствима о крају света. Брат Евсевије П. је један од оних који скраћење времена, које, како каже, „свако од нас осећа“, повезује са виђењем Светог апостола и јеванђелисте Јована описаног у новозаветном „Откривењу“. “И четврти анђео затруби, и ударена би трећина сунца и трећина мјесеца и трећина звезда, тако да се помрачи трећина њихова, и да трећина дана не светли, такође и ноћи“, записује Христов омиљени ученик (Отк 8:12). „Сунце, месец и звезде су мера људског времена: сунце је мера дана (дана и ноћи), луна је мера месеца (лунарни месец), звезде су мера године (Никејски календар је сидерални, оријентисан према звезданој години, и њиме се мере све астрономске хронологије)“, пише Евсевије, и даље објашњава: „Наши дани, наши месеци и наше године су краћи за трећину (генерације нас рођених пре треће трубе то знају, ‘миленијалци’ вероватно не, па им ово звучи као безумље). Сунце, месец и звезде се једнако крећу како их је Бог створио, и дан је дан, месец је месец, а година година, али за нашу перцепцију једна трећина њихове мере је помрачена, потамњена, и ми је не видимо, не осећамо”.

По свему судећи, велике невоље пред крај света описане у „Откривењу“ већ су отпочеле, јер је и Спаситељ убрзање времена најавио пред Судњи дан. Када „гнусоба опустошења“ буде стајала „тамо где не треба“, догодиће се „невоља каква није била од почетка творевине.“ Та беда толико ће бити велика, да је ниједан човек не би издржао при уобичајеном протицању времена. „И да Господ не скрати те дане, нико се не би спасао; али изабраних ради, које избра, скратио је те дане“ (Мк 13:14-20). Видимо да Господ о овим догађајима говори у прошлом времену, што показује да за Њега време не постоји на начин на који га ми схватамо, хронолошки, по реду, већ се све догађа и постепено и одједном. За Бога границе између прошлости, садашњости и будућности једноставно нема. Пошто види да људи постају све гори и да нема више таквих који би својим усрдним молитвама одложили страдање, Он вероватно жури да нас поштеди најгорих мука и постојање каквог га знамо што пре доведе до свог завршетка.

Откривење Јованово, икона, XIV век (Извор: Википедија)

Ако верујемо у позната пророчанства православних светитеља, садашње убрзање само је почетак још већег убрзања које ће уследити када и страдање постане свеопште. Свети Нил Мироточиви, који је почетком 19. века у посмртном јављању догађаје из будућности описао атонском подвижнику Теофану, дочарава страхоте на Земљи у последњим временима, и каже: „Време ће убрзати свој ход: дан ће пролетати као сат, недеља – као дан, месец – као недеља, и година – као месец. Јер је зло људско учинило то, да су се стихије промениле и почеле да журе, да би се што пре завршио Богом проречени број свршетка седме хиљаде и почетка осме хиљаде година по створењу света“. Један од разлога зашто тако пуно људи још увек не верује у „заверу“ је зато што не могу да схвате да постоје готово неограничено богати људи чији су срце и ум под потпуном влашћу Нечастивог.

Олуја, урагана, земљотреса, пожара, разних катаклизми, немира, политичке и друштвене напетости, успостављања тоталитарне власти и побуна против ње било је и раније, али оно што се пред нашим очима тренутно одиграва у целом свету, чак и у очима многих који избегавају да се суоче са стварношћу, својом свеприсутношћу већ превазилази све раније слутње о надолазећој пропасти. Нажалост, због галопирајућег разврата у свету и отпадништва у цркви, јењава и нада да се било шта на јавном плану може променити. Остаје нам једино да се са свешћу о хитности, али прибрано и предано, постом и молитвом боримо за спасење наших душа и душа наших ближњих.

Коришћена литература



Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: , , , ,

8 replies

  1. Добар текст и добра запажања. Човека подиђе језа приликом читања.

    И мени ујак прича да светогорски монаси, поготово онај код испоснице Светог Саве, кажу да им све више времена треба за молитве.

    Технолошки парадокс јесте и то да имамо све више справа које служе (или ми њима служимо) да нам ,,уштеде време“, а све мање времена имамо.

    40
  2. Сијач мира

    Залуд вам ваше моћи
    Неће вам проћи
    Ни ове ни друге ноћи
    Никад вам неће проћи

    Залуд вам сви дани
    У ноћи офарбани
    Залуд вам успјеси рани
    У шунду опјевани

    Залуд вам сва злата
    Златни влачези око врата
    Залуд вам позлата блата
    Залуд вам призив рата

    Сједим у свом миру
    Упркос празном тањиру
    Кротим бујицу у виру
    Сијем мир у свемиру

    Момчило

    53
    3
  3. Појава Исуса Христа најавила је да је сваки крај нови почетак. Тако се и искрено надам да нећемо скончати као Содома и Гомора и да ће бар бити тај један због кога ћемо бити поштеђени.

    15
    2
  4. Јесте страшно, из угла нашег палог бића. Па ипак, када Богочовек говори о тим страшним последњим данима, он нам саветује нешто за нас можда необично:
    „А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се
    приближава избављење ваше“ (Лк. 21, 28).
    Дакле, у великим страдањима не смемо заборавити да смо близу неописиве радости Вечног Живота, ако само издржимо и не поклекнемо. То неће бити лако. Ипак, борба почиње већ данас. Што се боље припремимо молитвом, постом, покајањем, добрим делима, што више нестајућег времена жртвујемо Богу, што више стекнемо истинске љубави (а љубав је жртва) имамо веће шансе да издржимо те страшне дане који неумитно наилазе.
    И не смемо никада да заборавимо на радост која долази после страдања, у Царству Небеском. Без истинске духовне радости немогуће је издржати велика страдања – о томе сведоче многи Свети оци.

    31
    1
  5. Svetozare mogli bi malo češće da pišete. Genijalno opaženo i sročeno,veliki broj ljudi ovo osjeća.

    27
  6. Четвртог дана стварања света, Господ је створио светила небеска и звезде. И ето четврти Анђео затруби и Господ почиње да гаси светила. Почетак и крај као да се сусрећу.

    11
  7. Благодарим господину Поштићу на врлом писмену, захвалност и господину Маравићу на једнако лековитом коментару… Врсни @Момчило успорио је време својим ванредним стихом…

    17
  8. Убрзано време је последица убрзаног кретања.
    Време је мера кретања, у простору и кроз простор.
    Народна крилатица то потврђује: “Немамо времена да имамо времена!“ ,
    а то је журба. Што више журиш, то мање стижеш – просто речено:
    време “исцури“, и никада не стигнемо да урадимо оно што смо “запланирали“.
    Усиљавамо се да урадимо више него што нам наше моћи дозвољавају.
    Усиљавање и журба стварају немир, нервозу, тескобу, пометњу, расејаност…,
    а знамо и свако то осети на својој кожи чему и где то води.

Оставите коментар