Душко Бабић: Његошево српство и југословенство

Његошево „српско југословенство“ доживело је исту судбину као и оно младобосанско: сањало је слободу и јужнословенско братство а скончало у дегенерацији и неслободи

Душко Бабић (Извор: Лична архива)

Његошево словенство је природни продужетак његовог српства. Оно је оспољен облик унутрашње, динамичке потенције његовог националног осећања – еросна енергија духа „која сања повратак“ у свејединство човечанства. Хришћанско језгро таквог националног осећања покреће унутрашњу енергију, чији је смер увек према другом, а не према себи и у себе. То је „национализам концентричних кругова“ у чијој основи је вера у Бога, и који, због тога, свој циљ види у сједињењу са Богом, ширећи се „од Српства ка Југословенству, од Југословенства ка Словенству, од Словенства ка Човечанству“ (Николај Велимировић). Од Човечанства ка Космосу и Богу.

Такво словенско родољубље Његош је често показивао, у песмама и у личној преписци. О томе најбоље сведочи стихована посвета ужичком епископу Никифору, на примерку Вукове Данице, коју му је владика поклонио кад је био у посети Црној Гори. У посвети је стајало: „Добром христјанину г-д преосвећеном ужичком еп. Никифору, о Ђурђевудне, на Ловћену, лета 1833“. Испод посвете, уместо потписа, налазе се следећи стихови:

Име ми је Вјерољуб,
презиме ми Родољуб.
Црну Гору, родну груду,
камен паше одасвуду.
Српски пишем и зборим,
сваком громко говорим:
народност ми србинска,
ум и душа славјанска.

Ови пригодни стихови, надахнути и јасни, сликовито исказују најважније одлике Његошевог национализма: име му је (том национализму) љубав према роду („Родољуб“), а презиме вера у Бога („Вјерољуб“); српска народност је његово језгро и основни идентитет којим се легитимише у свету („српски пишем и зборим“), а словенство „шира породица“, са којом је она основна – српство, духовно повезана. Ова пригодна песмица, спонтана и искрена, својом једноставном мотивском структуром јасно илуструје динамичну природу његошевског национализма. У њој се лепо види преливање ужег у шире: у прва два стиха фокус је на ја, затим се уводи завичајно одређење (Црна Гора), преко њега национално, које се не затвара у себе него тежи да буде део нечег ширег – да постане наднационално, општељудско. Могли бисмо рећи да је у овом стихованом запису „нацртана шема“ динамичке природе Његошевог националног осећања, која се може овако представити: ја → завичај → НАРОД → словенство → човечанство. На крају овог низа подразумева се Творац Сведржитељ, од којег је све постало и коме се све враћа. А духовни спроводник од ја до Бога јесте народносно осећање, родољубље.

Његош и бан Јелачић

Његошево словенско родољубље било је искрено – чиста емоција, коју је исказивао отворено, без задршке. Тако је, по свему судећи, било и у животу, кад се одређивао према људима и догађајима. Има неколико историјски проверених примера његове лаковерности према онима који су се декларисали као поборници словенства, а посебно према онима који су подржавали идеју јужнословенског уједињења. У том смислу, карактеристичан је његов однос према хрватском бану Јелачићу, у којег је полагао велике наде да ће бити предводник јужнословенског уједињења и ослобођења. Овакав однос према бану Јелачићу и снажна подршка српско-хрватском зближавању које је заступао Гајев илирски покрет, били су касније, а посебно у деценијама након распада комунистичке Југославије, извор грубих неистина о Његошевом односу према Хрватима. Због тога ћемо се мало задржати на историјским чињеницама везаним за бана Јелачића и за Његошеве односе са њим. Тако ће нам бити лакше да сагледамо и Његошев однос према југословенству и Хрватима, и да видимо одјеке и реперкусије таквог односа у потоњим српско-хрватским односима.

Петар II Петровић Његош (Извор: ppnjegos.org)

Јелачићево именовање за бана Троједне краљевине (Хрватске, Славоније и Далмације) дошло је на самом почетку револуционарних догађаја у Аустријској монархији, 1848. године. Пре тога је отворено исказивао своју наклоност према Гајевом илирском покрету. Зато је његов избор дочекан као добра вест међу Србима у Монархији, али и шире – у Србији и Црној Гори. То је са радошћу дочекао и Његош, што се види из његовог писма од 20. децембра 1848. године: „Свакоме се напретку Твојему радујем како сопственоме своме, јербо је Твој напредак народни, а то се зна и мој као Твојега собрата… Тебе је тајна судбина на челу Јужних Славјанах поставила…“

Јелачић је за Његоша „небом послати Месија“, са задатком да поведе Јужне Словене ка слободи и напретку и да скине љагу ропства са целог Словенства. Али, истина коју ће касније утврдити историчари, од самог почетка била је другачија: Јелачића за бана није поставила никаква небеска промисао него Бечки двор, и није дошао да заступа народне интересе, него да војном силом угуши националне и социјалне покрете на војној граници. „Да би се то постигло, било је пожељно да се на место хрватског бана постави официр хрватског порекла, који ће уживати и поверење народа и поверење Бечког двора. По жељи и на подстицај мађарских магната у Бечу, … таквог човека за бана Троједнице предложио је вођа хрватских конзервативаца-народњака, барон Фрањо Кулмер,… што су одмах прихватили не само мађарски магнати него и надвојвода Лудвиг Хабсбуршки“ (Славко Гавриловић). Свој однос према Србима Јелачић ће показати врло брзо, када је крајем маја 1848. године, након проглашења Српске Војводине, на тајном договору, тражио од генерала Јаноша Храбовског „да у Славонији спријечи подизање Србизма који нема ништа заједничко са мађарско-хрватским диференцијама. Тај антисрбизам биће, мање или више, изражен у целокупном даљем политичком и војном деловању бана Јелачића“ (Исто). Његов однос према Српској Војводини и Србима био је крајње неискрен, дволичан: кад му је било потребно, обећавао је Србима помоћ и подржавао сарадњу Троједне краљевине и Војводине, а у пракси је чинио све да Србе сузбије и осујети у њиховим намерама.

Ово је кратак портрет бана Јелачића, у којем је Његош гледао спаситеља поробљеног словенства. Да бан „страшно лаже“, наслутиће ускоро и Његош, што се види из њихове даље преписке. У писму од 1. априла 1849, Бан се жали Његошу на упаде Црногораца у Боку и тражи од њега да утиче на њих да то не чине, као и на Которане ако би „на савјет к Вама дошли“. Овај апел има форму молбе, али се у њему јасно осећа и прикривена оптужба. У својим тражењима бан се позива на дужност „владатеља од цара постављеног у Далмацији“, а јужнословенско братство и не помиње. У свом писму од 3. јуна 1849, Његош прихвата Јелачићеву молбу да искористи свој утицај на Бокеље, признајући да „његов братски совјет има уплива“ на њих, али поставља и један услов: да се „Бокељима учини олакшица сходна њиховом биједном стању“, а „ако ли сви терети несносни, од неко доба на Боку наметнути, остану Бокељима на врат, ја се у том послу не бих могао умјешати, јербо бих поступио против сопствене чести“. Лако је приметити промену и садржине и тона Његошевог обраћања Бану, у односу на претходно писмо: уместо одушевљења и срдачности, налазимо протоколарну учтивост и суздржаност, са приметним нијансама подозрења.

Наша браћа не умију разумјети шта је слобода“

За пола године, колико је прошло од једног до другог писма, Његош је видео са ким има посла. До „отрежњења“ није дошло само кад је у питању бан Јелачић, него и у надањима која је полагао у заједништво и братску слогу Срба и Хрвата у Монархији. Догађаји који су се одиграли у међувремену, дали су му много разлога за то: у сукобима са Мађарима Срби не само што су остали сами, него су се уверили у „србофобно држање католичког становништва“. „Стварност га је (Његоша) приморала да брзо увиди неоснованост својих нада и да дође до закључка да се треба ослонити на властите народне снаге“ (Радован Лалић).

Из таквог доживљаја написао је песму Поздрав штиту Србобрана, посвећену српским браниоцима Сентомаша, где су Срби пружали жесток отпор, пре него што су га Мађари заузели, у марту 1849. Херојски отпор Срба у борби са надмоћним непријатељем, снажно је одјекнуо у Србији и у свим деловима српства, па је та битка и дала ново име Сентомашу – Србобран. У овој песми нема више ни трага од јужнословенског одушевљења – напротив, у њој се, од првог до последњег стиха, види нека врста резигнације и самопрекора због илузија о народном јединству Јужних Словена. Песник се овде обраћа само Србима, јер више не види другу снагу која се може подићи против ропства: „Еј, Србине, витешко кољено, / ко те тлачи, мајка ти жалосна! / Рашта своје силе не познајеш…“

Моргунов: Његош, литографија, 1833.

Да је Његош почео другачије гледати на јужнословенско братство, види се и из писма Меду Пуцићу, српском песнику из Дубровника, од 23. априла 1849:

Ја сам се у почетку нешто надао, него данас видим да је засад југословенство идеална ријеч која само празнијем гласом лијепо звечи. Шта је Бановина (Троједна краљевина) и Војводство? То су мртве историческе ријечи, друго ништа. Југословени силе своје не познају… Стога они себе и предају слијепо у безусловно ропство туђину. Ово је вјечна мука за оне који су њихови и за оне душе које ово осјећају. Него све једно бива кад наша браћа не умију разумјети што је дична свобода“ (подвукао Д. Б.).

Његош је брзо увидео да Хрвати у Монархији, уместо отвореног оружаног отпора заједно са Србима, меркају нове нагодбе и компромисе са Бечким двором, у којима би што више извукли за себе. Нема сумње да се на њих односе подвучене речи у цитираном писму: „наша браћа не умију разумјети што је дична свобода“. Никакве самоуправе под туђинском врховном влашћу нису одговарале Његошевом појму слободе („Шта је Бановина… и Војводство“?). Од југословенског одушевљења остала је само „ријеч која празнијем гласом звечи“.

Срби и илирски покрет

У Његошевој наклоности према Хрватима, посебно у време Гајевог илирског покрета, нема ничег што би, само по себи, захтевало неко посебно објашњење. То је било преовлађујуће расположење међу српским интелектуалцима тог доба. Његош је био један од многих Срба који су у јужнословенском приближавању видели будућност властитог народа. Историјско артикулисање те идеје донео је илирски покрет Људевита Гаја, почетком четрдесетих година деветнаестог века, око основне замисли по којој су Срби и Хрвати „једне мајке дјеца“ која треба да живе заједно, у братској слози. Срби Хабзбуршке монархије се активно укључују у јавни живот Бановине, охрабрени агитацијом илираца да се православни и римокатолици изједначе у верским и националним правима. Гајеве Народне новине и Даница илирска пуне су афирмативних вести и написа о Србији и Црној Гори: о српској историји, књижевности, православној цркви, читаоницама, позоришним трупама, Матици српској, верско-националним прославама…, у духу „илирске“, јужнословенске слоге. Оваква клима омогућила је Бечки договор, у марту 1850. године – најважнију тековину проистеклу из илирског покрета. Представници Срба и Хрвата тада су се договорили о заједничком језику, на принципима које је установио Вук Караџић и који су већ били прихваћени као основа на којој ће се градити српска књижевност и култура.

У том контексту треба разумети Његошев став о три штокавска изговорна варијетета као „листићима једнога цвијета“. Али, управо ту се појавио историјски „камен спотицања“ српскохрватског језичког јединства: штокавско наречје није било српско и хрватско, него искључиво српско (Петар Милосављевић). У време потписивања Бечког споразума ово није довођено у питање. Али, врло брзо то ће постати кључни проблем српско-хрватских односа: у другој половини XIX века хрватска службена политика трага за именом језика које би било прихватљиво Србима, а да се у њега, на овај или онај начин, укључе и Хрвати. Завршетак тог процеса, након низа привремених пре-именовања, условљених историјским околностима, догодиће се у последњим деценијама XX века, када ће, коначно, српски језик добити хрватско име. Као наставак тог процеса, само знатно брже и без икакве лингвистичке и историјске аргументације, догодиће се озваничење, прво босанског, а нешто касније и црногорског имена за српски језик.

Жарко Видовић: Његош и литургијске анагнозе

Ширењем свог имена на штокавско језичко подручје, Хрвати стварају кључну претпоставку за ширење и јачање хрватске националне свести код католика-штокаваца, код којих те свести тада уопште није било или се помаљала у магловитом облику. Почетком XIX века хрватска национална свест скоро да не постоји код католичког живља у Далмацији, Дубровнику, Славонији, Босни и Херцеговини и њихова интензивна „кроатизација почиње револуцијом 1848. године“ (Милорад Екмечић), а пуни замах добија након Бечког договора и прихватања штокавског за хрватски књижевни језик. „Прелазак на штокавицу и усвајање илирског имена уклонили су главне преграде које су могле стајати између Загреба и оних католика српскохрватског језика који нису имали хрватског опредељења. Свест о националном јединству почела се брзо ширити. Кад је доцније напуштено илирско име и поново пригрљено хрватско, подручје обухваћено тим именом било је већ знатно пространије…“ (Павле Ивић). Име језика – прво илирско, а затим хрватско, у разним варијантама – створило је предуслове да се хрватско име, мало по мало, пренесе на све католике штокавце. Тако је језички критеријум разграничења Срба и Хрвата уступио место верском, што је као резултат имало одвајање великих делова „српског етничког и језичког корпуса од историјске матице“ (Јелица Стојановић).

Његош и српске заблуде о југословенству

Прихватајући југословенство искрено и отворено, верујући да је то природан историјски пут којим треба да се креће српски народ, Његош је постао парадигма српске простодушне отворености према историјски и етнички блиским народима, за шта смо платили скупу цену. Нема сумње да је и овде из Његоша проговорила једна латентна црта нашег народа, који је у дугим вековима ропства чекао тренутак сабирања свенародних снага. Тим путем ићи ће и после њега, све до поткрај XX века, многи знаменити и умни Срби, верујући да је вредан жртава и одрицања.

Требало је да прође скоро цео један век па да се међу Србима појави један велики стваралац, који ће до краја и неопозиво оголити југословенство као српску заблуду: то је песник Јован Дучић. Он је у емиграцији, за време Другог светског рата, написао о томе низ чланака, захвативши овај проблем у корену. У међувремену су се огласили значајни људи наше културе, који су видели куда Србе води југословенска идеја (Љ. Стојановић, М. Црњански…), али нико са толико страсти и са толико историјских и културолошких аргумената као Дучић. Хрватско југословенство, никло из илиризма, и свесно и несвесно, увек је тежило ка једном циљу: да освести и хомогенизује католике-штокавце у јединствену хрватску нацију и да оствари вековни сан о сувереној хрватској држави. Дучић показује да је код Хрвата „католицизам јачи од сваког славизма“ и да су, стога, „природније гравитирали према групама своје вере него према групама своје расе“ (Василије Крестић). Сасвим је другачији Његошев(ск)и, „српски“ југославизам: он се залагао са потискивање у страну свега што раздваја, па и оног идентитетски најважнијег – вере и језика – у корист изграђивања српско-хрватског јединства.

Милош Црњански, Петар II Петровић Његош

Било би неправедно и нетачно тврдити да међу Хрватима није било оних који су искрено и отворено следили југословенску идеју, посебно међу њиховом културном елитом. Али то никад није налазило широког и снажног одјека у народним масама. И кад би се, под притиском историјских околности, догодило нешто слично, то је било кратког даха и неискрено. Срби су српство и југословенство гледали као два „концентрична круга“ у својој националној свести: бити Србин и Југословен, за њих је, у бити, значило исто. Хрватима такво југословенство није одговарало, зато што се испред њега није могао уклонити „српски предзнак“. А није се могао уклонити јер су Срби у њега уносили важнију историју, јачу и дубљу националну свест, слободарску традицију која је резултовала стварањем слободне народне државе почетком XX века. Хрвати нису пристајали на „српско“, али зато Срби јесу на „хрватско југословенство“.

Ако бисмо, ипак, у нашој новијој историји тражили појаву која је упоредива са Његошевим југословенством, барем са његовом „секуларном димензијом“, онда је то југословенско родољубље Младе Босне, које је заокружено видовданским пуцњем у Сарајеву. У идеологији Младобосанаца нашла је своју „историјску примену“ слободарска идеја цетињског владике, за кога је мирно подношење робовања највећи људски грех. Човек и народ морају са себе да га скину да би остали у заједници са Богом и његовим законима. То је суштина Његошевог разумевања историје и народа и покретачка енергија његовог национализма. Сматрамо да никако није случајно то што је Његошеву косовску националну мисао – као језгро српског и јужно-словенског родољубља, најдубље захватио и најлепше казао Иво Андрић, припадник младобосанске генерације, која је више него иједна пре ње „говорила о ослобођењу“, са осећањем да „пали ватре једне нове цивилизације“ (М. Екмечић). Његошево „српско југословенство“ доживело је исту судбину као и оно младобосанско: сањало је слободу и јужнословенско братство а скончало у дегенерацији и неслободи.

Одломци из књиге „Његошев национализам“, која ускоро излази у издању Catena mundi из Београда и Српског народног вијећа из Подгорице

Др Душко Бабић, књижевник и управник Српске књижевне задруге



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

3 replies

  1. У коме животноме добу су ЊЕГОШ,МЛАДОБОСАНЦИ ,део хрвастке интелегенције,ови и они били опседнути идејом југословенства.У младалачком између рецимо петнаест и четрдесет година.Има се знања,има се памети али нема зрелога сагледавања реалности,помања стварности.Нема се мудрости.И Дучић је у младости,заљубљен у Емину,ову или ону идеју курлеко за комшијама који су одлазили из БиХ.Дали је у току другог светскога рата тако размишљао.Све треба да сазри,памет,знање,осећања да би се могло водити један народ или покрет.Данас балавце потурају да воде државе.Ето ,БОЖЕ они су најбољи ђаци на овом или оном факултету,поготову страном.Читао сам сличне ставове и светога владике НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА у очи првога светскога рата. Тако погубни младалачки идеализам,који недао БОГ да се устоличи у свету је и АНТИХРИСТОВ који ће бити млад човек ,пун отровних и душегубних идеала који ће се на жалост остварити јер ће бити подупрт од стане светских моћника који желе свет да поробе у име сатане коме вековима служе.Стога данас у политици је по захтеву моћника у многим вазалним колонијама попут СРБИЈЕ,а има их превише и уведена пракса да се у политику уводе жутокљунци да би се свет на њих навико,да би веровао и томе последњем.

    8
    2
  2. Povezacemo ovaj tekst sa narednim tekstom Berdjajeva o slobodi i reci par reci o cetiri zanimljiva fenomena: povratku, volji, prostornom sirenju ja -> zavicaj -> narod -> slovenstvo -> covecanstvo“ i srpstvo -> jugoslovenstvo -> slovenstvo -> covecanstvo koje nije sirenje u prostoru, vec vremensko i podrazumeva kretanje u-nazad.

    „…povratak u svejedinstvo covecanstva“.Ideja povratka je temeljna za evropsku kulturu.Ova ideja, prividno, pociva na ideji povratka necem PROSLOM.Medjutim, zapravo u njenoj srzi je dominantna SADASNJOST. Kruzno shvatanje vremena kod Grka pocivalo je na odsustvu dominacije SADASNJEG, jer proslost ne vodi SADASNJOSTI pre nego samoj sebi, to i jeste smisao kruzenja.Zato se sa Parmenidom dominantnost tog SADA javlja, moze se reci zaustavljajuce, kao nepromenjivo i nepokretno bice-kugla koja je vecno SADA (kugla je negacija kruga i kruznog kretanja u SADA).

    Negde sam tumacio Platonovu anamnezis kao volju.Cini se proizvoljno.Polazio sam od toga da secanje, kao izvor mogucnosti spoznaje ideja kod Platona, u svojoj politickoj realizaciji koincidira sa „politikom zaborava“, odnosno Platonovom shvatanju da je u idealnoj drzavi potrebno brisati i unistavati, kao i iz nje proterivati, elemente koje imaju identitetska svojstva, zapravo svojstva razlike u identitetu (npr. drama, gde se glumi Drugi, ili poeziju u kojoj postoji indirektni govor, pa se, opet, predstavlja kao Drugi).Striktnim identitetom pojedinaca i troklasnog drustva, Platon pokusava da ostvari ono SADA u vremenu, buduci da drzavne poretke shvata kao od-padajuce.To od-padanje se zaustavlja idejom drzave vecno-identicne strukture.Secanje kod Platona nije nespojivo sa zaboravom, naprotiv, ono ga za-hteva kroz formu politickog, a nemogucnost povratka onome od cega se od-palo, dobija formu ovekovecenja.

    „Sta hoce volja?“, pita Nice.Volja hoce u-nazad, ona hoce da bude uzrok same sebe, da nema nikakvu proslost koja bi je ogranicavala i uslovljavala i koja bi ono sto JESTE suprotstavljala volji i onome sto ona hoce da bude – TREBA, stalnim izmicanjem tog JESTE u proslo koje se (proslo) pokazuje kao nikad-proslo, jer ste stalno obnavlja kao nepremostivo ogranicenje slobodi volje.Zato za Nicea, volja moze imati smisao samo u kruznom vremenu vecitog vracanja istog, a ona sama postaje trpljenje.Medjutim, to nije jedini izlaz, tu su jos tri i sva tri podrazumevaju istoriju: 1) istorija kao napredovanje DO-SADA (Hegel) 2) istorija kao okoncanost od koje je SADA slobodno (Fukujama) i 3) istorija kao svrhovito kretanje PREKO-SADA ka buducnosti u kojoj ce i ona sama biti prevazidjena (Marks).U sva tri slucaja SADA je ona dominantna tacka iz koje se sagledava proslost, cak i kada treba da bude prevazidjeno.

    Prostorno sirenje sa svojim krajem u covecanstvu, navedeno gore, koincidira sa idejom jedinstva kao povratka, a ovo sa pomenutom promenom strukture vremena.Zato se Platonova drzava, kao zatvorena, javlja samo kao momenat u tom sirecem kretanju koje u sadasnjoj etapi covecanstvo postavlja ne kao cilj, vec uslov mislivosti politickog i coveka kao takvog.I kada se ne tezi globalnoj drzavi vec ograniceno prostornom povezivanju po raznim linijama (npr. „identitetskim“: pravoslavlje, slovenstvo…) ili se tezi, opet, povratku suverenih drzava, onda je i taj povratak uslovljen idejom covecanstva.Cime je ona uslovljena, nagovesteno je.

    E, sada, sve ovo se da povezati, ali bi nam za to trebale desetine komentara i morao bi, dragi citaoce, dakle @Zorane Nikolicu iz Valjeva :)))))))))))))))))), da platis nesto :))))))))))))))))))))).Zato samo zakljucak.Povratak-i-obnova podrazumevaju dominantnu poziciju SADA. U politickoj sferi, a u dominaciji SADA politika postaje dominantna sfera (nisu dzabe kljucna Platonova dela „Drzava“ i „Zakoni“), kao i oblast delovanja koja pociva na pretpostavci da se u BILO-KOM-SADA moze spoznati celina vremena, odnosno uslovi u BILO-KOM-DRUGOM-SADA , a to je (prirodna) nauka (tu su daleke veze sadasnje „simfonije“ drzave i nauke) povratak-i-obnova proizvode „politiku secanja“ koja uvek podrazumeva zaborav (npr. samozaborav Srba u jugoslovenstvo ili samozaborav jugoslovenstva u „obnovi srpskog identiteta“), jer je neophodno da se u vracanju i obnovi ne vrate i obnove one mogucnosti zbog kojih je i neophodan povratak-i-obnova.Tako se povratak i obnova pokazuju kao projektovanje u buducnost, a secanje nije vise secanje-na-proslo, vec je uslovljeno secanjem-za-buducnost koje je kao takvo zaborav proslog, kao onog u-nazad, dakle volja.

    8
    2
  3. Гарсон, да платим… Завући ћу руку у (џеп) ризницу Историјске свести и Духовне заједнице, у Царско – Архијерејско миропомазање, у Берђајево “ Новосредњевековље“, у мистичну владавину Ивана Силног, у трагедијско – мистичну владавину Душана Силног, у силност тајанствености ПРЕКО САДА… Никада ближе, мој доживљај и осећање јесте, нико до Ивана и Душана није био оној историјској свести, оној духовној заједници, оној слободи ромејског, православног, Христоликог грађанина коју вазда доживљавам када у – виђам беседе Светог Јована Златоустог… Кад се само мало одмакнем од пуноте садржаја њиних, једнако осетим, трепетно, страхопоштујуће, слободу којом Златоусти беседи и слободу којом се они што слушаху, ПОИСТОВЕЋУЈУ, дакле у разумевању, добровољно саборују, логосе… Зато сам у неком од претходних коментара препоручио Златоусне беседе, јер доступан је осећај Слободе и простора и времена у којима се догађају беседе, иако Слобода, баш та Слобода јесте, сама по себи, ПРЕКО времена и простора, није од света овоземаљскога… Тај склад царскога и архијерејскога, то поистовећење, та саборност, та пунота симетрије и целости “ Двоглавог орла“ јесте оно у чега најдубље и истинито верујем, једнако се надам и безусловно љубим…
    Гарсон, бакшиш који, ПРЕКО ЦЕНЕ КОШТАЊА, метнух у коментар, својим коментаром сте и више него заслужили :)))))

    3
    1

Оставите коментар